Ко ће наследити Ангелу Меркел

Загревање политичке атмосфере: Делује интригантно, и не увек лако објашњиво, да се у часу кад је „најмоћнија жена света“ (не само по „Форбсу“) у прилици, истина уз много муке и политичке драме, да „овери“ и четврти канцеларски мандат, лицитира с њеним (потенцијалним) наследницима, при чему се, у први план, истурају имена личности за које је, изван Немачке, мало ко чуо

У часу настанка овог текста још се није видео „бели дим“ изнад централе Хришћанско демократске уније (ЦДУ) у Берлину, где су вођени завршни преговори између конзервативаца и социјалдемократа о (коначном) формирању владајуће (у овом случају: велике) коалиције.

Иако су преговарачи концем минуле седмице „зрачили оптимизмом“, и наговештавали да ће споразум бити склопљен најкасније у недељу (4. фебруар), то се није догодило. Још су трајала спорења у неколико (кључних) области: финансијама, здравству, тржишту рада и спољној политици. Рокови су продужени, најпре на понедељак, потом на уторак, с уверењем да ће у среду бити финале, истина без коначног финала: о споразуму коначну реч има, на плебисцитарном изјашњавању, чланство (њих око 450.000) Социјалдемократске партије (СПД).

Њено руководство је уверено да ће га следити партијски народ, али је, упркос том оптимизму, ситуација неизвесна: многи чланови најстарије (више од век и по) немачке политичке странке, при чему предњачи њен борбени подмладак, огорчено се противе још једном (трећем) гвозденом загрљају (пре)моћне немачке „гвоздене леди“ Ангеле Меркел.

Референдумско изјашњавање социјалдемократског чланства уведено је (први пут) пре четири године, такође поводом стварања велике коалиције с конзервативцима. И тада је било жустрих расправа и спорења о уставности тог страначког „демократског искорака“, па и захтева да се о целом поступку изјасни Савезни уставни суд. Тада су судије одбиле да се мешају у страначке ствари, објашњавајући да оне нису и – државне. Сада се опет тражи да се поново огласе и, можда, коригују пређашње становиште.

[restrict]

Рекордни мандат 

Мало је, међутим, оних који верују да би и овај покушај (коначног) стварања владајуће коалиције могао, после фијаска са „Јамајком“, заиста да пропадне. Стрпљење губе и немачка и европска јавност: никад ова тако важна земља није била толико времена после избора (од 24. септембра прошле године) без регуларне и легитимне владе. Већина дубоко верује да ће Ангела Меркел, тренутно у позицији (техничког) „пословође“, додуше уз много муке и политичке драме, коначно бити у прилици да и званично „овери“ (рекордни) четврти мандат на најважнијем положају у земљи.

Због тога делује (у најмању руку) интригантно, управо у овом часу, и при тој чињеници, све учесталије лицитирање с могућим наследницима Ангеле Меркел. При чему се у први план, и најчешће, истурају два имена: Јенс Шпан (37) и Анегрет Крамп Каренбауер (55).

То (по)мало необично, и не увек лако објашњиво, лицитирање оживљава, с једне стране, спекулације којима се баратало (и) непосредно после избора за Бундестаг (24. септембар прошле године), кад се видело да ће састављање владајуће коалиционе већине бити врашки тежак посао. Тада је пуштена у оптицај (мало вероватна) могућност да Меркелова (својевољно) сиђе с канцеларског трона на половини мандата, после две године. У том контексту спекулисало се и о њеном одласку у Брисел, на место председника Европског савета, после (Пољака) Доналда Туска…

 Историјска заслуга

С друге стране, постоји теза да је и Ангела Меркел за то „крива“. Иако канцеларка формално (и страначки статутарно) не може да именује свог наследника (наследницу), она би, нема сумње, колико год је то, директно или индиректно, могуће, да утиче на тај избор. Веома јој је стало, констатује „Шпигл“, да то буде личност која ће успети да очува њено (политичко) „наслеђе“. А Меркелова, по мишљењу овог утицајног (и најчешће врло обавештеног) политичког магазина, у (сопствену) „историјску“ заслугу рачуна чињеницу да је модернизовала (конзервативну) странку, Хришћанско демократску унију (ЦДУ), и учинила је (први пут толико) привлачном за младе људе, жене и градско (грађанско) становништво.

А у тај „формат“, и њен критеријум, најбоље се у овом часу уклапа Анегрет Крамп Каренбауер, председница покрајинске владе у Сару. Мало, или готово непознато име изван Немачке. Фаворизујући управо њу, Ангела Меркел би, констатују немачки медији, да по сваку цену спречи кандидатуру (пре)амбициозног Јенса Шпана. Плаши се да би он партијско „клатно“ вратио назад и тако поништио њено „историјско наслеђе“. Шпан је, наиме, миљеник десног крила странке, а оно, с притајеном горчином и пригушеним гневом, сматра да је Хришћанско демократска унија под вођством Ангеле Меркел отишла „превише улево“.      

И једно и друго – „устоличење“ Анегрет Крамп Каренбауер и осујећење Јенса Шпана – међутим, није, из различитих разлога, лако изводљив подухват чак и за тако спретног политичког махера (махерку) као што је, показало се то безброј пута, неспорно Меркелова.

 Дрски галамџија

Јенс Шпан се профилисао у најутицајнијег страначког политичара млађе генерације и често отвореног критичара Меркелове. То га је, уз неспорну компетентност – тренутно је државни секретар у (веома важном) министарству финансија које је водио садашњи председник Бундестага Волфганг Шојбле – лансирало у најуже партијско руководство. Реч је, иначе, о необичном, нетипичном профилу политичара: с једне стране, готово ортодоксни конзервативац, у партији која као једну од приоритетних вредности држи (традиционални) брак и породицу, а с друге стране, као хомосексуалац, што је јавно обнародовао, ватрени поборник истополних бракова.

У јавним наступима Шпан је махом провокативан. Уме да иритира друге, очигледно смишљено. У једном интервјуу „позвао“ се на опаску Конрада Аденауера да је то најкраћи пут ка популарности. Ваљда се због тога често оглашавао као отворени критичар Ангеле Меркел. Она га, кажу, сматра за једног од најинтелигентнијих и најборбенијих политичара његове генерације. Али до јавности је  „процурила“ и њена (наводна) констатација да је Шпан галамџија чије се самопоуздање граничи са дрскошћу.

 Елитистички хипстери

Његовом шефу, и заштитнику, Шојблеу није (превише) сметала чињеница да његов помоћник провоцира, и иритира, друге. Њему је, важније од тога, било да је Шпан „максимално припремљен“ и на послу „максимално приљежан“.

Интересантно је да су британски медији, готово чешће него немачки, још од пре две године спомињали Шпана као наследника Ангеле Меркел. Њему, иначе, веома смета „експанзија“ енглеског језика. Иде му „страшно на живце“, рекао је новинарима, кад му се конобарица усред Берлина, „који је, ако се не варам, још увек главни град Немачке“, одмах обрати на енглеском. Сметају му „елитистички хипстери“, који се не мешају са осталим светом, и стварају „паралелно друштво“. Апсурдно је, каже, кад од миграната тражимо да уче немачки, како би се интегрисали, а делу немачког друштва се толерише „игнорисање немачког језика“.

Могућност да Шпан победи Меркелову у унутарстраначком дуелу спада, приметио је својевремено „Политико“, у домен фантастике. Уз ту констатацију, ишла је и опаска да ће „млади конзервативац“ бити најозбиљнији кандидат за канцелара кад Ангела одлучи да се повуче, захваљујући својим способностима и незајажљивом амбицијом, али и дрскошћу: није се либио, у неколико наврата, да критикује канцеларку, изражавајући неслагање с неким њеним одлукама.

 Хлађење прегрејане амбиције

Први знак, и наговештај, успоравања стреловите каријере Јенса Шпана и хлађења његове прегрејане амбициозности биће коначно склапање коалиционе владе: ако га у њој не буде, на министарском положају. Ако заиста Шпан остане без министарске фотеље, а тиме и без потребног искуства на власти, његове шансе да постане шеф странке и канцелар, кад се, и ако се, Меркелова повуче пре (наредних) избора за Бундестаг, заиста су равне нули.

А да ли време, и Ангела Меркел, раде за Каренбауерову? Меркелова, изгледа, с већом извесношћу него, увек непредвидљиво, време. Она је, на први поглед, примећује „Шпигл“, нека врста „мини Меркел“. Делује, као и Меркелова, смирено, компетентно и прагматично. То би могла бити, у исто време, и предност и мана: после дугих година владавине једне личности, тражи се, на канцеларском трону, промена „у тону и стилу“.

Анегрет Крамп Каренбауер препоручује, међутим, више оно у чему се она разликује од канцеларке, чију наклоност, и поверење, у овом часу ужива више него кандидати раније спомињани као (њени) изричити фаворити. А међу њима, и пре свих, реч је о Урсули фон дер Лајен, тренутно министарки одбране. Она је дуго важила за најизгледнијег наследника Ангеле Меркел. Али то је, очигледно, већ прошло време.

 Ударац Мартину Шулцу

Иако долази из мајушне покрајине (Сар има мање становника него град Келн, свега милион становника) стекла је у странци велики политички капитал. Меркелова цени то што њена тренутна штићеница „мисли својом главом“. Показала је то у више случајева и прилика, повлачећи потезе које Меркелова није одобравала или јој, у најмању руку, нису били по вољи. Одлучила је, на пример, 2012. да као председница покрајинске владе у Сару само после пола године распусти тамошњу „Јамајка“ коалицију, „због дилетантизма“ коалиционих либерала. Меркелова се томе противила, из страха да би нови избори могли да буду „веома ризичан експеримент“. Анегрет је остала упорна и – исплатило се: њена Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) прошла је боље него на претходним изборима, направила је коалицију са социјалдемократама, а „дилетанти“ либерали су доживели тежак пораз.

Уочи последњих покрајинских избора у Сару, март прошле године, упркос (крајње) лошим прогнозама, странка под њеним вођством добила је више од четрдесет процената: био је то први тежак ударац за социјалдемократског кандидата за канцелара, и изазивача Ангеле Меркел, од којег се Мартин Шулц, а реч је о њему, никад није истински опоравио.

Ангела Меркел, кажу, намерава да ојача позиције својој фавориткињи из провинције улазницом на велику (федералну) сцену. Спекулише се да би за Каренбауерову могло да буде резервисано неко од најважнијих министарских места. Канцеларка би, наводно, највише волела да то буде министарство спољних послова: динамични и интензивни контакти на светској сцени лансирају, по правилу, шефа дипломатије у сам врх листе популарности међу политичарима. С том фотељом, међутим, рачунају, по свему судећи, и социјалдемократи, па би Меркелова морала да тражи неко друго решење.

Медији примећују да се Анегрет Кремп Каренбауер не жури са сеобом из Сарбрикена (главни град покрајине) у Берлин. И да би то могло да се догоди за две године, кад њен партијски пријатељ из Сара Петер Алтмајер, тренутно министар финансија у техничкој влади, оде, како је планирано, у Брисел, за једног од комесара европске „владе“.          

[/restrict]