ПРВА ЖРТВА ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ЧАУШЕСКУА

Пре тачно стотину година (1918) родио се Николаe Чаушеску, који је за живота добио епитет „геније Карпата“, а после смрти (1989) проглашен је за „диктатора“, односно „последњим стаљинистом Европе“

Николаe Чаушеску је 1955. године биран у највише руководству Комунистичке партије Румуније, постао је и њен генерални секретар од 1965, а од 1974. је и председник државе. Његово свргавање са власти означило је и прву примену „обојене револуције“, као политичке технологије смене Западу неподобних власти. Чаушеску се није плашио да разговара са Никсоном, да се супротстави Брежњеву, док је Горбачову јавно поручивао „да ће пре Дунав престати да тече, него што ће спровести ’перестројку’ у Румунији“. „Карпатски геније“ је успео да у потпуности ослободи државу од лихварских дугова Међународном монетарном фонду, али је 1989. постао жртва лажи и различитих манипулација, које су искривиле његову реалну улогу у животу Румуније.

ЗЛАТНО ДОБА РУМУНИЈЕ Владавину Чаушескуа у науци различито оцењују, међутим сагласни су да што се тиче економског развоја, овај период представља „злати век“ Румуније.

Од 1950. године у Румунији се граде бројне хидроцентрале (прво на рекама Карпата, а потом и Дунаву), фабрике за производњу електро материјала, али и фабрике за тешку у лаку машинску индустрију, отварају се рудници. Већ следеће деценије Румунија производи машине, турбине за хидро и термоцентрале, вагоне, локомотиве, тракторе, комбајне, камионе и различиту другу технику. Према званичној румунској статистици током пете и шесте деценије XX века обим индустријске производње у Румунији је порастао за 40 пута. Индустријализација је донела и пресељавање становника села у градове и развој грађевинске индустрије. Наиме, до 1948. године у Румунији је само 23 одсто становника живело у градовима, а крајем 60-их прошлог века – 40.

Румунија за време Чаушескуа је имала и среће. Наиме, нафта којом обилује ова земља је поскупљивала, а посебно после 1974. године. Румунија је ово искористила. Компанија „Рено“ је изградила огромну, савремену фабрику аутомобила у Питешти (сада се тамо израђује дачија логан), затим различите фабрике, хотеле, летовалишта на Црном мору, изграђивала се хемијска индустрија, улагано је доста и у пољопривреду, затим индустрију оружја. У односу на период до Другог светског рата експлоатација нафте је повећана за два пута, а индустријска производња за сто пута.

Када је дошло до разлаза са Западом, посебно са САД које су притискале Букурешт да вештачки обори цену нафте, влада Румуније се окренула, да би подстакла развој индустрије, изградњи нуклеарних централа, а прва је пуштена у рад 1982. године („Чернаводе“). Тако је Румунија постала и велики извозник електричне енергије, поред нафте, аутомобила, хране, текстила, производа хемијске индустрије и оружја.

Познато је да урбанизација и индустријализација доводе до смањења рађања, што није мимоишло и Румунију. Поред тога, разрушени православни морал од стране комунизма довео је до ширења неморала, па је Чаушеску закључио „да се са народом мора строго“. Од 1966. године се забрањују абортуси, а уводе се и друге, партијске мере да би се морал поправио. Комунистичка Румунија, па и за време владавине Чаушескуа, наставила је да води националну политику оснивача Румуније, тј. да румунизује све народе, у чему је успела – код свих (чак и међу Мађарима и Немцима), сем код Рома (Цигана). Истовремено, док је код Румуна наталитет падао, код Рома је растао, тако да су од незнатног броја у структури становништва (0,4) стигли до пет одсто. Данас, када се више од два милиона Румуна иселило у Европску унију, удео Рома у становништву Румуније се опет увећао.

[restrict]

КАДАР ИЛЕГАЛЕ Чаушеску је дошао на власт не као каријерно-салонски комуниста већ као кадар из комунистичког подземља (илегале). Родио се у великој сељачкој породици и имао је деветоро браће и сестара, а његови родитељи су имали неколико хектара земље и нешто оваца. Да би прехранио породицу, отац је радио и као кројач. Већ са 11 година Николае је послат у Букурешт да, као шегрт, ради у фабрици обуће. Ова одлука имала је важну улогу у његовом даљем животу. Са 15 година Чаушеску је постао ученик Александра Санулеска у фабрици чарапа. Санулески је био члан Румунске комунистичке партије, која је тада била у илегали и ово познанство је одредило даљи ток његовог живота.

Године 1933. Румунија је била аграрна држава, у којој је 80 одсто становника живело на селу и бавило се пољопривредом. Међутим, у држави су јачале радикалне десничарске идеје предвођене „Гвозденом гардом“ (Легија архангела Михаила) К. Кодреануа – та странка је била најпознатија. Крајем 30-их година прошлог века држава се нашла у рукама маршала Јона Антонескуа, који је водио политику зближавања са нацистичком Немачком. Управо у ово време, 1934. године, млади Николае се први пут нашао у затвору „због прикупљања потписа за заштиту похапшених радника са железнице“. Две године касније Чаушеску и званично постаје члан Румунске комунистичке партије, после чега су уследила нова хапшења. Тако је 1936–1937. и 1940 – 1944. године провео у најстрожем затвору тог времена „Дофтана“ („румунска Бастиља“), где је био изложен мучењу.

Године 1939. упознао је, током кратког боравка на слободи, младу припадницу комунистичке илегале Јелену Петреску (ступили су у брак тек 1946. године), ћерку сељака и раднице у фабрици текстила. Обоје су робијали са многим познатим комунистима њиховог времена, чак и са Георгиу-Дежом (после изласка Румуније из рата на страни нациста, Дежом је постао генерални секретар партије). После рата Чаушеску је био начелник више политичке управе Оружаних снага, министар пољопривреде, министра одбране итд.

УДАЉАВАЊЕ ОД СССР-а Смрт Стаљина је изазвала погоршање совјетско-румунских односа, а Георгиу-Деж је почео да одваја Румунију из совјетског блока, заговарајући посебан „румунски пут у социјализам“. Године 1965. Георги Георгиу-Деж је умро, а привремени генерални секретар партије постао је Николае Чаушеску, а потом је постао и „незаменљиви“. Николае је са СССР-ом, мање-више, стално био у сукобу. Иако је био истински комуниста, мислио на комунистички начин и користио благодати Варшавског пакта као и Савета економске узајамне помоћи (60 одсто робне размене је одлазило на чланице СЕВ-а), он није подржао улазак Црвене армије у Чехословачку, као и у Авганистан, а одбио је и да бојкотује олимпијаду у Лос Анђелесу. Одржавао је тесне везе са Кином, Албанијом, комунистичком Корејом, Вијетнамом, тј. са државама које „нису одбациле стаљинизам“. Међутим, тада га Источни блок није оптуживао за „стаљинизам“ већ за западњаштво и либерализам. У Румунији његовог времена појавила се западна штампа, није „гушио“ радио-емисије западних радио-станица, а радо је доводио западне туристе у земљу. Будући да је Румунија била активни члан социјалистичког блока, кокетирање са Западом није одобравано у Москви и другим центрима моћи социјалистичког блока.

Без сагласности Москве, Чаушеску је 1969. године примио Ричарда Никсона, па Шарла де Гола и министра спољних послова Велике Британије Мајкла Стјуарта. Видећи шансу западни лидери су га јавно високо оцењивали, а Француска, Велика Британија, Данска и Шведска су му доделили и државна одликовања. Пред Румунијом су се отварала врата Европске економске заједнице, а примили су је и у Организацију свеопштег споразума о тарифама и трговини (из које је касније настала Светска трговинска организација), а Румунија је у то време почела да прима и помоћ западних међународних кредитних организација.

Од 70-их година 20. века Николае Чаушеску је Румунију задужио за 22 милијарде долара. Новац је уложен и развој нафтног сектора, тешке и лаке индустрије, фабрике намештаја, пољопривреду, текстилну индустрију и производњу обуће. Године 1970. обим производње робе у Румунији је за 100 пута био већи у односу на 1944. годину. Но идила је била кратког века.

РАСКИД СА ЗАПАДОМ Почетком 80-их година 20. века Чаушеску је морао да схвати да Запад неку државу кредитира искључиво из политичких разлога. Другим речима, западни политичари у центру моћи били су спремни да хвале, награђују, дају и отписују кредите и примају на највишем нивоу политичаре других земаља, али само под својим условима. Сукоб Румуније са Западом почео је када су њени кредитори и политичари почели и званично да траже од владе у Букурешту да кредите отплати политички, тј. изласком из Варшавског пакта и СЕВ-а, што је Чаушеску одбио.

Тако се Чаушеску нашао на ветрометини. Године 1983. у Румунији се организује референдум о забрани узимања страних кредита, што је значило и превремено враћање већ узетих. Да би се ово остварило, влада је морала да води строгу економску политику, уведе бонове за храну и ограничена искључења струје. Роба широке потрошње је усмерена ка извозу, чак на штету властитих потреба. Али иако је Румунија имала значајне економске тешкоће, 1989. године је вратила последњи долар дуга Западу, а после тога љубав Чаушескуа према Западу је нестала. Престали су позиви становницима капиталистичких држава да посећују Румунију, западне државе укинуле су све економске повластице Румунији, а Чаушеску је код „пријатеља са Запада“ постао „последњи стаљиниста Европе“. Ова етикета је још више оснажена после његовог одбијања да подржи „перестројку“ Горбачова у СССР-у.

Још 70-их година прошлог века у Румуније је почео да се формира култ личности Чаушескуа да би се ојачало јединство нације. Медији су писали о „генију са Карпата“, „хероју над херојима“, „великом политичару“ итд. О његовом животу појавило се на хиљаде књига, а улице градова и села су облепљене његовим фотографијама. Но док се друговало са Западом то никоме није сметало. Када је пријатељство пукло, почеле су медијске приче о „царској раскоши брачног пара Чаушеску“, злату у купатилима, умивању вотком и друге измишљотине, попут оне да ћерка Зоја Чаушеску воли бриљанте које купује директно у западним трговинама, а узгред су је прогласили и за нимфоманку. Млађег сина Ника западни медији су оптужили да је коцкар и да све слободно време проводи у Лас Вегасу, где губи милионе долара играјући покер, да је болесно опседнут женама и да их силује (посебно су га оптуживали да је силовао четрнаестогодишњу олимпијску шампионку Нађу Команечи) итд. Штедња, неминовна у условима убрзаног враћања кредита Западу, те западна пропаганда у Румунији била су – два кључна фактора која су припремила јавно мњење за смену Чаушескуа.

ПОЛИТИЧКИ УДАР „Обојена револуција“ којом је дефинитивно уклоњен Чаушеску почела је наводним писмом бројних академика, научника, професора универзитета, књижевника, новинара којим су оптужили председника за лудило, а потом су почели нереди 16. децембра 1989. године у Темишвару и на западу Румуније. Непосредни повод за нереде била је одлука о депортацији локалног пастора (протестанта) Ласла Текеша, који је иступао са позиција сепаратизма. Милиција је покушала да растера демонстранте, али су западни медији почели да емитују емисије (са фалсификованим садржајима) о зверствима режима Чаушескуа, који посебно радо стреља жене и децу. Свету су приказани ноћни снимци Темишвара на чијим улицама је било небројено лешева. Касније је утврђено да су за тај снимак узети лешеви из бројних румунских мртвачница и довезени до Темишвара.

Становништво више није слушало званична објашњења и вести већ се оријентисало на западне медије који су проширили причу „о масовном устанку против самовоље румунског диктатора“. Истина је, изгледа, нешто другачија. Иза свргавања Чаушескуа стајале су тајне службе неколико држава. Наиме, према подацима мађарске емиграције из Румуније објављеним у штампи током 1989–1991. године, а што је потврђено и од стране Румуније 1995, од 1987. на територију Румуније су убачени агенти из СССР-а, Мађарске, Израела, САД, Немачке и Велике Британије, њих око 500, да „заједнички сруше Николаја“. Управо су они организовали све, наравно уз помоћ домаћих издајника.

Када су демонстранти почели да заузимају зграду владе, чули су се пуцњи. Тада је 21. децембра у Букурешту окупљено 100.000 људи на митинг подршке председнику, провокатори су почели да узвикују пароле против владе и да бацају петарде, при чему су митингаши помислили да се ради о пуцњави и полегали на трг. На улицама је почео хаос и изведена је војска. Следећи дан је нађен мртав министар одбране Василе Миља, а западна пропаганда је тврдила да га је убио Чаушеску због одбијања да пуца у демонстранте. После тога делови војске су почели да прелазе на страну опозиције коју је предводио члан Централног комитета КПР Ион Илиеску (смењен са свих дужности 1984. године). Илиеску је убрзо заузео државну телевизију и објавио о „свргавању диктатора“.

Брачни пар Чаушеску је напустио Букурешт хеликоптером са планом да се пребаце на резервно командно место, које је требало да обезбеди министар одбране генерал Виктор Стенкулеску, но овај је прешао на страну опозиције и дао наређење да се хеликоптер обори. Чувши о томе, пилот је приземљио хеликоптер и саопштио да „прелази на страну народа“. Тада су брачни пар Чаушеску ухапсили у Трговишту и у касарни организовали „преки суд, који је после само сат суђења донео пресуду – смртна казна, која је одмах извршена уз ТВ пренос уживо на румунској телевизији.

Чаушеску је оптужен за уништавање економије Румуније, оружани напад на народ, геноцид, убиство 64.000 грађана, присвајање државног новца, пребацивање државног новца на тајне рачуне у западне банке (више од милијарду долара) и намеру да с новцем побегну у иностранство. Сва деца брачног пара Чаушеску су ухапшена укључујући апсолутно аполитичног старијег сина Валентима који се цео живот бавио физиком и осуђени су на вишегодишње казне затвора. Интересантно је да су  револуционари“ пожурили да узму од Зое бриљанте, али их нису нашли, олимпијска шампионка Нађа Команечи је одбила да оптужи Ника за силовање и до дана данашњег, иначе живи у САД, увек одговарајући да је то била лаж новинара. „Револуционари“ нису нашли ни наводни новац у западним банкама. На крају се испоставило да је брачни пар Чаушеску живео крајње скромно, скоро аскетски и када је извршен попис њихове имовине, утврђено је да нису имали ништа.

Године 2007. је утврђено да пресуду над брачним паром Чаушеску није потписао војни судија већ „прешавши на страну народа генерал Стенкулеску“, који је руководио њиховим стрељањем. Бивши премијер Мађарске Миклош Немет је признао да је тајна служба његове државе доставила румунској опозицији оружје, као и да је током пуцњаве погинуло 1.000, а не 64.000 људи, како је тврдила западна пропаганда.

После убиства Чаушескуа Румунија се окренула Западу, ушла у НАТО и Европску унију, а највећу критику те политике политичара постчаушескове ере изриче јавно мњење. Различита социолошка истраживања у Румунији показују велико разочарање Румуна у демократију, те да би 40 одсто становника ове државе на изборима гласало за Чаушескуа, при чему је за Запад шокантан податак (истраживање Сорош фонда) да за Чаушескуом жали чак 72 одсто младих становника Румуније који су и главне жртве транзиције.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *