Почетна / Култура / Концерт(и) у сенци

Концерт(и) у сенци

Поводом музицирања Уне Станић и Укија Оваскаинена у Музичкој школи „Станковић“

Како једно од најстаријих уметничких удружења – УМУС – и даље пати од хроничне несташице новца, који на кашичицу удељује Министарство културе, па је битка за медијски простор и улагање у медијску промоцију у старту изгубљена, а концерти даровитих испод радара медија

У медијској сенци наступа Немање Радуловића на Коларцу, у сали Музичке школе „Станковић“ свирала је млада виолинисткиња Уна Станић са пијанистом Укијем Оваскаиненом. Организацију концерта потписује Удружење музичких уметника Србије, што објашњава недовољну медијску кампању. Знамо да су поједина уметничка удружења од 2000. године, вољом тада новоустројеног министра културе Лечића, стављена на режим хлеба и воде, или, како је он то мудро рекао, на тржиште, па ко преживи. Наравно, његово Удружење драмских уметника Србије, припадајући оним једнакијим из ранијег текста, није ушло у тај третман. Напротив. И тако једно од најстаријих уметничких удружења и даље пати од хроничне несташице новца, који на кашичицу удељује Министарство културе, па је битка за медијски простор и улагање у медијску промоцију у старту изгубљена. Иако у концертној сезони УМУС-а свирају врхунски музичари свих генерација.

На концерту 4. фебруара наступила је млада виолинисткиња са импозантном биографијом. Лауреат многобројних такмичења, добитница награда различитих фондова и међународних стипендија за талентоване, била је 2012. проглашена за најперспективнијег младог уметника године (АртЛинк). Наступала је више него многе старије колеге, а свира на мајсторској виолини Петрус Гварнеријус из 1757. године. Представила се озбиљним програмом виолинских соната и минијатура.

Бетовенове Сонате за клавир и виолину у последње време се не свирају често, па нас је обрадовала Соната број три у Ес-дуру, која се и иначе ређе бира из овог опуса од десет соната. Разуђени и фрагментиран први став, смирени и лагани други, и разиграни Рондо представили су Уну Станић као фокусираног музичара са врло јасним музичким идејама, изграђеним тоном и прецизном интонацијом, која ће пратити цео концерт. У овом типичном камерном делу одличан сарадник је био старији колега, пијаниста Оваскаинен. Иза веома озбиљног почетка, Уна је изабрала две минијатуре, соло Каприс Фрица Крајслера, у коме је виолина звучала моћно, зрелог звука и са врхунском техником коју Крајслер захтева. Не видимо разлог да се музички скромна Арија из циклуса Багателе српског савременог композитора Милана Михајловића нађе на програму, осим да се уметница одмори пре захтевног краја, Сонате за виолину Рихарда Штрауса, аутора толико коришћене теме Заратустре. Ова код нас неизвођена композиција окончала је концерт на најбољи начин као врхунац вечери. Кроз раскошни звук виолине у сложеним Штраусовим хармонијама у сарадњи са компликованом клавирском деоницом, зрело и тонски изражајно приказано је право камерно музицирање. Посебно се издвојио лагани став, у коме је клавир исцртавао деликатне звучне арабеске око виолине.

На бисмо чули Крајслера, овог пута са клавиром, као тематски заокружено вече Бечке школе, ретко извођене музике и врхунских извођача, који су показали поштовање према публици и самој институцији концерта, без обзира где се одиграва, и облачењем. На нашим сценама се ретко чује овако моћан и зрео виолински звук, па младој колегиници предвиђамо и желимо успешну светску каријеру, темпом којим је и кренула. Акустика Музичке школе „Станковић“ одговара најбољим концертним салама у граду, па је штета што у медијима не добија одговарајући простор и рекламу.             

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *