Кекец у Титовом аутомобилу

Словенија је на основу досадашњих искустава уверена да током преговора о сукцесији бивше СФРЈ од Србије може да добије све на тацни, само ако обећа „помоћ на путу ка ЕУ“

У односу са Србијом постигнут је пробој у деоби некад заједничке југословенске имовине. Словенија рачуна да ће јој за недељу-две бити враћени оригинали словеначких филмова из српског архива, обзнанили су победоносну вест словеначки медији после састанка српске и словеначке владе на Брду код Крања, одржаног 1. фебруара. У ударном термину, одмах после главног дневника, РТВ Словенија је два дана касније емитовала емисију Утрип (у преводу: Пулс), преглед догађаја на унутрашњополитичком плану из претходне седмице; укратко, Србија је пристала на све што је словеначка страна захтевала, чак и на формирање посебне „мешовите комисије и две подгрупе“ које ће после 17 година од потписивања Споразума о питањима наследства (који је после десет година преговора склопило пет држава наследница СФРЈ, 25. маја 2001. године у Бечу) поново разматрати „враћање словеначке културне баштине“.

[restrict]

СПИСАК 313 Овај споразум, плод мукотрпних преговора, јесте „једини међународни уговор који је због уређења међусобних отворених питања склопило свих пет суверених равноправних држава наследница“, па на сајту словеначког Министарства спољних послова заузима централно место. Ступио је на снагу још 2. јуна 2004, али се службена Љубљана 11 година касније досетила да га „допуни“ списком нових потраживања за које тврди да су предмети словеначке културне баштине „затечени“ на тлу Србије; списак који садржи 313 различитих добара уручен је 2015. тадашњем амбасадору Србије у Љубљани. На списку је око 200 уметничких слика непроцењиве вредности, 50 скулптура, двадесетак оригинала филмова које чува Југословенска кинотека у Београду уз цео низ историјских артефаката из бројних београдских музеја. Списак је недавно смањен за један „оригинал“ јер је после љуте реакције редитеља Вељка Булајића из Загреба, уочи састанка словеначких министара на челу са премијером Миром Цераром са колегиницом из Србије Аном Брнабић и њеним кабинетом, Словенија објавила да одустаје од филма „Битка на Неретви“. Сада од Србије тражи „само копију“ тог филма. Све то не значи, међутим, да списак који је Словенија испоставила Србији неће доживети нова проширења, мада је рок за било какве нове захтеве о том питању истекао давно, тачно три године по потписивању споразума, склопљеног 2001. на дан (каква симболика!) који је некад слављен као рођендан Јосипа Броза Тита.

ТИТОВИ АУТОМОБИЛИ „Добићемо у оригиналу ’Кекеца’, ’На својој земљи’, ’Јара господа’ и друге филмове“, саопштио је својој јавности срећну вест словеначки премијер после сусрета са Аном Брнабић. РТВ Словенија је тим поводом закључила да „за нас (Словенце) евентуални заплети гледе враћања Титових аутомобила Србији неће бити ни издалека тако судбоносни као што су погранични спорови са Хрватском“. То никако не значи да је Словенија пристала да врати 17 аутомобила за које је српска премијерка подсетила домаћине да су средином 80-их година били позајмљени из српских музеја. Јесте позајмица била орочена на пет година, али је Словенија после отцепљења 1991. то једнострано претворила у своју „стечевину“, као што пише и на сајту Техничког музеја Словеније (ТХС). Главна поставка музеја смештеног у сеоцету удаљеном 20 километара од Љубљане јесу управо Титови аутомобили. Интернет презентација музеја хвали се поставком „Титова возила“, а у пропратном тексту пише: „У деценији уочи осамостаљења ТХС је успео да стекне 15 аутомобила које је употребљавао југословенски председник Тито; то су углавном ретки примерци престижних лимузина који имају високу техничку и историјску вредност, на пример мерцедес 540К из 1939. који је Титу поклонило хрватско унутрашње министарство, пакард из 1937. који је 1945. Титу поклонио некадашњи вођа Совјетског Савеза Стаљин, два ЗИС-а из 1954. који су били дар Никите Хрушчова, horch 951А – поклон Треће руске армије, ролс-ројс из 1952. који је Титу поклонила Република Словенија…“

Упркос очекивањима партнера из Србије, Словенија, ако је судити према извештавању тамошњих медија, не намерава да Србији врати позајмљени Титов возни парк. Јасно је да без Титових лимузина музеј не би могао да наплаћује улазнице по 4,5 евра, па није чудо што су љубљанско „Дело“ и РТВ Словенија у наслову такав подухват описали као „недостижан српски сан“ још приликом званичне посете тадашњег премијера Србије Александра Вучића Словенији, крајем октобра 2016. Већ тада је државна словеначка ТВ умиривала земљаке тумачењем споразума о наследству према коме „покретна имовина остаје тамо где се затекла“, те су „некадашња Титова возила законито депонована у техничком музеју у Бистри“. У складу са својим интересима и потребама, Словенија споразум о наследству тумачи од примера до примера – дијаметрално супротно. Кад Србија проблематизује враћање Брозових лимузина, званична Љубљана тврди да су „изложбени експонати“ законито у Словенији јер су се нашли на њеном тлу приликом распада претходне заједничке државне творевине, а када су посреди уметнине са словеначког списка 313, онда није важно што су те на тлу Србије, нити што су плаћене новцем српског краља или српских пореских обвезника. Љубљана „повраћај“ тих уметнина условљава критеријумом крви, дакле, ако је аутор Словенац или је Словенија дала новац за продукцију неког филма, Словенија сматра да њој то и припада.

Словеначка страна не жели да се бави српским контразахтевима (Титови аутомобили, вила Блед и други), па зато надгорњавања на ту тему за Љубљану нису ни издалека „судбоносна“ као чарке са Хрватском око спорне границе, где су на коцки два квадратна километра територије на копну и још толико мора у Пиранском заливу. Словенија је на основу досадашњих искустава уверена да од Србије може да добије све на тацни, само ако обећа „помоћ на путу ка ЕУ“. Српска премијерка је охрабрила такав словеначки став када је на конференцији за новинаре на Брду код Крања враћање 313 предмета неочекивано назвала „пројектом Кекец“. Она се обавезала да ће Србија захтеване артефакте вратити Љубљани у року од неколико седмица, чим се „договоримо око неког административног преузимања“. Уз њу је стајао словеначки премијер Церар који није обећао никакве уступке Србији, па није тешко разумети зашто словеначка страна истиче као изузетан успех што „нема ништа од враћања Титових лимузина“, уз чињеницу да партнери из Србије ни речју нису поменули друга витална питања везана за сукцесију, на пример, учење српског језика у словеначким школама или непризнату (а најбројнију) српску мањину у Словенији.

НЕПРИЗНАТА МАЊИНА Према последњем попису становништва, у Словенији је најбројнија, али још увек непризната управо српска мањина, коју чини око 80 хиљада људи; они су препуштени агресивној асимилацији с обзиром на то да питање (не)учења српског језика није уређено, јединог међу свим ексјугословенским језицима који су доступни ђацима основних школа, укључујући и албански, у последњој тријади школовања; иако су Срби процентуално (4-5 одсто) далеко бројнији од три признате словеначке мањине (мађарске, италијанске и ромске) које све заједно не чине ни проценат становништва Словеније, српска мањина није заштићена ни уставом ни законом нити сме да рачуна на уживање икаквих мањинских права. Мађарима и Италијанима који живе у Словенији загарантовано је право на школовање на матерњем језику, финансијска подршка „мањинским медијима“, двојезично пословање општинских управа, широко коришћење националних симбола и двојезичких личних докумената, а уз то сваки припадник тих мањина има и двојно гласачко право: поред права да бира посланике са националних листа, мањине имају и два уставом загарантована сопствена посланичка места (која су потпуно независна од варирајућег, тачније опадајућег броја припадника италијанске и мађарске мањине).

Изузетно висока заштита (привилегованих) мањина (чак и у светским размерама) боде очи управо због, већ четврт века нерешеног положаја свих осталих, бројчано много већих националних екс-ЈУ мањина које немају никаква права и далеко су од било какве „позитивне дискриминације“.

Чињеница је да Срби који живе у Словенији нису „гастарбајтери“; вековима живе у Белој Крајини, изложени све јачој асимилацији нарочито последњих година. Да је српска мањина – уз припаднике хрватског, босанског, македонског, црногорског народа – непризната и неравноправна са становишта европске праксе, упозоравали су још пре неколико деценија чак и словеначки стручњаци, али је то питање успешно „гурнуто под тепих“. Очигледно је да Србија зарад „приближавања ЕУ“ то не жели да отвара и њени највиши представници чак тврде да између две земље „нема отворених питања“, штавише „односи су одлични“, што је све на штету српских националних интереса и обавеза које матица има према земљацима у расејању. Од којих родна груда вазда очекује помоћ и подршку, а када треба да се заузме за права сопствене мањине – игнорише је, као да не постоји… На страну општа пракса да се приликом одласка у стране земље у којима постоје мањине, премијери/председници сретну и са представницима своје мањине (словеначка страна, примера ради, то увек и свуда чини, нарочито у Србији, где прво испита има ли „расејање“ проблема због којих треба приговорити домаћинима), и то обавезно пре него што уопште почне службени део разговора са државом-домаћином.

Према извештавању љубљанске ПОП ТВ, за српску премијерку је „најтежи тест у словеначко-српским односима било финале Европског првенства у кошарци прошле године у Истанбулу“. За разлику од Словеније, Београд брине о словеначкој дијаспори у Србији, па су уочи сусрета две владе на Брду београдски медији објавили да је словеначка заједница једна од највећих у Србији са око 10.000 припадника који су организовани у 16 удружења, те да ће од наредне школске године уживати и право учења словеначког језика у школама, уз признање осталих мањинских права…

ПРСТ У ОКО Све то је недостижно припадницима непризнате српске мањине у Словенији. Миленко Вакањац, дугогодишњи представник кровне организације друштава Срба који живе у Словенији, описује разочарање земљака немаром матице: „Састанак словеначке и српске владе одиграо се у здању које је у власништву краљевске породице Карађорђевић, које је савремена Словенија ’револуционарно присвојила’, што је обична отимачина. Зашто је данашња српска влада нашла за сходно да пристане на одржавање заједничког састанка управо у дворцу који је предмет судског спора, то је питање дипломатског и државничког резона владајуће српске политичке ’елите’. Какав је тај резон, најбоље сведочи ’дијалог’ који су на Брду имали Ана Брнабић и Миро Церар. Илуструјући степен словеначко-српског пријатељства, Брнабићева је нашла за сходно да, као пример нераскидивог поверења, помене финале прошлогодишњег ЕП у кошарци у Истанбулу, рекавши, дословце – ’ако смо то преживели као пријатељи, и све остало ћемо преживети’! На шта јој је Церар суво узвратио да нек’ само врати ’Кекеца’. Дакле, није важно ни питање непризнате српске етничке мањине у Словенији, ни избрисани, ни закинути пензионери, него само кошарка и Кекец.“

БЕЛА КРАЈИНА Већина словеначких политичара и „државних стручњака“ за мањинска питања аргумент да „из пописа становништва произлази да су неки народи бројнији од оних који су заштићени Уставом“ – побија тврдњом да бројност неке популације не значи ништа и да треба узети у обзир и остале факторе, на пример „аутохтоност“, компактност… Овај аргумент је, међутим, баш због примене словеначке рестриктивне „мањинске политике“ више него мањкав. Прво, зато што „аутохтоност“ као критеријум, у складу са дефиницијама које су познате у међународним организацијама, није услов за признање и поштовање права неке мањине. Све дефиниције „мањина“ претпостављају само „трајну и дужу везу“ са матицом од стране неке дислоциране народне групе. Што се тиче стручних енциклопедија о мањинама, та „дужа веза“ се понегде мери само кроз две генерације. Друго, непризнатим мањинама у Словенији, попут хрватске, српске и немачке, није могуће негирати да су аутохтоне. Срби су се на територији словеначке Беле Крајине појавили још 1530. године, а трајно населили 1593. године. Тада је на „јужној“ граници тадашње Хабзбуршке монархије никло више већински „ускочких“, односно српских насеобина попут села Бојанци, Мариндол, Пауновићи, Адлешићи, Жунићи и других. Бојанци су у време Аустроугарске добили статус црквене општине, а 1880. године и српску основну школу, које је ишчезла са јачањем словеначких апетита за отцепљењем од СФРЈ. Љубљанска основна школа „Прежихов Воранц“ је наставу на српскохрватском језику укинула 1992. одлуком општине, а један од аргумената за тај чин била је тврдња да таква настава није потребна јер је то била „југословенска привилегија“, као и да у самосталној Словенији настава на српскохрватском језику није примерена за оне ђаке „који су углавном добили држављанство Словеније“. Јесте српска премијерка посету Словенији закључила утиском да „ћемо се око свега лако договорити“, али словеначка страна није задовољна што „Срби хоће Титове ауте за словеначко национално благо“. Тек пошто је љубљански „А канал“ потврдио да ће „Србија вратити 313 уметничких дела“, постало је јасно да је Љубљана на „састанку са Србима“ постигла све, па и много више него што се надала.   

[/restrict] unshaven girl займ онлайн быстрокиви займ без паспортазайм без комиссии

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *