Почетна / Друштво / РУСИЈИ СА ЗАХВАЛНОШЋУ

РУСИЈИ СА ЗАХВАЛНОШЋУ

У Бањалуци је почела изградња српско-руског православног храма

Пише Јован Б. Душанић Липљански

Пре неколико месеци обавестили смо читаоце („Русији, с љубављу“, „Печат“ бр. 473, 2. јун 2017) да је, након решавања свих имовинско-правних и административних формалности, Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем званично објавио у априлу 2017. године да ће се у срцу Бањалуке (на тргу у насељу Алеја центар на Бањалучком пољу) градити српско-руски православни храм и тако отпочети са реализацијом идеје старе скоро стотину година. Изградња храма заиста је и отпочела.

СЕЋАЊЕ НА ЦАРА Одмах после мученичке смрти руског цара Николаја Другог Романова (1918) у српском народу се спонтано појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и сопствени живот.  

Подсетимо се поново на речи (из 1932) владике Николаја Велимировића. „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.“

РУСКИ ХРАМ Идеја о подизању руског храма родила се одмах после мученичке смрти цара Николаја Другог и њу су нарочито јавно заговарали српски свештеници школовани у Русији, војници Српске добровољачке дивизије, те најистакнутији интелектуалци тога доба без обзира да ли су учили у Русији или на Западу. Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је цар Николај Други Романов био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године.

Протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић (у Русији завршио Духовну академију и 1901. године стекао звање кандидата богословских наука) у писму које је званично упутио (19. 10. 1956) Преосвећеном архиепископу бањалучко-бихаћком Василију, предлаже да се у Бањалуци у знак захвалности српског народа према Русији и њеном последњем цару „подигне црква – манастир на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела у име светих славјанских мученика Николаја Другог и његове породице Романов, који 1914. године ступише у рат, те у граду Јекатеринбургу дадоше своје мученичке животе за спас и слободу српског народа“.

Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем, одмах после одлуке о изградњи српско-руског храма, упутио је своје сараднике у Москву са идејним пројектом будућег храма. Они су наишли на изузетно топао пријем од стране представника Руске православне цркве и Државне академије МАРХИ (Московски архитектонски институт). Ректор МАРХИ-а Д. О. Швидсковски је израду пројекта бањалучког храма поверио својим младим сарадницима (са катедре црквеног неимарства) – Александри Скабичевској и Алексеју Капустину.

У првој половини августа 2017. године ови млади стручњаци и јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира у центру Москве (интервју с њим – „Разликујмо духове времена“ објављен је у „Печату“ бр. 435 2. септембра 2016), допутовали су у Бањалуку. После дводневних разматрања неколико варијанти пројекта храма, у чему су учествовали и српски стручњаци, одлучено је да се за основу прихвати пројекат једног древноруског московског храма.

МОСКОВСКИ ПРОТОТИП Као прототип је одабран некадашњи Храм чуда архангела Михаила који се налазио у Московском Кремљу – срцу Руске империје. Храм је изграђен средином XIV века (1358) и у својој вишевековној историји доживео је (као и остали храмови Московског Кремља: Успенски, Благовјештански и Архангелски, који красе и фреске Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог и Светог цара Лазара Косовског) трагичну судбину после Наполеоновог уласка у Москву (1812) и после Октобарске револуције (1917).

Трагичну судбину доживели су сви храмови Московског Кремља. Француска војска је ове светиње похарала. Наполеонов маршал Луј Н. Даву користио је Храм чуда архангела Михаила као своју резиденцију, олтар је претворио у спаваћу собу, а Успенски храм у коњушницу. После ослобођења од Наполеонове војске храмови Московског Кремља били су преосвештани. 

Храм чуда архангела Михаила је убрзо после Октобарске револуције био затворен (1918), а касније (1929) у целости разрушен и територија очишћена за изградњу административних здања. И остала три храма Московског Кремља су затворена 1918. године и тек по распаду СССР-а у њима се обавља богослужење. Уочи распада, у СССР-у је постојало само 6.500 цркава. Од тада, у последњих четврт века, Руска православна црква је изградила (како наводи митрополит волокомалски Иларион у документарном филму „Друго крштење Русије“) 25.000 храмова – по хиљаду храмова сваке године или три храма свакога дана. 

У току своје скоро шестовековне историје Храм чуда архангела Михаила је неколико пута мењао свој изглед, због дотрајалости, елементарних непогода (пожара) и ратних разарања. За основу бањалучког храма је узет изглед који је имао крајем XVII века – петокуполни храм (пет руских купола – луковица) са звоником у виду шатора. За наше прилике градиће се у Бањалуци релативно велики храм који ће моћи да прими 400-500 верујућих. Храм ће имати три олтара: централни (посвећен Преображењу Господњем) и два бочна (један посвећен Светом Симеону Мироточивом и Светом Сави, а други Светом Николају Другом Романову и његовој породици).

Комплетно технички разрађен пројекат завршен је крајем 2017. године и одмах се приступило изградњи храма. Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем најавио је да ће 17. јула 2018. године (када се навршава век од страдања руске царске породице Романов) бити освештани темељи храма, те изразио наду да ће до тада бити урађено више од самих темеља храма.

Изградња овог српско-руског православног храма сигурно ће допринети даљем учвршћивању везе два братска народа и две сестринске цркве. Поред тога, када буде завршена изградња, Бањалуку ће красити један од најлепших православних храмова урађен у стилу древноруског црквеног неимарства.             

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *