Осуда расизма која распирује расизам

Због чега су важне номинације за Оскара филма „Бежи“

Првенац црнопутог америчког синеасте Џордана Пила, хорор трилер „Бежи“ („Get Out“), прети да буде и практично верификован као најбољи из протекле сезоне пошто је, поред осталог, недавно освојио номинације у четири најважније оскаровске категорије и то само зато што је дрско одиграо на иритирајућу карту у можда замаскираном али свакако, у америчком друштву, постојећем црно-белом расизму

Америчка академија за филмску уметност и науку недавно је обзнанила номиноване за своју интернационално чувену и по инерцији и даље цењену награду Оскар. И не само тај списак најсвежијих номинација већ и када би се у обзир узели и скоро сви претходни показује да је данашње стање западне цивилизације у тако јадном, фрустрираном и готово потпуно и безнадно изгубљеном стању – да слути на терминалну неизлечивост и сасвим скору смрт. Као доказ да је горња тврдња на месту намеће се и то што је Академија чак четири номинације за свог Оскара подарила хорор-трилер-фантази филму који се код нас приказивао под називом „Бежи“ (оригинални наслов је „Get Out“). И то најважније, за најбољи филм године, најбољу режију, сценарио и главну мушку улогу. По мишљењу оних који су гласали за номиноване, дакле, ово остварење има право да буде сматрано за једно од најбољих из прошлогодишње продукције! Конкуренција јесте слабашна, али ипак. Претеривање тих размера је трагикомично, али и деградирајуће и за Академију, и за филмску индустрију.

Врхунска расна манипулација

Није у питању само то што је сасвим просечан, па и испотпросечан хорор добио тако угледно место. Није ни чињеница да је представник жанра који је, с разлогом, најређе позитивно препознаван у уметничком и сваком другом квалитативном вредновању, посебно оскаровском. Болно проблематично у вези с његовим оваквим вредносним позиционирањем јесте то што га ничим не заслужује, а ипак му се поклањају тако важне заслуге из сасвим неуметничких разлога. „Бежи“ је наиме један од безброј хорор филмова који се сваке године пласирају у светске биоскопе – предвидљив, стереотипан, неинвентиван. Међутим, од других га, драстично и уникатно, издваја врхунска расна манипулација умотана у његову површинску хорор кожу. Заправо, сада у западном свету потпуно оправдани и легитимни контрарасизам. Не у смислу изостанка расизма већ, напротив, у његовој интензивној присутности, па и кључном опредељењу у структури приче. Али овај расизам је сада прихватљив, па и пожељан. „Позитиван“! Расизам црног човека према белом. Нема уопште сумње да ћете, када одгледате све што „Бежи“ нуди, бити сигурни да је једина мотивација твораца овог филма да се изазове расна конфронтација између црног и белог ешалона расизма и то на штету белог. Не као његова евентуална осуда већ као контра. Као ударац истом мером пошто се сада тако нешто и толерише и захтева.

Да се усудимо да кроз причу филма ово појаснимо. Главни јунак првенца црнопутог (наравно) синеасте Џордана Пила, који поред режије на овом послу потписује и сценарио, јесте млади црнац који је, разуме се, у вези с белкињом. Филм практично почиње њиховим одласком у њено родно место, ради упознавања с њеним родитељима. О, да, наш главни јунак је оличење савршенства. Миран, финих манира, питом и дружељубив. Отпоран на расне провокације и стереотипе. Заљубљен у своју драгу. Интелигентан и даровит (бави се фотографијом). С друге стране, мајчини родитељи су типични представници беле расе на великом екрану: расно задрти и у том смислу непросвећени, лажно углађени, подли, повремено неотесани и превасходно непријатни. И, још, само за ову прилику, они су и мистериозно злослутни. Од почетка је јасно да не само да не могу да се квалификују у представнике нормалних када је реч о савременој популацији већ су, напротив, очигледно припремљени за наношење зла и спровођене неке своје злослутне и страшне маније. И док се та игра све више и све обилније утапа у неопходне стереотипе уобичајеног хорора, његов моћни „обрт“ у расплету приче (у стилу, више атмосфере него садржаја, „Розмарине бебе“) састоји се од спознаје главног јунака, а с њим и гледалаца, да је бела фамилија, све са девојком која је довела „свог црњу“ заправо на неку врсту жртвовања, део ширег круга белих патолошких манијака, демонске секте која од намамљених црнаца узима неопходне делове њихових тела, а остатак, попут и даље функционалне љуштуре некадашњих њих, ангажују као робове и послугу!

Провокативна и иритантна метафора

Истакнута расна ујдурма аутора овог филма нуди, дакле, провокативну и иритантну метафору која данас више нема подршке у стварности, мада је он ипак центрира у срце своје приче нудећи преко ње осуду белог човека и свега што он више не представља, али је свеједно врло важно, пожељно и добро натерати га да испашта за некадашње грехе своје расе. У филму су отуда белци изопачени и бездушни монструми који црну расу третирају као своје робље, као, још горе, неку врсту оставе резервних делова за њихова тела, а свакако не као друга њима једнака људска бића. И управо су у овој псеудометафори многи препознали епохалну вредност филма уврстивши га међу фаворите за освајање овогодишњег Оскара. „Бежи“ је као, по њиховом мишљењу, искрени вапај црног човека који се ем простире широм света ем задире једнако у прошлост и у будућност. Али оваквим садржајем овај филм само распирује расистичка осећања против којих се наводно бори. И то једнако на обе стране. Његова је појава, наиме, испровоцирала мноштво прилично ратоборних коментара увређених представника беле расе који не желе да се сврстају у стереотип грешних белаца којима је неолиберално устројство новог светског поретка доделило улогу вечитих грешника и покајника без могућности опроштаја. Испровоцирани оваквим позиционирањем, чак и представници белаца који су остали у рукавицама и на пристојан начин се супротставили оваквом сврставању, да не и помињемо далеко агресивније и истински расно нетолерантне, готово у хору питају аутора Пила да ли заиста мисли да је објективно насликао портрет савремене западне цивилизације и белог човека у њој. Уз то питање иде још једно, легитимније можда од претходног: како би се провео неки бели синеаста да је снимио филм са истом причом, а да се усудио да само промени боју коже супротстављеним ликовима? Да на имање црних лудака заведен подлом црнкињом долази дивни, пристојни и талентовани белац само да би открио да је ту доведен да би био жртва црних сатаниста? Да је неким чудом такав филм неко уопште успео да сними, шта мислите, да ли би добио четири номинације за Оскара?              

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *