Почетна / БРОЈ 508 / Преко УН до Велике Албаније

Преко УН до Велике Албаније

Евентуалним пристанком да Косово уђе у УН Србија не само да потпуно губи суверенитет над својом територијом већ олакшава ионако утабан и од Запада до сада толерисан пут за стварање „Велике Албаније“

Ако би се правила листа најлепших честитки за десет година од једностраног проглашења независности Косова, јубилеја који су Албанци обележили у Приштини, не би то биле ни честитке стотинак земаља које су признале ову државу у покушају, ни концерт британске звезде Рите Оре, чије је порекло са Косова и Метохије, већ долазак одлазећег министра спољних послова Немачке Зигмара Габријела и његова честитка, која је дала крила ионако мегаломански настројеним Албанцима; како су пренели приштински медији, шеф немачке дипломатије рекао је да би Србија, да би ушла у ЕУ, требало да прихвати постојање државе Косово „према моделу две Немачке“.

НЕПОТПУНА ДРЖАВА Ни пуну деценију после једностране сецесије, ова творевина насиља не функционише као потпуна држава, нити може да опстане без помоћи и силе својих ментора. Пет земаља ЕУ није признало Косово, али ни половина остатка света, међу којима су Русија, Кина, Бразил, Индија… Косово јесте постало члан неколико међународних организација – ММФ-а, Светске банке, ФИФА, али не и Унеска, и Уједињених нација. Како би и то остварили, треба да прескоче најважнију препреку – Србију, и да од ње добију благослов на независност територије која је од Србије отета а њено становништво протерано.

 

ТАЧИ, РАМА И УЈЕДИ-ЊЕЊЕ Осокољени и потпомогнути западном подршком, Албанци већ дуже време нескривено говоре и о уједињењу и стварању „Велике Албаније“, пројекта подстакнутог још од турске Порте, на који су се наслањали Аустроугарска, а касније и фашистичка Италија и Трећи рајх.

Није тек тако, баш на десетогодишњицу самопроглашене независности, косовски председник Хашим Тачи одликовао премијера Албаније Едија Раму и захвалио му на доприносу, како је рекао, „слободи и независности Косова“. На свечаној седници Скупштине Косова албански премијер је изјавио да су данас Косово и Албанија „две реалности које су административно одвојене“, али које живе у међусобној природној, економској, политичкој и институционалној интеракцији „у функцији незаустављивог приближавања будућег националног програма“.

У великоалбанском националном заносу Рама је отишао и корак даље, износећи идеју о заједничкој спољној и безбедносној политици Албаније и Косова, као и о избору једног председника.

„Албанија и Косово ће имати заједничку спољну политику, а не само заједничке амбасаде и дипломатске мисије. Зашто да немају чак и једног председника као симбол националног јединства и заједничке националне безбедносне политике“, рекао је Рама, ипак напомињући да таква идеја сада није изводљива, али и да оно о чему се сања може и да се реализује.

Албански министар за дијаспору Пандели Мајко још крајем прошле године позвао је Приштину да од 1. јануара 2018. отвори границу према Албанији, док је албански академик Реџеп Ћосја изјавио да уједињење Косова и Албаније треба да буде следећи циљ Албанаца, јер то неће бити могуће уласком у ЕУ.

ТИРАНСКА ДЕКЛАРАЦИЈА И знатан део данашње Македоније, готово цела западна Македонија, укључујући и Скопље, уцртан је у мапу „Велике Албаније“. Македонци су били изузетно кооперативни у погледу решавања албанског питања, чинећи сваки могући уступак Албанцима. Већ Охридским споразумом било је јасно да је реч о тек једној фази у даљем разграђивању македонске државе која данас постоји само у оној мери у којој је то у интересу САД и ЕУ. Још даље је отишла „Тиранска декларација“ која, поред потпуне разградње Македоније, сугерише и агресивне акције према другим, сувереним земљама. Тако, рецимо, ова декларација захтева да Албанци у Македонији контролишу границу на прелазима према КиМ и Албанији. Због тога је својевремено бивши албански министар спољних послова Бесник Мустафај изазвао праву пометњу када је изјавио: „Ако Kосово буде подељено, нећемо бити у могућности да гарантујемо косовску границу са Албанијом, као ни границу са албанским делом Македоније.“

КИПАР И БАНГЛАДЕШ Ако се овако поступа у околностима кршења међународног права, нарочито кршења суверенитета Србије гарантованог Повељом УН и Хелсиншком декларацијом, шта би било ако би Србија дозволила такозваној држави Косово да постане чланица УН, а да је истовремено не призна формално, о чему се сада толико говори а Србија ставља уза зид како би пристала?

Суштински, када се гледа правна страна, Косову није толико ни стало да га призна Србија колико да уђе у УН. Потписивање Бриселског споразума од стране Београда, очигледно, није било довољно да би се заокружила независност Косова. Као потврду ове тезе, професор међународног права са Универзитета у Приштини Дејан Мировић наводи у једном свом чланку упоредне примере сецесије Републике Северни Кипар и Бангладеша.

Званична Никозија, 40 година од сецесије северног дела острва, није признала Северни Кипар. Зато та сецесионистичка творевина није данас чланица УН. Њена независност са аспекта међународног права није заокружена, и то је чињеница која се не може оспорити и поред стварне окупације северне стране острва од стране Турске. Када се пак Србија позива на пример Кипра, из ЕУ редовно одговарају да је њен случај sui generis

Када је у питању Бангладеш, после двонедељног рата 1971. године Индија и сецесионисти из Бангладеша побеђују пакистанску војску, и уз дипломатску помоћ Индије и СССР-а Бангладеш признаје око сто држава. С друге стране, Пакистан уз помоћ Кине и Саудијске Арабије покушава да спречи чланство Бангладеша у УН. Међутим, у том периоду САД напуштају свог савезника Пакистан и признају Бангладеш, па се и сам Пакистан 1974. године опредељује да и de iure, уз одређене услове и користи, призна Бангладеш који постаје члан УН.

У том контексту, како наглашава Мировић, јасно је да је начело територијалног интегритета још увек јаче у међународном праву од права на самоопредељење народа. На овај пример успешне сецесије позивају се многи западни правници, попут Џејмса Крофорда, професора међународног права на Кембриџу, следећи теорију да „ако међународно право не даје никакво право на једнострану сецесију изван колонијалног контекста – онда је једини начин на који нека целина може једнострано да се отцепи примена традиционалног средства које се састоји у победи у рату за независност – као што је Бангладеш учинио 1970–1971. уз помоћ Индије“. Крофорд и њему слични, како каже Мировић, из политичких разлога прећуткују да није сецесија успела зато што су Индија и сецесионисти поразили пакистанску војску већ је успела тек када је Пакистан признао Бангладеш.

СРПСКИ КЉУЧ КОСОВСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ Западу се, очигледно, жури да реши проблем сецесије Косова из бојазни да би наредни период могао ићи у корист Београда. Није ту у питању нека превелика љубав према Албанцима и њиховим великоалбанским аспирацијама. Простор југоистока Европе и данас, као и у прошлости, има изразито геополитичко, геоекономско и геостратешко значење које одређује политичку будућност региона; овуда иде најкраћи транзитни пут између Западне Европе и нафтом и гасом богатог подручја средње Азије и каспијског басена.

Са западним дебаклом у Сирији јача и нервоза везана за Балкан што, према многим анализама, говори о генералном опадању моћи Запада. У контексту нових „великих геополитичких игара“, на овом простору све је јачи утицај Русије, али и Кине, а то не иде у прилог ни Западу ни албанском фактору.

У сваком случају, признавањем Косова преко столице у УН тој територији би се дали сви атрибути државе, способне и спремне да легално ступа у односе с другим државама, па и Албанијом. Без обзира на хипотезе типа „неће им дозволити“ и то је „само претња“, могућност стварања „Велике Албаније“ је много већа са Косовом у УН него са садашњим стањем, када је бар формално под међународним ингеренцијама и Резолуцијом 1244. Дакле, „кључ“ и косовске и властите судбине још увек држи Србија, иначе је не би ни притискали да поступи супротно властитим интересима. И нема тог уступка који би за Србију могао да буде било каква сатисфакција за улазак Косова у УН.           

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *