Небојша Глоговац (1969–2018) – Одлазак глумца моћне душе

Вест о смрти славног српског глумца Небојше Глоговца многи међу бројним обожаваоцима примили су тако као да су обавештени о одласку неког члана породице. А Глоговац је, у једном смислу, то и био. Као што је био и члан ексклузивне глумачке породице која је успешно чинила оно што уметност мора да чини: оплемењивала је и срећом испуњавала душе људи…

Славни српски глумац Небојша Глоговац 9. фебруара је завршио своје земаљско путовање. Одласци плејаде великана нашег глумишта тако су у минулом времену учестали и често неочекивани да нам се може учинити да неки предани сакупљач српских глумачких великана ревносно ради за небески суперансамбл. Настављена је тужна серија узимањем у ту екипу једног од најбољих глумаца не само своје генерације и свакако не само на овдашњим глумачких просторима. Глоговац је својим даром и још једнако интегритетом, изврсним карактером најпре, израстао у величину којој нема одговарајућег поређења. Његова су појава и глумачки капацитет били предводничког квалитета, а њих је глумац носио непретенциозно. Нису му били ни терет ни разлог за арогантност у коју су упадале многе његове колеге далеко слабијих могућности од његових. Популарни Глоги, како су га звали пријатељи и колеге, али и обожаваоци, остављао је утисак елегантног мангупа широке душе врло сличног у том својству не тако давно преминулом Драгану Николићу. Стереотип је свакако када се каже да таквих особа међу нама више нема и да је њихов одлазак у вечност огромна празнина у нашим душама и нашој култури уопште. Иако стереотип који се често истиче када се говори о преминулим особама, у случају Глоговца сасвим је реалистичан и отуда једни могући. Како другачије описати особу која је током своје четврт века дуге каријере освојила срца публике до те мере да су многи од обожавалаца вест о његовој смрти примили као да су обавештени о одласку неког од чланова породице. Заправо Глоговац је то и био. Члан ексклузивне глумачке породице која је успешно чинила оно што уметност мора да чини: оплемењивала је душе људи.

Небојша Глоговац је рођен у Требињу 30. августа 1969. године у породици свештеника и кројачице. Преко Панчева Небојша доспева до Београда крајем седамдесетих година прошлог века. Испрва је студирао психологију, али се окренуо глуми и уписао на Факултет драмских уметности у Београду у класи професора Владимира Јевтовића. И пре него што се обрео на овом факултету он се окушао као глумац – епизодом у чувеној и једној од најрепризиранијих серија РТС-а „Бољи живот“. Дебитовао је као професионални глумац улогом у филму „Рај“ 1993, а само две године касније одиграо је једну од кључних рола своје богате каријере, ону у чувеном филму „Убиство с предумишљајем“ који му је донео „Цара Константина“ за најбољу мушку улогу на Фестивалу у Нишу. До своје смрти одиграо је више од шездесет улога на филму и телевизији од којих неколико тек треба да дође до публике. Био је током каријере и велики бард београдске позоришне сцене на којој је, као првак Југословенског драмског позоришта, одиграо десетине изузетних рола и на чијим је даскама 13. децембра прошле године одиграо своју последњу ролу у хит представи „Хамлет“. У том је позоришту блистао у „Хадерсфилду“ у улози која је (снимљен је и филм са истим актерима) мамила сузе публике и била једна од најхваљенијих у каријери овог глумца. На тим је „даскама“ Глоговац из вечери у вече и из једног тешког и захтевног лика у други у представама „Буре барута“, „У потпалубљу“, „Златно руно“, „Молијер – још један живот“, „Метаморфозе“, „Хамлет“ (…) доказивао свој потенцијал и то да је једини прави глумачки изазов играње на позоришној сцени. Чувена „Тамна је ноћ“ Култ театра је средином деведесетих година прошлог века жестоко погађала публику захваљујући и његовом доприносу. Та страшна и тешка представа у директној узрочно-последичној вези са тадашњом стварношћу била је истински емотивни изазов и за њега и за публику. Ако је икада био потребан доказ да уметност са публиком комуницира искључиво на емотивном нивоу, односно да је једино тада могућа, у тој спони са публиком, онда се он, тај доказ, налазио управо у тој представи са Глоговцем у њој који је тада обећао своју глумачку величину и раскош и обећање је у потпуности испунио.

На великом екрану је сазревао и растао до данашње величине улогама у снажним остварењима разноликих жанрова и улогама које су биле омиљене код публике, углавном на сваком новом послу потпуно другачије од претходне: „До коске“, „Спаситељ“, „Рањена земља“, „Небеска удица“, „Нормални људи“, „Муње“, „Кад порастем бићу кенгур“, „Клопка“… Био је и у екипама неколико популарних телевизијских серија: „Породично благо“, „Лифт“, „Вратиће се роде“, „Кошаркаши“, „Мој рођак са села“, „Војна академија“, „Равна гора“, као и у актуелној „Убице мог оца“ и спорној „Немањићи“ чије емитовање тек следи. Мало је рећи да је хрватски филм „Устав Републике Хрватске“ пре две године изазвао контроверзне реакције тамошње публике и уопште јавности, те је чак било настојања да му се забрани дистрибуција. А у том је филму као Србин, па још малтретирани трансвестит, Глоговац остварио једну од својих најснажнијих креација у каријери. Бољег доказа за то нема од освајања „Златне арене“ на Фестивалу у Пули.

Ретко када је јавност била толико тешко погођена вешћу о смрти неког глумца као што се то да приметити сада када нас је напустила тако важно блистава личност као што је био Небојша Глоговац. Коментари на свим друштвеним мрежама и на било ком интернет месту на коме су коментарисани филмови с њим и његове улоге у њима имају хвалоспевни карактер када је професионални учинак овог глумца у питању и ламентне тонове свих тужних нијанси на тему његове смрти. Огроман је вакуум настао његовим нестанком. Празнина после одласка моћног карактера и јединствене личности никада не може и неће  бити стварно излечена. Такве црне рупе у ткиву друштва, у његовој души, још теже падају прераним нестанком овако изузетног потенцијала. И не могу се преболети. Осим изузетних улога Глоговац је оставио и бројне коментаре на стање света и нашег друштва. Увек позитиван и за разлику од неких својих колега никада агресиван и увредљив славни је глумац пленио својом позитивном енергијом и ширином душе која се ретко среће. Пошто је последње што је урадио у каријери тумачење Хамлета, можда је порука коју је поводом играња овог лика упутио свима нама нешто што би убудуће на помен његовог имена требало да имамо на уму. Рекао је, наиме: „Сваки човек који се усуди да мисли – има Хамлета у себи!“      

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *