Почетна / Друштво / Родно осетљиви

Родно осетљиви

Анализирајући документарни филм о ЕУропском „родно неутралном“ васпитању, Слободан Антонић описује сцене из једног вртића – уместо луткама, деца се играју „родно неутралним“ фигурама животиња, а сликовнице и бојанке које приказују јунаке бајки или суперхероје су специфичне: Спајдермен седи спуштених гаћа на тоалетној шољи, Бетмен игра балет са бебом у кенгур-носиљки, Жена-мачка је партнерка мушкарца обученог у костим Снежане, Успавана лепотица руком одгурује принца који је дошао да је пробуди пољупцем, зла вештица Грдана и Снежанина зла маћеха лезбејски су пар који гаји двоје ђаволчади. Пошто грађани Србије и не схватају шта им се спрема, Антонић их упозорава: „Ма пустите шашаве Швеђане, све то далеко је од Србије и наше реалности – рећи ћете. Многи су чули за наш Нацрт закона о родној равноправности из 2017. године, по томе што чл. 61 ст. 10 предвиђа казну од 1.500.000 динара за просветне установе које нису обезбедиле ’коришћење родно осетљивог језика у уџбеницима и наставном материјалу’ (чл. 35, 4.2). ’Родно осетљиви језик’ на политкоректном новоговору подразумева обавезу да говорите и пишете: ’школска редарка’, ’давачица крви’, ’вршилица дужности’, ’властодржачица’, ’дрвосечица’, ’машиновођица’ и слично.“

Јован Пејин, историчар, архивиста

ИЗЛАЗАК ИЗ СОПСТВЕНОГ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ КРУГА

Проблематични покрет „родне равноправности“ треба у нашој локалној средини и овако гледати – као спрдњу са здравим разумом. Уз то, „родни“ покрет је израз жеље да се буде подложан, да се буде ин. Он у суштини представља најпримитивнији део наше елите и тако га треба гледати. У ствари, подршка овом међународном покрету је показатељ жеље за ропством, нестанка морала и изласка из сопственог цивилизацијског круга. У сваком случају треба пружити отпор, одбацити наводну „родну равноправност“ и наставити учвршћење односа мушкарца и жене у оквиру породице. Проституције мушке и женске је увек било – то је у глави појединца – а разлози таквог понашања могу да, поред похоте, буду економски и амбициони. „Родну равноправност“ треба препустити том делу друштва које је отпало из целине, а на другој страни неговати традицију породице са више деце. Не бих више о срамној „родној равноправности“ коју су смислили градоначелници у Калифорнији и прво манифестовали ружичастом расветом градова.

Александар Гајић, стручњак за међународне односе и културолог

ПРЕУМЉЕЊЕ

Насупрот законски и фактички равноправном третману људи са различитим датостима, као полазиштима за слободни развој, заступници „родне равноправности“ све ове датости негирају и сматрају искључивим последицама друштвених „игара моћи“, дискурзивних манипулација кроз наметања улога надређених и потчињених. Све разлике и све различите улоге виде се као облици неједнакости, а све датости као неслобода од које се треба еманциповати. Због тога, заговорници „џендер“ идеологије теже да све вредности и све разлике које се на основу њих уочавају прво релативизују, а потом и пониште. Крајњи циљ је да наметнуто једначење доведе до једнообразности, до поништавања богатства различитости и потпуног једноумља које треба да влада у сивом, „располаризованом“ човечанству. Закон за родну равноправност не уводи само начелне оквире „џендер“ идеологије у Србију (то је већ учинио НВО сектор), него тежи да је практично унесе у читав низ стварних друштвених односа. То се не чини како би се поспешила законска једнакост полова (која је уставно гарантована) већ како би се „преумило“ друштво и преобразили сви односи који у њему постоје, од школе и куће до посла и јавног деловања. Помислимо само у шта ће се претворити ионако нестабилно српско друштво са озбиљним социјалним, економским и демографским проблемима ако се у њега практично умешају „џендер“ деконструкционисти: када НВО комисије у области образовања и науке почну да „глајхшалтују“ дечје уџбенике и школске програме, када почну да оцењују научне пројекте и конференције, када „антидискриминационе“ мере продру у домове грађана и јавну сферу – од родно равноправних квота у свим институцијама, преко јавног информисања, до политике и спорта, и тамо проузрокују све супротно од онога што наводно прокламују. Једино што могу да постигну је да нанесу озбиљну штету за све иоле јаче друштвене везе и створе масе обогаљених, отуђених „конструката“ од људи који се диче својом празном слободом.

Мошо Одаловић, дечји песник

КУПАЊЕ У ДЕСЕТИЦИ

Неолиберални конци и конопци притежу са свих страна, густином паучине. Предвођени НВО комесарима и другосрбијанским четовођама, срљамо у паучину као мушице. Потрошили смо шерпе, лонце, поклопце, бубњеве и звечке. Наждрали се на петооктобарској гозби; препознајемо се и дозивамо демократским подригивањем. Срљамо на брзе курсеве о Родној равноправности и ел-џи-битисању. Може се без уличарења и митинговања, то је, већма, истрошена прича. Сада се опуштено иде на праве, поуздане адресе, јасног исхода, јер се држава не бави сићом која се зове велеиздаја. Јесмо небески народ, те се коначно досетисмо небеског вођења политике. Из авиона у авион, свим небесима, свуд по свету, а отуд донесемо дивљење – колико је Србија зрела и презрела за ЕУ! Новинари чекају на аеродрому, а ОНАЈ, усхићен, управо прича – „као да је пао с неба!“ (тако се у народу каже за лупетања).
Дечји сам песник, а има их који придодају „и мамски“, ваљда због песме „Мама је глагол од глагола радити“… Самим насловом – где је овде родна равноправност!? Још болније: „Посоли, досоли, замеси, подмеси, / добар дан, изволи, побогу – где си!?“… Које злостављање, које насиље, нехуманост… Боље бисте ме разумели да одмах саопштих најлепши податак у биографији! Рођен сам у десетици; у мојих родитеља пет кћери, пет синова! Чим се пробудим, већ сам у вртићу!!! Кад смо већ ту, дозволите да ово словце довршим веселије. Замислите купање у десетици и строфу, због које би ме ЕУропејци отели мајци мојој: Руке јој као миксер / од мене прави пену / зар тата није могао / да нађе нежнију жену!?
Овакав какав сам, у временима која надолазе, не бих да сам дечји песник. Како рече Данојлић: Могао бих да затворим радњу…

Слободан Владушић, универзитетски професор, књижевник и књижевни критичар

ВАСПИТАВАНИ КАО ЈАНИЧАРИ

Процесом који увећава напетост унутар друштва (по линији хетеросексуалци/хомосексуалци) то друштво престаје да буде у стању да се одбрани од неког спољашњег притиска. Пошто се та напетост свесно политички креира, она се мора на сваком месту и у сваком тренутку увећати. То се дешава и променом дефиниције насиља. Насиље није сада нешто што је егзактно одредиво већ спада у домен доживљаја жртве. То значи да сваки контакт између две особе може бити проглашен насиљем, ако једна особа тај контакт доживи као насиље. Тако полако улазимо у доба када ће једини сигуран начин да човек избегне улогу насилника бити тај да ни на који начин не реагује (па чак ни погледом!) на било шта што се око њега збива. И, наравно, да нема породицу, односно да живи сам.
Процес васпитања деце у школама у којима се охрабрује њихова хомосексуализација има структуру ,,васпитања јаничара“. Подсетимо се: јаничари су били хришћанска деца коју су Турци насилно узимали од њихових родитеља, покрштавали су их у ислам, а затим образовали као турске војнике. Другим речима, јаничари су били деца васпитавана и образована у супротности са културним и националним обрасцима породица у којима су рођена. Исто се дешава и сада: деца рођена у хетеросексуалним породицама биће васпитавана у српским школама као ,,јаничари“, односно у складу са културним обрасцима супротним онима који су присутни у њиховим породицама. Стога, мама и тата неће више бити узори за девојчице и дечаке. Они ће постати ,,насилник“ и „робиња“ које треба избрисати из сећања. Исто тако, породица у очима деце неће бити представљена као место у коме су настала као плод љубави мушкарца и жене, већ супротно – као затвор из кога треба побећи.
Права ЛГБТ популације се морају решавати у складу са демократским процедурама: мањина мора да има право на заштиту, али нема право да намеће свој културни образац већини. У идеалном случају, било би важно да се и хетеросексуалност и хомосексуалност учине политички неутралним појмовима, те да се деци понуди културни образац хуманистичке провенијенције – на пример идеал да постану личности – којим би се деца могла интегрисати у заједницу не нарушавајући њихову индивидуалност, па самим тим ни њихову полну оријентацију.

Миша Ђурковић, филозоф, аналитичар, Институт за европске студије

СИСТЕМАТСКО ПОДРИВАЊЕ ПОРОДИЦЕ

После 2000. Србија је као нека врста полупротектората почела да преписује и преузима законска решења и обичаје од тзв. западног света која су потекла управо из ове нове леве тоталитаристичке кухиње. Запад је преко својих агената утицаја, који су лепо распоређени по НВО сектору, државној администрацији, судовима и политичким партијама успео да преузме цео овај сектор и да систематски подрије не само положај породице, везу родитеља и деце већ и елементарне људске слободе, које су увек везане за аутономни положај породице и приватне сфере у неком друштву. Држава која је данас у служби новог западног тоталитаризма меша се у све, не поштује приватност итд. Данас су и у Србији приватност и породица далеко више угрожени него у доба формалне комунистичке диктатуре.
Треба истаћи да је Србија тренутно водећа у Европи по броју додела деце само мајкама. У скоро 80 одсто случајева деца се додељују мајкама. Изузеци су углавном само кад су осуђене, наркомани или ментално болесне. Цела сфера породичних односа је тако „реформисана“ да се сваке године склапа све мање бракова и разводи све више. Млади људи су демотивисани да ступају у бракове, праве децу од које ће их сутра одвајати држава, која ће их терати из сопствених станова итд. Резултати су очигледни: у 2016. рођено је најмање беба од ратне 1918. године.
Јавна сфера је обележена феминистичким дискурсом, подстицањем мржње према мушкарцима и очевима, промоцијом ЛГБТ права као важнијих од права традиционалних породица и свим облицима дискурса и пракси које воде ка одумирању и самоуништењу овог друштва и државе. Најављени Закон о наводној „родној“ равноправности представља још један радикалан корак даље у промоцији овог суицидног лудила.

Др Зоран Поњавић, редовни професор Универзитета у Крагујевцу

УВОЂЕЊЕ „МОГУЋЕГ ПОЧИНИОЦА“

У међувремену је донет и Закон за заштиту од насиља у породици којим се уводе нове могућности за разградњу породице. И као да нам није довољно стварних починилаца насиља већ се њихов број проширује увођењем „могућег почиониоца“. Без институционалне подршке жртвама насиља али и насилницима. Најавом да ће Закон о родној равноправности увести у школске програме нове садржаје и нова права чију заштиту иницирају невладине организације претпоставља се реалност и, између осталог, замагљује чињеница да су нека друга права, као што су права многобројних сиромашних грађана на „животни стандард довољан за њега и његову породицу“, угрожена. За ова права гарантована Универзалном декларацијом о правима човека и Пактом о социјалним, економским и културним правима нема довољно „боркиња и бораца“, или се бар њихов глас недовољно чује. Чињеница да се умножава број нових права не мора увек да буде знак напретка ако се то ради на силу, без ослонца на стварно и могуће. Поготову ако се тиме жели створити утисак да су сва друга достигнута. Једном речју, цитирајући једног француског професора права, могло би се рећи да инфлација људских права прети да уништи човечанство.
Закон о родној равноправности, чије се усвајање најављује током ове године, само је једна етапа процеса разградње породице који је, може се рећи, започео доношењем Породичног закона 2005. У њему су се, нажалост, иако им ту није место, нашле и одредбе којима се регулише заштита од насиља у породици. Тако се као титулари заштите помињу и лица која никако не могу бити чланови породице. Примера ради, то могу бити и лица која су била у емотивној вези, чиме се „на мала врата“ уводи и могућност да се на заштиту позову лица истог пола.

Александар Липковски, универзитетски професор, председник Националног просветног савета

ОПЕТ ТА ЗАМЕНА ТЕЗА

Ова „гендерна“ или „родна“ идеологија новог светског поретка погубна је за људски род. Она води разрушавању његове основне функције – репродукције, и разрушавању његове основне социјалне јединице – породице. Колико је „гендерна“ идеологија страна људима, може се видети и анализом живих језика. Енглеска реч „gender“, као и у српском „род“, значи основни граматички појам рода: мушког, женског или средњег, а не неко аморфно „сексуално опредељење“. Српски језик, као и други словенски језици, корен „род“ види још дубље укорењен у појму рода као проширене породице, чије рефлексије имамо у многим другим речима (породица, родбина, родољуб, благородан, али и родоскрнављење). Питање је како накарадни новокомпоновани појам „рода“ уопште може бити законом дефинисан. Јер, једини биолошки и социјално оправдан појам у односима између мушког и женског пола (XY и XX полних хромозома) је појам „пол“. Све остало је девијација, социјална и медицинска патологија.Ова „гендерна“ или „родна“ идеологија новог светског поретка погубна је за људски род. Она води разрушавању његове основне функције – репродукције, и разрушавању његове основне социјалне јединице – породице. Колико је „гендерна“ идеологија страна људима, може се видети и анализом живих језика. Енглеска реч „gender“, као и у српском „род“, значи основни граматички појам рода: мушког, женског или средњег, а не неко аморфно „сексуално опредељење“. Српски језик, као и други словенски језици, корен „род“ види још дубље укорењен у појму рода као проширене породице, чије рефлексије имамо у многим другим речима (породица, родбина, родољуб, благородан, али и родоскрнављење). Питање је како накарадни новокомпоновани појам „рода“ уопште може бити законом дефинисан. Јер, једини биолошки и социјално оправдан појам у односима између мушког и женског пола (XY и XX полних хромозома) је појам „пол“. Све остало је девијација, социјална и медицинска патологија.Новоговор који нам се намеће, уз појам „родне равноправности“, посебно воли реч „толеранција“. Ако погледате пажљивије шта „толеранција“ значи и до чега доводи, и упоредите то са хришћанским погледом на свет, видите чисту супротност. Хришћанство потенцира љубав, разумевање, саучествовање, помоћ ближњем. Толеранција потенцира равнодушност, подношење, неучествовање, индивидуализацију. Индивидуализацију човека као јединке, неповезане са другима, „слободне“ до те мере да нема никаквих друштвених обавеза, осим поштовања закона, плаћања пореза и гласања на изборима. Јединке којом се на тај начин много лакше управља из мистериозних центара „novus ordo seclorum“. Да ли такво друштво желимо?Ако погледате многобројна међународна документа на тему „родна равноправност“, видите да се у ствари ради о правима жена, која су у многим друштвима на овој напаћеној земаљској кугли заиста ускраћена. А никако не о правима истополно (или алтернативно) оријентисаних људских јединки (било да су мушке или женске, тј. педери или лезбејке или неки други „транссексуалци“). Опет та замена теза! Наравно, људска права сексуално другачије опредељених морају бити заштићена и нико нема права да их дискриминише по основу њихове сексуалне опредељености, али то није и не може бити централно друштвено питање! Сва људска права су, уосталом, и Уставом Републике Србије недвосмислено потврђена.Није наодмет напоменути да приликом забране дискриминације, Устав Републике Србије не препознаје „род“ као посебну категорију. Члан 21 Устава експлицитно каже:Забрана дискриминацијеЧлан 21 Пред Уставом и законом сви су једнаки. Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.
Дакле, појам „родне (не)равноправности“ нема подлогу у Уставу. Kако се може закон уводити без уставног основа?Нажалост, „гендерна идеологија“ се нашој деци већ сад проповеда из школских уџбеника. Ево примера из уџбеника „Маша и Раша – Природа и друштво“ за четврти разред основне школе, аутора Винка Ковачевића и Бранке Бечановић, издавача „Klett“, који у поглављу о полним разликама кажу: „Људи се међу собом разликују по свом изгледу: висини, узрасту, боји косе, очију и коже, облику лица. Једна од разлика је и разлика у полу. Разлику у полу условљавају материје које се луче у нашем телу.“У овој последњој реченици коју сам издвојио, аутори сугеришу да се појам пола (мушки или женски) опредељује не приликом зачећа, односно на рођењу, већ касније, под утицајем хормона. А хормоне можемо давати и вештачки, накнадно… Каква накарадна формулација! И такви ће нам сутрадан бити сви уџбеници. Смемо ли то дозволити? Морамо се озбиљно, као друштво одговорно за своју будућност, супротставити овој девијацији произведеној од стране новог светског поретка, јер је она усмерена против традиционалних појмова породице, брака, као и продужења људске врсте.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *