Почетна / Интервју / Проф. др Миломир Степић: Косово за нешто – своје за своје

Проф. др Миломир Степић: Косово за нешто – своје за своје

Не заваравајмо се да ћемо се одрицањем од Косова „ослободити баласта“ и постићи „помирење са Албанцима“. Управо супротно – створиће се још дубљи раздор

Разговарала Наташа Јовановић Фотографије Милан Тимотић

Одрицање од Косова и Метохије које би подразумевало припајање Републике Српске или једног њеног дела Србији могло би да многе Србе који се, упркос огромној страној и домаћој пропагандној и другој пресији, и даље оштро противе „одрицању од Косова“ поколеба, нарочито ако би то подржали и објаснили дежурни аналитичари, те се на видику опет појавиле и „шаргарепе“ тзв. европских перспектива, страних инвестиција и осталих „ђинђува“. Да не говорим колико би политичкој номенклатури то било драгоцено за умиривање савести, ореол прагматичности и миротворства, доказ „постизања максимума у неповољним околностима“… Међутим, сви бисмо били свесни да је таква трговина бесмислена јер се мења своје-за-своје, без обзира што косовско-метохијски део Србије тренутно није под фактичком српском контролом, нити има српску демографску већину. Република Српска ионако је де факто држава верификована међународним споразумом. Размишљајмо на креативнији начин: зашто би ишингеровски предлог „модела две Немачке“ важио за Србију и „Косово“; зар не би могао да важи за Србију и Републику Српску, тј. не морају да се међусобно признају, али ће бити чланице УН, па ће се ујединити када падне „Дрински зид“ – каже у разговору за „Печат“ проф. др Миломир Степић, научни саветник у Институту за политичке студије. 

Полазећи од тезе да су Косово и Метохија „практично већ изгубљени“, као решење косовског чвора све чешће се чују идеје о територијалној подели, или још магловитије „Косово за нешто“…

Теза да је косовско-метохијски део Србије (зашто не користимо ову формулацију, образложење да је „предугачка“ је глупост; она је тачна и политички потребна) „практично изгубљен“ сервира нам се споља као „сугестиван ултиматум“ да бисмо се приволели на тобоже прагматичан приступ „ради мира, стабилности и будућности наше деце“. Историја је препуна „фактичких стања“ када једна држава тренутно не контролише део своје територије, али ту „реалност“ настоји да промени. „Реалност“ у блиској будућности може бити сасвим другачија. И председник је у неколико наврата изјавио да ће за само десетак година, а можда и мање, прва светска сила бити Кина (која не признаје сепаратистичку тзв. Republika e Kosovës!), а не САД (које су је војнополитички створиле). А поред Кине, најмногољудније и економски најекспанзивније земље света, ту државоиду не признају још ни најпространија и природним ресурсима најбогатија држава света (Русија), популационо друга земља света (Индија), најмногољуднија исламска земља света (Индонезија), најпространије, најмногољудније и најмоћније земље Латинске Америке (Бразил, Аргентина…) и Африке (Нигерија, Алжир, Јужна Африка…), друге утицајне земље (Ватикан, Шпанија, Иран, Казахстан…).

Да ли би и чињеницу да територијално и демографски изразито већи део света не само да не признаје тзв. Косово већ се све бескомпромисније тој независности противи требало да третирамо као „реалност“?

Косовско-метохијски „случај“ постао је индикатор новог биполаризма, тј. поделе света на проамерички и антиамерички. У ствари, проблем Србије је што срља у наддржавне интеграције (ЕУ и НАТО или „Запад плус“) које управо све чине да је приморају да се сама одрекне „основне српске земље“! Зашто и где журимо? Идеја поделе косовско-метохијског дела Србије је ем несврсисходна, ем слаби српску позицију и релативизује два њена важна упоришта: Устав, на унутрашњем плану, и Резолуцију 1244 СБ УН, на спољашњем плану. Нису то „мртва слова на папиру“ како их чак и наши званичници често представљају.   

С времена на време се актуелизује прича о подели, али и идеја да „Србија добије нешто чиме би била задовољ(е)на“. Да ли је размена која подразумева да Србији за пристанак на ампутацију Косова и Метохије припадне Република Српска као „територијална надокнада“ само фантазија?

Постоје многобројни модалитети трговине простором – од потпуно виртуелних, али не и немогућих (простор за: време, демократију, интеграциона обећања, побољшање политичког „имиџа“…), до рационалних, материјалних (простор за: новац, кредите, утврђене границе, неки други простор…). Хипотетичке територијално-компензацијске опције у вези косовско-метохијског дела Србије појављивале су се и раније. У време постојања Републике Српске Крајине арбанашки политичари из Приштине Фехми Агани и Ибрахим Ругова лансирали су формулу „К за К“, тј. какав статус у коначном решењу буде имала Крајина, такав да добије и Косово. Да ли би сада као предмет целовите компензације могла да се појави Република Српска? Та „непристојна понуда“ била би на први поглед привлачна – добила би се територија која етнодемографски махом јесте српска, за територију која етнодемографски већином није српска. Није само геополитички шематизам ако се појави и идеја парцијалне компензације – да Србији припадне само источно „крило“ Републике Српске (по површини слично КиМ), а да западни део остане као српски кантон у смањеној и унитаризованој БиХ. У том контексту постаје јасније зашто је формиран Брчко дистрикт и која је његова дугорочна функција.

Да ли би таква размена била географски, етнички, економски и на други начин одржива?

Иако је Запад пре више од десет година, још пре самопроглашења „независног Косова“, прокламовао принцип „три НЕ“ (нема враћања на стање пре рата, нема поделе и нема прикључења некој суседној држави), сведоци смо већ три деценије да је геополитика јача и од демократије и од принципа. То се најпре односи на стално заклињање у трајност и непроменљивост граница. А чињеница је да су границе унутар постјугословенског простора биле и остале проблематичне јер су неадекватне (како би рекао познати творац концепције „Сукоба цивилизација“ С. Хантингтон), тј. вештачке. Ако геополитичким интересима и даље моћног Запада буде одговарало да их редефинише на каквом-таквом етничком принципу, он ће пропагандно прокламовати да је одједном управо то ОК, активираће своје балканске подизвођаче и кренути у реализацију. Значи, покушаће да их учини могућим и одрживим. Новонастали не само балкански „домино ефекат“ територијалних трансакција било би тешко зауставити, а српска губитничка инерција би се наставила. Једноставније речено – Косово и Метохију ништа не може да надокнади. Не ради се само о простору у квантитативном и физичкогеографском смислу. Не заваравајмо се да ћемо се тиме „ослободити баласта“ и постићи „помирење са Албанцима“. Управо супротно – створиће се још дубљи раздор. На једној страни, то ће великоалбански покрет и његови ментори протумачити не као српску спремност на компромис него као слабост. На другој страни, нове српске генерације ће за национални циљ себи задати „ослобођење Косова“, а то ће са променом у хијерархији светске моћи оправдано тумачити као све изгледније.

Када се помене подела, то готово подразумева губитак целе територије Косова и Метохије, изузимајући општине на северу. Да ли је то са српског становишта целисходно и да ли би то произвело нови српски егзодус из области које би поделом остале унутар тзв. Косова?

Појам подела обично се перципира као раздвајање два мање-више територијално једнака дела. Када се то непрестано понавља и слуша у дугом временском периоду, почиње да се доживљава као нешто што и није тако лоше, нарочито када је алтернатива да се изгуби све. Сходно томе, могло би погрешно да се схвати да подела значи Метохија Арбанасима, тј. (Великој) Албанији, а Косово Србима, тј. Србији (са „малом“ дилемом коме би припала Дреница). Али није тако. Подела, у ствари, као „коначно решење“ имплицира да само тзв. северно Косово остане Србији, а да све остало припадне арбанашкој Republika e Kosovës, уз подразумевајуће признање од стране Србије и чланство у УН. Мада се арбанашки прваци у Приштини „фемкају“ да им је то неприхватљиво и да чувају „територијални интегритет Косова“, могуће је да би, уз убедљиву „помоћ пријатеља“, врло радо тиме платили српско потписивање „обавезујућег споразума“. Али са српског становишта то је, наравно, неприхватљиво. Штавише, ако би се тај „пакет распаковао“, тешко бисмо могли да рачунамо на добијање Северне Митровице јер би пристрасни Запад, који би готово неупитно арбитрирао у подели, настојао да је додели Арбанасима, са образложењем „да се не дели урбана целина“ (дејтонска искуства са Сарајевом, Мостаром). Значи, у српском поседу могле би евентуално да остану општине Лепосавић, Зубин Поток и Звечан. А до Зубиног Потока (Ибарски Колашин) тешко путем може да се прође ако се изгуби Северна Митровица. У екстремно лошем сценарију може нам се одузети и Звечан (због топионице) са образложењем „јединства система Трепче“. Дакле, „парању џемпера“ не би било краја. Као што не би било краја разобрученом арбанашком насиљу према Србима и њиховом прогону које данас обуздава само настојање да се свету прикажу у лепшем светлу. Можемо само да замислимо шта би се десило када би их Србија признала и када би постали члан УН. Српско искуство понашања Хрватске после њеног уласка у НАТО и ЕУ довољно говори.

У „игри“ је и парцијална размена „три за три“, тј. општина Прешево, Бујановац и Медвеђа за Лепосавић, Звечан и Зубин Поток. У чему је смисао њене (не)целисходности?

И у овом случају ради се о импровизованој, шематизованој и за српске интересе контрапродуктивној формули своје-за-своје. Општине Прешево, Бујановац и Медвеђа (која нема територијални контакт са претходне две) укупне површине 1.249 км2 налазе се на југоистоку Србије. Само Прешево има арбанашку већину, Бујановац је етнички мешовит, а Медвеђа има изразиту српску већину (само неколико села је арбанашко). Апсурдна трампа би се вршила за територијално компактне општине Звечан, Зубин Поток и Лепосавић на северу косовско-метохијског дела Србије, укупне површине 1.207 км2 и етнички хомогене – српске. Подразумева се да би и ова хипотетичка „трговина некретнинама“ подразумевала да Србија призна „независно Косово“ и не противи се његовом чланству у УН. Тако би Србија препустила духовно-историјско језгро, све природне потенцијале и друге вредности, али и српско становништво за које званичници често декларативно исказују већу бригу него за територију. Егзодус би био неминован – да ли као сурово протеривање, брза масовна сеоба или споро „цурење“, ефекат је исти. Нема сумње да би и Срби из општина Прешево, Бујановац и Медвеђа емигрирали из простора који Арбанаси само ради „завођења за Голеш-планину“ називају „Си-Ен-Ен“ термином Прешевска долина, а у ствари га већ дуго сматрају Источним Косовом (Kosova Lindore).

Какве би геополитичке последице за Србију настале таквом разменом?

Са Лепосавићем, Зубиним Потоком и Звечаном, који су и данас фактички српски, добила би се непосредна контрола већег дела доминантног масива Копаоника, као и могућност баражирања „балканског геополитичког и геостратегијског лука“, тј. Зелене трансверзале преко Ибарског Колашина (према Тутину) и дуж осе  Косовска Митровица – Нови Пазар. На другој страни, губици би били много већи и стратегијских, ненадокнадивих размера. Хипотетичким препуштањем прешевско-бујановачког краја великоалбанска творевина докопала би се интегративне моравско-вардарске жиле куцавице Балкана, пресекла паневропски Коридор 10 и деструктивно деловала на „балканску православну вертикалу“ Србија – БЈР Македонија – Грчка. У контексту глобалних геоекономских и геополитичких промена, а у америчком, таласократском, атлантистичком интересу, то би угрозило већ назначене руске неоевроазијске векторе и кинеске „свилене путеве“ у балканском сектору.

Шта би се у случају поделе десило са Дечанима, Пећком патријаршијом, Богородицом Љевишком, Грачаницом…?

Такође би биле препуштене арбанашкој (не)милости. Зар нам сцене из марта 2004. нису довољан доказ. Никакав „атоски модел“, како је утопистички предлагао Добрица Ћосић, а и данас има таквих заблуда, не би могао да их спасе јер би се они налазили у арбанашком (исламском), а не у грчком (православном) окружењу. Упркос експлозији исламизма међу Арбанасима, то не значи да би ти репери српског православног и националног идентитета били срушени, мада ни то не може да се искључи. Вероватније је да би они убрзо и званично такође били „ампутирани“ од Срба и преименовани у „косовску културну баштину“, а потом представљани искључиво као арбанашки. А Србија и Срби ће моћи само да „улажу оштре протесте“. Али да представници „земаљске Србије“ не би приговорили како заговорници „небеске Србије“ опет наклапају о „жаришту српске духовности“ и „косовском миту“, осврнимо се и на оно што се „сипа у трактор“. На Косову и Метохији су природни ресурси процењени на више стотина милијарди евра. Лежишта лигнита су међу водећим не само на Балкану већ у свету. Вишеструко су већи од, на пример, оних у Колубарском басену захваљујући којима се производи половина електричне струје Србије. Слично је и са резервама олова и других ретких метала и минерала. О води, плодном земљишту, инфраструктурним и привредним објектима који је изградила Србија да и не говорим. Није тешко проценити каква би била економска моћ Србије када би све то било у функцији њеног будућег развоја и угодног живота нових генерација.

Да ли територијална подела Косова и Метохије као модел решавања „проблема из прошлости“ може бити у сагласности са српским геополитичким интересима?

Арбанашки сепаратизам у косовско-метохијском делу Србије јесте наслеђен „проблем из прошлости“, али та „прошлост“ није само јучерашња, нити милошевићевска, нити титоистичка, нити монархистичка, нити… То јесте проблем који се дуго таложио и постао инструмент дела великих сила за „обуздавање“ српског чиниоца на Балкану. Стога у овом тренутку није добро да се решава на гордијевски начин. Никаква подела, а нарочито не подела север Србима – остатак (и признање независности) Арбанасима није и не може бити српски геополитички интерес. Геополитичка вредност косовско-метохијског простора је немерљива. Његовим хипотетичким губитком Србија би престала да контролише кључни део централне области и језгра Балкана, балканског heartlanda, балканске геополитичке „тврђаве“. Великоалбански „клин“ од албанске обале Јадрана продро би до средишњих области Балкана и запретио његовом главном комуникацијско-стратегијском правцу. Тако би „балкански геополитички чвор“ прешао под арбанашку контролу, захваљујући чему би он постао најважнији регионални актер и употребљив експонент за свако (пре)обликовање „верига света“. Геополитичка перспектива како Србије и Срба, тако и суседа, извесно би постала деликатна – великоалбанска трансгресија наставила би се ка Јужном Поморављу, Рашкој области, већем делу Црне Горе и Македоније, северозападној Грчкој. О томе би требало размишљати када гледамо у будућност.             

„Печатов“ саговорник је своје ставове о питању Косова и Метохије изложио у раду „Територијална подела Косова и Метохије: питање геополитичке целисходности“, у зборнику Косово и Метохија: прошлост, садашњост, будућност (Зборник радова са међународног симпозијума одржаног у Београду 16–18. марта 2006. године; Научни скупови, Књига 115; Одељење друштвених наука, Књига 28; Српска академија наука и уметности, Београд. стр. 459–484), као и у тескту „Перспективе Косова и Метохије у контексту глобалних геополитичких концепција“, у зборнику Срби на Косову и у Метохији (Зборник радова са научног скупа одржаног у Косовској Митровици 27–29. маја 2005. године; Научни скупови, Књига 112; Одељење друштвених наука, Књига 26; Српска академија наука и уметности, Београд. стр. 259–281).

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *