Почетна / Друштво / Ода смрти или химна животу?

Ода смрти или химна животу?

Друго-србијански јахачи апокалипсе против последње шансе за опстанак српског народа

Сви смо свесни трагичне демографске ситуације у којој се наша нација налази. Стигли смо до тога да нас годишње умре 35 хиљада више него што се роди, а још 15 хиљада грађана Србије се одсели у иностранство. Међутим, по правилу, нисмо истински свесни дугорочних последица свега тога. Прибојавамо их се уз наду да ћемо их избећи као да постоји чаробни штапић који може да нам помогне. Јер држава је коначно одлучила да се с највећим проблемом ове земље, белом кугом, систематски суочи. У протеклим деценијама било је много апела од дела забринуте јавности да се крене тим путем и оправданог беса што се оклева. Актуелна власт је у складу са тим још 2012. обећала да ће јој, чим консолидује буџет, борба за демографску обнову постати најважнији задатак. Сада су за то створени услови и,  надам се, без обзира на сва тренутна лутања у вези са дефинисањем одговарајућег пакета подстицајних мера, национални напори ће уистину бити усмерени у том правцу. Али какве резултате је реално очекивати и под којим условима?

 

СТАТИСТИКА СУНОВРАТА Прошле године у Србији је рођено 64,5 хиљада беба, а умрла је приближно 101 хиљада људи. Просечна старост породиља је 29 година, односно на сваку жену у фертилном периоду (од 15 до 49 година) долази 1,43 деце. Већ дуго нам је стопа плодности ниска и из године у годину се смањује. Да ствари буду горе, топи се и плодни контингент женске популације. Ту тренутно спада и 1969. генерација када је било рођено 52 хиљаде жена, али и 2002. годиште када је на свет дошло 37 хиљада беба женског пола. Већ деценијама нам је сваке године фертилни контингент за неколико хиљада мањи и чак ако одмах предузмемо све што реално можемо, тако ће бити још неколико деценија.

Да ствари упростим. Просечна породиља сада припада генерацији 1989. Тада је било рођено 45 хиљада жена. Ако цео наш наталитет за ову годину припишемо том годишту (замислимо да ће све жене рођене наведене године добити бебу 2018. а многе од њих и близанце у наредних годину дана, али ће тим завршити са рађањем), са садашњом стопом фертилитета то би значило да би Србија за годину дана била богатија за 64,35 хиљада беба (тако ће отприлике и бити у реалности када рађају разна годишта). За двадесет година тежиште рађања биће на женама рођеним 2009. Ради се о 34 хиљаде жена. Са актуелном стопом, а у складу са нашим упрошћеним моделом, то значи да би се – ужасно ми је то и да напишем – родило свега 48,62 хиљада беба!

Фертилни контингент, да поновим, не можемо брзо да повећамо већ ће се он смањивати у наредном периоду, али зато је реално очекивати позитивне помаке када се ради о стопи рађања. Озбиљне државне мере ту ће бити свакако плодоносне. Али не треба очекивати „бум“, поготово не преко ноћи. Код нас се често помиње пример Русије у вези са успешним вођењем политике демографске обнове. Ако све сагледамо без илузија, пре се ту ради о смањивању дугорочних губитака него о препороду. Доминантан систем вредности је такав да материјалним подстицајима и пропагандном акцијом, а све то је дуже од десет година у току у Руској Федерацији, није могуће постићи чуда. Русија је тек стигла до тога да је њена стопа плодности 1,78. То није богзна шта.

Плашим се да Србија нема финансијске капацитете као Русија за подстицање наталитета, али да којим случајем (по руском моделу а спрам наше популације) за разне мере (од проширивања доступне мреже вртића до увећаних породиљских додатака и стимулисања станоградње за породице за више деце) обезбедимо око 500 милиона евра годишње, 2038. године – у контексту нашег упрошћеног примера – родило би се 60,52 хиљаде беба (34.000 x 1,78). Значи четири хиљаде мање и од данашњег малог броја беба. Што значи да ћемо још дуго не само изумирати већ ће се то и у неком од бољих сценарија дешавати један период још више него данас. Стижу полако на црни ред, да то не занемаримо, послератне тзв. беби-бум генерације, док су на белој листи за рађање све малобројније генерације из деведесетих година прошлог века. Примера ради 1950. године у Србији се родило 163 хиљаде беба, а педесет година касније (2000) 74 хиљаде дечака и девојчица. Шта више рећи? Лако је израчунати шта нас чека.

МАТЕРИЈАЛИСТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ Како год ствари окренемо, ситуација је страшна. Ипак, није исто да ли ће нас 2100. године на територији Србије без КиМ бити пет или три милиона (искључујем сада још црње, али могуће прогнозе, које подразумевају да Србија постане усељеничка земља за афро-азијске муслиманске досељенике, па да нас буде знатно више, али да Срби и хришћани постану мањина). Но није небитно да ли ће нам почетком следећег века просечна старост бити већа од садашње (43 године) или ћемо се – пошто ипак изгурамо демографску транзицију са оним што она подразумева у негативном смислу (изумирање генерација које су биле релативно бројне) а надам се не изостане оно позитивно (постепена каква-таква консолидација фертилног контингента уколико се најављене подстицајне мере имплементирају и с њима се истраје, обнова економије и самим тиме умањивање нивоа емиграције) – биолошки стабилизовати.

Да би се то догодило, постепено морамо бар да досегнемо просечну стопу плодности од 2,1, што је нужно да се не би смањивало становништво. Ако то изостане а постигнемо „сјајне“ резултате у поређењу са нашим европским и хришћанским окружењем, нећемо нестати за наредних сто већ за 200 година. Није нека утеха. Уместо да нас годишње умире више од 100 хиљада него што се роди (што ће се и ако постигнемо бриљантне демографске резултате десити када масовно буде нпр. умирало поменуто 1950. годиште), већ само 10-20 хиљада, нема нам дугорочно спаса. Услов за то је да имамо макар за трећину деце више (по жени) него данас.

Све у свему, шта год да урадимо, у наредним деценијама ћемо свакако изумирати, али од онога шта буквално од данас уистину учинимо (а не само кажемо и обећамо) зависи да ли ћемо до друге половине 21. века доћи у ситуацију да имамо потенцијал за опстанак. Да би тако било, важно је разумети да се уз неизбежну материјалну страну политике демографске консолидације акценат мора ставити на борбу за вредносне промене у смислу који погодује рађању. Не баш у свему, али у много чему греши премијерка и уједно шеф Сaвeтa зa пoпулaциoну пoлитику Aнa Брнaбић, када тврди „дa слoгaни нe мoгу дa пoдстaкну пoвeћaњe нaтaлитeтa и дa je вaжнo нa кojи нaчин држaвa у прaкси пoмaжe трудницaмa и мajкaмa“.

Важно је да држава материјално помаже, али то је недовољно. У веома богатим земљама ситуација с наталитетом је слична као у Србији. Што се слогана тиче, наравно да се због њих нико не рађа, али они морају да буду део целовите кампање у прилог система вредности који томе погодује. А баш због тога што то и јесу, а не зато што су овакви или онакви, они су мета негативне кампање. Слогани су прве ласте нематеријалних пронаталитетских мера и зато су сатанизовани. Но најновијом кампањом анти-Србије бавићемо се на крају овог текста, а сада да се емпиријски осврнемо на изразиту ограниченост политике материјалне стимулације наталитета (да не буде забуне, она је неизбежан део борбе против „беле куге“, али не и једини). Ради тога ћемо се осврнути на немачко, руско и француско искуство.

ЕВРОПСКО ИСКУСТВО Немачка има нешто мање од 85 милиона становника, а у њој се годишње роди око 750 хиљада беба. И то од када је влада те земље повела озбиљну политику материјалног подстицања рађања. Пре тога се годишње рађало свега 650 хиљада беба (стопа плодности је била 1,4 а сада је достигла 1,55). Нема сумње да су резултати значајни, али су и даље мали. Становништво Немачке би се и с њима значајно топило без доласка имиграната. Да ствари буду и горе, етнички Немци су показали много мању осетљивост на материјалне стимулансе од грађана афро-азијског порекла па последњи, што вероватно није био циљ Берлина (мада ко зна, неолиберални фанатизам нема краја), доминантно доприносе повећаном рађању. Ту су материјални стимуланси, сликовито речено, вода која залива рађању наклоњено вредносно дрво. Њега код Немаца нема и нико се не труди да га посади, а и уз то су по правилу имућнији па им дечји додаци мање значе.

Руско искуство нам такође показује да када се ради о хришћанском становништву, материјални стимуланси мало значе за солидно ситуиране грађане. Русија није богата као Немачка, па је уз помоћ новца дошло до солидног повећања наталитета у сиромашнијим руским провинцијама, чак и међу тамошњом образованијом урбаном популацијом за коју обично кажемо да је највише изложена декаденцији нашег доба. Опет, и слабије образовани, али материјално солидно ситуирани слојеви у Москви или Санкт Петербургу нису променили однос према рађању. Готово за неприметну нијансу код њих је већа стопа рађања него пре петнаест година! Ипак, Русија је успела неко време да има већи наталитет од морталитета (многи парови су подстакнути да имају друго дете или раније добију прво), али сада поново улази у фазу када ће превагнути смртност. Почетни замах је искоришћен а „беби-бум“ генерације почињу да долазе на кобни ред, док је, као што је већ споменуто, стопа фертилитета стала на 1,78 (код етничких Руса и мање) па наталитет више не расте. Москва је свесна консеквенци тога, те спрема нови материјални подстицај, али овај пут у већој мери и духовни офанзивни искорак у циљу све више рађања.

Из свега реченог можемо да закључимо да без свестране пронаталитетске кампање – она се у Русији води, али за сада још „политички“ и површно, док се нови приступ очекује од 2019. године – у средњеразвијеним и развијеним земљама, доминантно материјална акција има врло ограничене домете. И то пропорцијално националном богатству! Срећа у несрећи српске беде је да речено указује да када се ради о великом делу нашег грађанства, материјални стимуланси неко време могу да буду изразито плодотворни. То је довољно да се покренемо са мртве тачке, али не и да довољно далеко стигнемо. За то морамо да се угледамо на Француску.

Поменута романска земља има готово 20 милиона становника мање од Немачке а у њој се рађа око 800 хиљада беба годишње, тј. и више него код бројнијег западног суседа. Стопа плодности је на нивоу читаве државе 2,01, а код етничких Францускиња тек неприметно мање тј. 2. Од када је Париз покренуо актуелни талас политике подстицања наталитета, та стопа је скочила са 1,7, и самим тиме је дошло до значајно више рођених беба на годишњем нивоу. И то тако да се рађа све више етничких Француза код којих је скок углавном остварен (ваневропски имигранти су већ имали високу стопу рађања)! Док Немачка изнутра губи свој национални карактер и на то се надовезује имиграциони удар, Француска – која је у старту била у лошијој позицији па многи код нас неретко и данас мисле да је и даље тако – готово да одржава интерни верски и национални баланс (Французи у провинцији често имају више деце од муслиманских миграната у великим градовима). Проблем јој је и даље обимно досељавање Арапа и других муслимана, али то је друга тема за коју сада немао простора.

ВРЕДНОСНА БОРБА Битно је рећи да је Француска постигла резултате о којима причамо наметањем климе која погодује рађању кроз све могуће друштвене поре, од увођења стандарда за рекламе (банке нпр. приказују породице са троје деце које траже стамбени кредит а не као код нас са јединцем) и цртане филмове (где се истиче позитивна страна тога да се имају браћа и сестре), преко адекватних школских програма, до све активније улоге пронаталитетског НВО сектора (који помаже држава) па и цркве на начин који је могућ у изразито секуларној Француској. Иако и даље доминира тзв. либерална глазура, на промишљен и модеран начин се кроз све структуре француског друштва ради у прилог подстицања рађања.

Тим путем, ако не и још озбиљнијом магистралом (са више традиције, националног полета, цркве), мора да крене и Србија уколико жели дугорочно нешто да уради. Држава може да поштује све што се данас сматра неотуђивим људским правима, али и да нађе модел да енергично ради у прилог биолошког опстанка нације. Ко не жели децу, или зато што сматра да му ремете комфор или је хомосексуалне оријентације, његова ствар. Нико му његов животни простор неће сужавати, али то не значи да држава треба да се одрекне права да делује у прилог подстицања наталитета оних који начелно нису против рађања, да би били задовољени хирови оних који, како би се то рекло у неким претходним епохама, у том погледу имају ненормалне ставове. Било на ма који начин артикулисано вредносно, било импулсивно, зато што до подне мрзе себе а од подне цео свет (а баш таквих има доста у редовима тзв. друге Србије и њене циљне групе), па су им деца симбол онога што ниподаштавају. 

То што су споменути гласни и бесни, агресивни и испразно умишљени, њихово је право, али не треба да буде превелики друштвени проблем. Ипак их је сувише мало („њих“, а не проблема) да би представљали озбиљну препреку осим ако се из неког разлога систем и друштво не паралишу па подлегну њиховој испразној халабуци. А колика је она већ видимо сада када  смо се примакли обелодањивању пронаталитетских мера а неколико, и то не више од предлога, слогана који би били део кампање, стидљиво је представљено јавности.

Одмах је поводом њих из редова анти-Србије покуљала бујица мржње према власти, држави, традицији. Србија се представља као најгора земља на свету, са прљавим друштвом, влашћу, медицинским системом, црквом. Одмах да кажем, са многим од реченог понаособ се донекле слажем, али не и са контекстом који одражавају речи: „Зар у земљи беде и мрака да неко од нас тражи да рађамо децу?“ Прво, уз све мане које наш систем и друштво имају, далеко је од тога да смо у том погледу једини, те и најгори, па да не заслужујемо ни право на опстанак. Друго, против друштвених зала се треба борити упоредо, а то подразумева и акцију против опресивности декаденције која води „белој куги“ (свако има право за свој рачун да буде декадентан, али не и да исто, што није ништа мање штетно за друштво од корупције и криминала, намеће другима). Они који са гађењем пишу и говоре против систематских друштвених напора у циљу подстицања наталитета неретко су сами друштвени баласт ништа мањи од носилаца лошег система и разних девијација које оптужују за то што је Србија таква каква је.

НАЦИОНАЛНА МОБИЛИЗАЦИЈА Свега тога треба да се сетимо док нам разни аутошовинисти и квазилиберални деструктивци поводом државне пронаталитетске политике поручују „припородило ми се од најављених мера“ или „девојка је затруднела док је читала слогане за повећање наталитета“. То није духовито и ако иза свега увек не стоји зла намера (мада мислим да стоји), јер се ради о певању оде смрти којом се призива нестанак нације. На гробовима се не прави кабаре. Иако у демократској држави и то могу да раде они који тако нешто желе, потребно је да се суоче са националним презиром, а не подилажењем чак и разумевањем медија, државних и других институција.

Запањујуће је што се део наше власти обазире на такве и сличне глупости, па се чак и правда онима који их пласирају. Уместо тога држава је дужна да што пре заврши пакет свестраних мера у циљу подстицања наталитета и енергично крене са његовом реализацијом. Мере ће у ходу бити брушене, пакет допуњаван, али нема времена за губљење и умиљавање онима којима опстанак Србије и Срба није битан. Против њих, не да не би имали право да за свој рачун хистеришу већ како не би могли својом бескрупулозношћу да угрозе већину, потребна је друштвена мобилизација. Тачније не против њих већ у прилог онога што желе да онемогуће, а то је биолошки и духовни опстанак нашег народа. Ако смо до сада из неког разлога системски могли или морали да се правимо да не постоји канцерогени утицај анти-Србије, сада се он коначно мора сузбијати због опстанка нације. И то и идентитетског и биолошког. Иначе ће све друге мере бити девалвиране.

Власт мора да покаже велику одлучност и непоколебљивост. Коначно почиње за нашу нацију најважнија битка од које зависи да ли ће нас за нешто више од стотинак година, без претеривања, уопште бити (сетите се негативних промена фертилног контингента и старења нације када после неке границе нема више спаса). Охрабрујуће у том погледу звучи неколико најновијих обраћања нацији од стране председника Вучића (нпр. у Орашцу), али суморан утисак остављају софистицирана поткопавања очекиване државне наталитетске кампање од стране неких фактора у влади (да поменем Зорану Михајловић). И даље чак и унутар система имамо испољавање свега и свачега. Међутим, око наталитетске офанзиве не сме да буде таквих играрија.

Ко неће да учествује у бици против „беле куге“ а део је власти, нек ћути и склања се или мора хитно да буде уклоњен са функције. Ако се не изврши хомогенизација државног врха око питања пронаталитетске политике и она императивно у целовитом виду не наметне друштву,  неће бити крива анти-Србија која нам жели идентитетски и биолошки нестанак већ они који држе кључеве власти. Када крећемо у рат за живот, нема места половичним мерама, компромисима између живота и смрти, политичком маркетингу и другим празним причама.              

 

2 коментара

  1. Unutrašnji dijalog. r.j. (PEČAT najbolji nedeljnik za debate)

    DEMOGRAFSKA POLITIKA (borba protiv bele kuge)

    Na osnovu aktuelne demografske politike i formiranja demografskog Saveta za podsticaj radjanja protiv bele kuge (predsednik Saveta Vučić) zaključak je da nema mesta za veliki optimizam, jer su preduzete mere neadekvatne… podsticaće natalitet tamo gde je preteran, a destimuliše najviše kod srpskog naroda (Srba) gde vlada bela kuga. Što znači da nisu uzeti u obzir svi faktori koji utiču na natalitet: Prirodni, kulturološki, tradicionalistički. ideološko ekspanzionistički (na primer: Enver Hodža, predsed. Albanije 50-60-tih god, za AL. i KiM govorio – širio propagandu: … „najmanje petoro dece, ko ima manje taj je neprijatelj Albanaca“).
    POZIVANJE NA DEMOGRAFSKU POLITIKU RUSIJE i kopiranje iste, koja je dala pozitivan efekat u podsticanju radjanja, – je površan pristup, jer se ne uzima u obzir da tamo ima 35 miliona muslimana koji imaju nadprosečan natalitet, a da bela kuga najviše pogadja ruski pravoslavni narod, što znači da demografska politika mora da STIMULIŠE NIZAK NATALITET, a da DESTIMULIŠE ENORMNI NATALITET? O tome Srbija nije vodila računa na Kosovu a epilog je poznat?

    STIMULACIJA NISKOG NATALITETA – DESTIMULACIJA ENORMNOG NATALITETA: PREDLOG: Srbija da pokrene adekvatne mere za podsticaj radjanja, protiv bele kuge, kroz Sistemsko rešenje za celu Srbiju:
    1/ Da polazna osnova stimulacije radjanja bude DEČJI DODATAK od 10 do 15.000 dinara svakom BRAČNOM PARU (sklopljenom braku) bez obzira na nacionalnost, pripadnost i veru – pod uslovom da imaju decu (broj dece nebitan). Primera radi, ako se ove nedelje sklope više Srpskih brakova, Romskih, Albanskih brakova – svim bračnim parovima koji dobiju dete-novorodjenče – sledi obavezan fiksni dečji dodatak 10-15.000 din, i ništa više od toga, bez obzira da li će parovi planirati dvoje, troje, petoro, osmoro… dece,
    – TO JE RAMNOPRAVNOST I JEDNAKVOST SVIH BRAČNIH PAROVA, bez obzira na nacionalnu pripadnost.

    2/ Srpski narod (Srbi) da organizuju SRPSKI FOND protiv bele kuge, da se uključi SPC i Dijaspora, dobrovoljni prilozi Srba (siromašni oslobodjeni), kojim će dodatno dati podsticaj radjanja srpskim bračnim parovima za svako dete – da se prevazidje bella kuga, da se uspostavi približna populaciona ramnoteža izmedju nacionalnih i manjinskih Zajednica – TO JE RAMNOPRAVNOST I JEDNAKVOST. Da je Srbija vodila adekvatnu demogragsku politiku proteklih 50 god na Kosovu (kada je imala svu vlast i moć) – tamo bi sada živelo pola srpskog stanovništva.
    PRIPADNICI ostalih manjinskih Zajednica mogu da formiraju svoje FONDOVE za radjanje preteranog nataliteta, niko im neće braniti.
    DOSADAŠNJI KRITERIJUMI za dodelu Dečjeg dodatka su kontra efektni i diskriminatorski prema Srbima sa belom kugom: Oni sa jednim, dvoje dece… ne dobijaju d.d. jer imaju veći prosek plate (primanja) po članu domaćinstva. A oni sa troje-petoro-osmoro dece uglavnom Albanci, Romi, Bošnjaci, muslimani… uvek imaju „minimalam prosek plate-primanja po članu domaćinstva (kriterijum) – i uvek-večno imaju pravo na d.d., šro kod nacionalnosti sa belom kugom stvara atmosferu nepoverenja i straha za budućnost.
    Nastavak…




    2



    0
  2. unutraš. dijalog.r.j.

    Nastavak: DEMOGRAFSKA POLITIKA

    Ja sam na ovu temu odavno pisao, a potencirao sam je i sa parolom na Beogradskom mitingu 90-tih koja glasi: „NEĆEMO ALBANIZACIJU KIM – FINANSIRAMO DEMOGRAFSKU EKSPLOZIJU“: Ogroman broj albanaca sa 5-8-10-toro dece (Tito bio kum) imali veći dečji dodatak nego platu, plus socijalu, plus ogromna finansijsko-ekonomska pomoć Jugoslavije za nerazvijeno i zaostalo Kosovo)?
    Razlog što o tome sada pišem je neadekvatna demografska politika koja je kontradiktorna suštini problema (bela kuga), koja treba da eliminiše belu kugu, a da destimuliše enormno natalitet.

    Sadašnja demografska politika kopira politiku iz prošlosti… i gore od toga: Lideri 4-5 stranaka (i vladajuća) za vreme izbora predsednka vučića – javno su iznosili program o demografskoj politici. Na primer, najveći eksponirani patriota Boško obradović iznosi predlog programa: Porodične ili nacionalne penzije za svaku majku sa troje i više dece, kao i veliki dečji dodatak koji se uvečava za svako naredno dete…(!)?

    Takav program je kontradiktoran, stimuliše enormni natalitet (Albanci, Romi, Bošnjaci-muslimani… imaju nadprosečan natalitet i još više će biti stimulisani, postoji tradicionalistički i ideološki populacioni pristup). Do će kod Srba (i sličnih) sa drugačijom kulturom i tradicijom po ugledu na hrišćanske EU standarde… natalitet biti destimulisan. Sigurno ne misli Srbija da eksperimentiše 50-100 god keda će manjine postati većina nad Srbima i kada će biti kasno za sve (primer Kosovo).
    OD BROJNIH FAKTORA BORBE PROTIV BELE KUGE JE: Prvi, da se za sve buduće sklopljene brakove, bračnim parovima odredi mesečni fiksni dečji dodatak (10-15.000) bez obzira na nacionalnost i veru. ZNAČI, po bračnom paru, a ne po broju dece!? DRUGI FAKTOR borbe protiv bele kuge: Srpski narod-Srbi kod kojih vlada bela kuga – da formiraju SRPSKI FOND za podstivaj radjanja (SPC, dijaspora, prilozi gradjana… ) – vidi gornji tekst. Ostale beneficije za trudnice uklopiti u program?

    Da je EU vodila adekvatnu demografsku politiku danas bi upola manje bilo migranata i imigranata u Evropi.
    Na primer, jedan sklopljeni brak – migrantski par – razmisliće da li će imati 6-8-moro dece kada zna da će imati „fiksirani dečji dodatak“ do dvoje dece… a za čopor dece mora da zaradi (ista politika za sve) – niti će olako pozivati rodbinu u evropi… više će da im se isplati da ostanu u svojim državama!? …




    1



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *