Почетна / БРОЈ 507 / МРТВОРОЂЕНО

МРТВОРОЂЕНО

ДЕЦЕНИЈА ОД САМОПРОГЛАШЕЊА НЕЗАВИСНОСТИ КОСОВА

Један од најчувенијих новинара међу косовским Албанцима Ветон Сурои својевремено је заставу своје „државе“ описао као нешто без „икаквог естетског критеријума“ и што је „изабрано због свог бирократског речника“, те више „личи на пешкир у турском хотелу“, него на државну заставу. Химна ове „државе“ зове се „Европа“ и нема текст. Да ли се ентитет чији су симболи овакви доиста може звати независним и сувереним?

Овај дан смо дуго чекали. Многи људи су дуго чекали да независност постане реалност. Сећамо се и поштујемо имена свих који су дали свој живот за остварење овог сна и њихова дела и сећања на њих увек ће живети у нашим срцима. Поздрављам све оне који су с нама, као и све који нас гледају. Бићемо уједињена нација с веома јасном европском визијом. Наша нада и вера никад нису били јачи, становници Косова никада нису били више уједињени, наши снови су безгранични. Данас је цео свет с нама и постаћемо равноправни чланови демократског света – рекао је на ванредној седници „косовског парламента“, по усвајању „Декларације о независности“ премијер Хашим Тачи. Његово обећање дато тог дана до данас није испуњено. Десет година после његовог обраћања Косово није равноправни члан демократског света и није цео свет уз њих. Штавише, број оних који су „уз њих“ се последњих година смањује и има тенденцију даљег пада.

МРТВО СЛОВО НА ПАПИРУ Иако није под контролом Србије и власти у Београду, Косово је далеко од тога да је независно. Теоријски, могло би се рећи да је јужна српска покрајина независна политички, али не и правно. Правна независност не постоји, јер Косово и даље није међународно признато као држава и, иако је члан Међународног монетарног фонда или Светске банке, не може да сања о чланству у НАТО-у или Европској унији, а камоли у Уједињеним нацијама. Чак је и политичка независност врло упитна, јер Приштина не може да донесе било какву самосталну одлуку без зеленог светла Вашингтона и Брисела. Од НАТО агресије 1999. године Косово је под највећим могућим степеном међународног надзора. Већим и од онога који је био наметнут Босни после Дејтонског споразума. УНМИК, ЕУЛЕКС и КФОР имају широка, практично неограничена овлашћења за управљање косовском привредом, правосуђем, безбедношћу и политичким системом. И ово се ни на који начин није променило од проглашења независности 2008. Косово ни данас не располаже нити „унутрашњим“, нити „спољашњим“ суверенитетом. Унутрашњи суверенитет подразумева да власт има легитимни монопол на примену насиља у оквиру дефинисане територије (што на Косову није случај све док су присутни КФОР и ЕУЛЕКС), а спољашњи – пуно међународно признање и чланство у УН. Иако Косово од 1999. године није под контролом Србије, над њим контролу немају ни власти у Приштини – оно нема сопствену војску, полицију контролише ЕУЛЕКС, трећина буџета се допуњује међународном помоћи. Другим речима, косовске институције дубоко су подређене међународним институцијама које су у јужну српску покрајину само од 2000. до 2010. „слупала“ више од 40,7 милијарди долара.

Непосредно после једностраног проглашења независности уследио је талас међународних признања Косова и само током те 2008. године новостворену државу признале су 53 земље. До 2017. независност је признало 110 држава чланица УН, али је онда, 27. октобра 2017. одлуком Суринама да повуче признање, започет обрнут процес који би могао да се претвори у тренд. Потом је 21. новембра уследила истоветна одлука Гвинеје Бисао, али за сада је непознат тачан став ове државе у односу на косовску независност, јер је Приштина 2. фебруара 2018. саопштила да је ова одлука поништена. Са геополитичког становишта, Суринам и Гвинеја Бисао јесу готово безначајне државе, али идеја о преиспитивању признавања једнострано проглашене независности запатила се и у моћнијим државама, укључујући чланице Европске уније. Постоје најаве да би Египат, који је Косово признао јуна 2013. у време краткотрајне владавине свргнутог председника Мохамеда Морсија, могао да преиспита своју тадашњу одлуку. Потпредседник аустријске владе Хајнц Кристијан Штрахе, одраније познат по просрпским ставовима, пред посету 12. фебруара Београду изјавио је да је „Косово несумњиво део Србије“, што имплицитно указује да је аустријско признање независности било грешка која се „више не може мењати“, док је пре још отвореније говорио да је „Косово отето од Срба“. Истовремено у Чешкој је покренута петиција за повлачење признања Косова коју је први потписао бивши шеф дипломатије ове земље Јан Каван. У овој петицији (подржао ју је и познати редитељ Вацлав Дворжак, а требало би да је подржи и председник Милош Земан) наводи се да је „признавање самопроглашене државе косовских Албанаца било грубо кршење међународног права од стране тадашње чешке владе“, па се због тога захтева да садашња влада „исправи ту срамоту“. Највећу душевну бол, међутим, Приштини наноси противљење Шпаније да се у оквиру ЕУ Косово третира као нормална држава, равноправна са осталих пет кандидата за чланство у Унији (опширније у тексту „Европски театар апсурда“ Николе Врзића у „Печату“ број 505). Евидентно је да постоји помак и у јавном мњењу европских земаља које су признале независност и могуће је да би и званичници других држава Старог континента могли да промене став о независности Косова.

ПРОПАЛА ДРЖАВА Иако Србија, као што видимо, прави озбиљне проблеме Косову на стицању спољашњег суверенитета, то није узрок проблема на унутрашњем плану и незадовољства грађана. Косово је данас, како је у „Форин полиси џорналу“ написао новинар пореклом с Косова Ведат Џимшити, „најсиромашнија и најизолованија држава у Европи којом владају политичари милионери дубоко огрезли у криминал“. „Трећина радне снаге је незапослена, а корупција је свеприсутна. Незапослено је две трећине младих и скоро половина становника живи испод прага сиромаштва. Између децембра 2014. и фебруара 2015. око пет посто становништва било је присиљено да напусти земљу у потрази за бољим животом“, навео је он. У тој групи је, како је својевремено писао британски „Телеграф“, био и брат тадашњег премијера Исе Мустафе, Рагип, којем је одбијен азил у Немачкој. Према најновијем истраживању Програма УН за развој (УНДП) „Пулс јавности XII“, објављеном 25. јануара прошле године, радом институција на Косову „задовољно је само 21 проценат људи“, док је незадовољство у односу на политички правац којим иде Косово исказало чак 69 одсто становника (задовољно је само девет посто испитаних).

Дубоке криминализације и корупције косовске елите свесни су и на Западу. Савет Европе усвојио је извештај Дика Мартија у којем се сам врх косовске власти, заједно са тадашњим премијером Хашимом Тачијем, оптужује за најразноврсније злочине, укључујући и вађење органа. Такође, најмање пет европских агенција за борбу против наркотика овог човека оптужује да има кључну улогу у шверцу дроге. Што се корупције тиче, у готово свим извештајима, укључујући и оне Савета Европске уније, оцењује се да је корупција на Косову „свеприсутна“. Ово, међутим, не треба посматрати као „типично балкански феномен“, чему смо склони и ми, и западњаци. Истина је да је корупција на Косову тесно повезана и са „међународним фактором“. На ово је најубедљивије указао бивши економски директор Међународне цивилне канцеларије на Косову Андреа Капусела рекавши да између међународних званичника и косовских криминалних елита постоји „инцестна веза“, те да је учинак ЕУЛЕКС-а на Косову „поражавајући“, а да је ситуација гора него пре доласка ове мисије. ЕУЛЕКС не само да је, како Капусела каже, затварао очи пред криминалом и корупцијом него је у њима учествовао. Најмање две афере, од којих је прва избила 2014, а друга 2017. године, ово показују. Прво је британска тужитељка Марија Бамије оптужила једног италијанског судију у ЕУЛЕКС-у за примање 300.000 евра мита, а потом и читаву мисију да не истражује овај случај, него га заташкава. Због овога је тужитељка отпуштена, а потом је истрага коју је покренула висока представница ЕУ за спољну и безбедносну политику Федерика Могерини 2015. закључила да „мисија није крива за заташкавање“ у вези с наводима Марија Бамије. Други скандал је избио када је британски судија Малколм Симонс средином новембра 2017. поднео оставку на место председавајућег судије у ЕУЛЕКС-у због, како је навео, „корупције у оквиру мисије“. ЕУЛЕКС је узвратио оптужујући Симонса да је предмет више истрага.

Најзанимљивији је ипак пример који је у својој књизи „Изградња државе на Косову“ навео поменути Капусела оптуживши америчке званичнике за пљачку европских фондова намењених Косову. „Амерички амбасадор у то време (2009–2012) Кристофер Дел залагао се да тај пут (ауто-пут који повезује Приштину са Тираном и Скопљем) буде изграђен и инсистирао је баш на уговору са америчком корпорацијом Бехтел. Убрзо после тога поднео је оставку и отишао да ради за њих. У време док је био на Косову понашао се као краљ“, написао је Капусела.

Као што је странцима до прошле године по доласку на Косово на мобилни телефон стизала порука „добро дошли у Словенију“, што се променило пристанком власти у Београду у оквиру Бриселског дијалога да се јужној српској покрајини додели међународни позивни број, тако се ни у Уједињеним нацијама ни у Европској унији ништа за Косово неће променити без дозволе Београда. Како сада ствари стоје, време ради за Србију и однос снага на простору Европе и Балкана се све више мења у нашу корист. Зато треба бити стрпљив и сачекати околности у којима би Србија могла да направи повољнији споразум с Приштином него што је то сада.  

ЦИА: ЧИЈА ЈЕ РЕЧ КОСОВО?

У квизу који је, поводом отварања зимских олимпијских игара, ЦИА објавила на свом Твитер налогу међу питањима о учесницима тог спортског такмичења нашло се и оно о пореклу имена Косово, уз указивање да оно има – српски корен. Наводећи да је назив Косово изведен од српске речи која означава птицу кос, ЦИА пита која енглеска реч одговара том термину. Од укупно 410 одговора, 50 одсто их је било тачно – тј. половина пратилаца налога ЦИА на Твитеру који су учествовали у квизу гласала је за реч „blackbird“, што је енглески назив за птицу кос. У истом квизу ЦИА поставља и питање која се валута користи за унутрашње трансакције на Косову (описује га као територију „величине Делавера“). „Одговор је – евро“, наводи ЦИА на свом налогу на популарној друштвеној мрежи, али напомиње да се „у неким српским енклавама“ користи – динар.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *