Почетна / Интервју / Јован Марковић – Златни витез је фестивал моралних идеала

Јован Марковић – Златни витез је фестивал моралних идеала

Фотографије Хаџи Александар Ђуровић

Јован Марковић, сценариста и продуцент, објавио је недавно свој нови роман „Вронски“ („Глобосино Александрија“), где детаљније расветљава лик и судбину легендарног пуковника Рајевског, којег је Лав Николајевич Толстој овековечио у лику Вронског у „Ани Карењини“. Такође, један је од оснивача угледног фестивала „Златни витез“

Саговорник „Печата“ по свему слови за врсног посленика српске, али и словенске културе. Као сценариста и продуцент потписао је око тридесет играних и више од стотину документарних и краткометражних филмова. За своје игране филмове добио је бројне међународне награде: Кан, Чикаго, Манхајм („Случај Хармс“), Валенсија („Чавка“), затим признања у Москви, Минску, Кијеву. На свим овдашњим фестивалима (Пула, Херцег Нови, Ниш, Врњачка Бања) овенчани су филмови које је радио као сценариста и продуцент. Домаћа и страна признања припала су и његовим документарцима. Поред осталог, седам пута је добио „Гран при“ и друге значајне награде на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду. Члан је Академије филмске уметности и науке и има звање заслуженог уметника. Оснивач је многих манифестација, између осталих Фестивала „Златни витез“ у Москви, „Фестивала ауторског филма“ у Београду и Фестивала спортског филма на Златибору.

Управо је његова активна улога у организацији и делању „Златног витеза“, који је одавно прерастао оквире манифестације поставши својеврсна мисија очувања и ширења, афирмације словенске културе и духовности, била разлог да му се недавно забрани улазак у Украјину, где је заједно са колегама пошао зарад још једне значајне културне мисије. Наиме, украјинска погранична полиција одузела је документа Јовану Марковићу и притворила га на једну ноћ, да би га ујутро, након добијеног решења о депортовању из земље, првим авионом испратила за Беч. Цела прича је „оверена“ печатом у пасошу који јасно показује да је Марковићу улазак у ову земљу – забрањен.

Ваш роман „Вронски“ разоткрива у једном новом светлу судбину пуковника Рајевског. Како сте дошли на идеју да напишете књигу о овој трагичној историјској фигури?

Књига је најпре рођена као сценарио за филм који је у романескном руху завредио пажњу шире читалачке публике. Сав је у сликама, филмичан, што га чини веома посебним. Филм нажалост није био реализован упркос завршеним договорима са америчким продуцентима. Буџет је био огроман, а недостајало је осигурање. Међутим, исто је изостало, будући да се у Америци неколико година пре распада Југославије знало за тај план и осигуравајуће куће из САД су сигурно имале ту информацију. Напокон, у часу кад нам је гаранцију понудио Милан Панић, почео је рат и све је пало у воду. Зато је књига ту, пред нашим читаоцима. Поред приче о пуковнику Рајевском, његовој трагичној судбини, жртви, покајању и страдању, дотакао сам теме које се тичу и наше историје, православља и православног човека. Подстакнут сам наравно романом „Ана Карењина“, тачније његовом завршницом. Роман се завршава тако што Вронски креће са једне станице у – Србију. Креће у рат, креће да се жртвује заправо. Док чека да воз стигне, прилази му човек који га препознаје и нуди му препоруку за председника владе и неке значајне личности у Србији, а Вронски му одговара да „за смрт није потребна препорука“. Ето, та реченица ме је подстакла да напишем овај роман, роман о величини жртве, о покајању, о храбрости и љубави. До сада иначе нисам наишао ни на један толико православни роман као што је „Ана Карењина“, јер у њему су снажно изражени осећање кривице и покајање. У овом роману сви осећају кривицу. Ана Карењина осећа кривицу, Вронски одлази да се жртвује. Па чак и добри Љевин осећа кривицу и жели да се обеси. Ушао сам у историјски оквир, а то је оквир Рајевског. У мој роман улази и сестра Рајевског која долази да гради цркву на месту на ком је Рајевски погинуо. И онда креће прича коју сам саткао од контраста, духа, вере, покајања с једне стране, и грубости суровости рата и живота с друге.

Како је настао „Златни витез“? Која је његова улога, значај?

„Златни витез“ је данас велики културни покрет који око девизе „За моралне идеале и за уздизање човекове душе“ окупља ствараоце из свих области уметности, пре свега из словенских земаља, али и остатка света. „Златни витез“ настао је 1992. године у Москви као Међународни филмски фестивал. Касније су у оквиру „Златног витеза“ основани и позоришни, музички, ликовни и литерарни фестивал. У многим земљама основани су клубови „Златни витез“ у којима се продужава активност са Фестивала. Покровитељи „Златног витеза“ од оснивања до данас су патријарх московски и целе Русије, председник Руске Федерације и Парламент Русије. Фестивал „Златни витез“ благословио је и почивши патријарх српски Павле.

Сам „Златни витез“ има за циљ узвишење људске душе и то није ништа ново. Уметност је још од Аристотела ништа друго до узвишење људске душе. Гете тврди исто. „Витез“ је у почетку имао ужу оријентацији, а то је било 1991, 1992, тек се ломио Совјетски Савез и распадао социјализам. Било је то време афирмације цркве, па су они мало више били окренути у том правцу. Захваљујући нама из Србије, та оријентација се променила, успели смо да наметнемо ширење, отварање према свету. Јер зашто сужавати нешто што нема границе, а то је уметност. Само прве године смо у наслову имали „словенских земаља“, да бисмо то на моју иницијативу избацили већ следеће године. Добили смо фантастичне филмове из Кине, Јапана, Ирака, Ирана, скоро из целог света. Иначе, „иза“ оснивања „Златног витеза“ стоје Николај Бурљајев, Никита Михалков, а ту сам и ја. У Украјини је „Златни витез“ био организован неколико пута. Учествовали су фантастични глумци и уметници. Били су ту Стево Жигон, Пуриша Ђорђевић и многи други. Фестивал је започињао у Кијеву и ми смо бродом пловили и свако вече манифестацију отварали у другом граду. Будући да је брод био речни, пристајали смо у разне градове да бисмо се после десет дана вратили у Кијев. То је била фантастична „Витезова“ турнеја. Да бих вам одговорио на то шта је „Златни витез“, подсетићу на годину 1993, када смо одржали други „Златни витез“ у Новом Саду. Тада смо били у блокади. Читав свет је забележио да су групе уметника (руских, украјинских, грузијских) долазиле до наше границе, па преко Чопа до нас који смо их чекали. Од те године Србија и Русија слове и за званичне осниваче „Златног витеза“. Руси су нам у том тренутку учинили много, али не треба пренебрећи још једну чињеницу – захваљујући нама и нашој тадашњој трагедији руски уметници су имали велике теме које су их инспирисале. Ево, рецимо, подсетимо се 1999, када је фестивал одржан у Смоленску. Ми путујемо дуго, аутобусом. У Љвову нас чекају филмски уметници који су организовали велики митинг. На тај митинг је дошло стотине хиљада људи. На њему су говорили сви њихови уметници, говорили смо ми, па смо кренули даље ка Смоленску. Међутим, да би се солидарисали с нама, крену и њихови уметници из Кијева и Љвова и понесу огромну количину хране, мислећи да смо гладни. Ми смо пак понели брдо хране из Србије, тако да смо током тог заједничког путовања у Смоленск начинили праву гозбу. Путовали смо уз песму, а ту подршку, то бодрење и снагу духа браће која су тако срчано стала уз нас никада нећу заборавити. Током тог пута у аутобусу припремали смо храну, дружили се, певали. Било је то незаборавно искуство солидарности, сапатништва, подршке братских народа. Незаборавно је све што смо проживели током трајања манифестације „Златни витез“ те 1999. Кроз који год град смо пролазили, грађани су нас дочекивали на мостовима, где су по узору на наше протесте у Београду организовали велике скупове, певали песме, носили антиратне транспаренте. Доживели смо заиста невероватна искуства. Стицајем околности, баш у то време грађани у Русији су на телевизији могли да о рату код нас сазнају само из вести „Би-Би-Сија“ и „Си-Ен-Ена“. Стицајем околности непосредно пред одлазак у Смоленск завршили смо и понели филм пуковника Несторовића и Елчића који сведочи о најновијим НАТО злочинима међу којима је и онај на нишкој пијаци. Тако да је и тај филм, аутентичан и потресан, приказан у Русији, која је практично први пут била у прилици да види праву страхоту и трагедију нашег народа. Руси су се с нама снажно солидарисали спрам огромне неправде која нам је начињена. Било је неколико значајних акција и иницијатива захваљујући „Златном витезу“ у одбрану нашег народа и солидарност с њим. Занимљиво је да су у директном преносу на њиховим телевизијама преко телефона у програм укључивали звуке сирена, које смо из куће Стеве Жигона пратили песмом, поезијом, музиком у интерпретацији наших познатих уметника, глумаца, певача. То је видела и чула публика од педесет милиона људи у Русији, захваљујући нашим пријатељима окупљених око „Витеза“. Осамдесет седам телевизија је преносило то што смо организовали код Стеве Жигона. Било је то време својеврсне медијске блокаде у Русији, јер добро знамо какву су политику водили Козирјев и Јељцин. Они су пуштали исто што и „Ројтерс“, „Би-Би-Си“ и остали, не улазећи у то да ли је то извештавање објективно. Онда се догодила права пометња изазвана емитовањем истине које смо ми успели да прикажемо. Имали смо срећу да су нам помагали наши сниматељи које су иностране телевизије ангажовале за снимање на терену да би онда премонтирали и лажирали материјале у вестима, дакле – лажно су извештавали свет о догађањима у нашој земљи. Ми смо приказали сиров материјал који су они одбацили а који је пружао праву слику о страдањима Срба. Ти наши филмови које смо правили уз довијање доспели су и до Немачке, Чешке, Пољске…

Ово је прилика да се подсетимо и геста делегације „Златног витеза“ која је прва након завршетка рата посетила Косово и Метохију 2000. године. Како памтите тај одлазак међу Србе у енклавама?

Наша делегација, у којој су били и Никита Михалков, Коља Бурљајев, праунук Достојевског, Ивана Жигон, ушла је на Косово без знања тамошње НАТО врхушке. Успели смо да уз помоћ Италијана и Шпанаца обиђемо Дечане и Велику Хочу, наш народ који тамо живи. И то је било невероватно искуство, јер смо били затечени љубазношћу италијанских и шпанских војника којима није било ни до каквог рата. Напротив. Успели смо и да приликом тог боравка снимимо филм „Чувари тишине“ о Дечанима и војницима који чувају манастир. Стицајем околности били смо у прилици да снимимо и један оружани напад на манастир који је потом завршио у филму. Присуствовали смо литургијама у манастиру на које редовно долазе италијански војници. Фасцинантни су били мир и спокој монаха у Дечанима и очит страх и немир који владају код младих италијанских војника. Задивљује тај контраст. Они су окупатори, а уплашени. Наши монаси су окупирани, али су мирни и величанствени у том миру. „Чувари тишине“ су добили много награда на међународним фестивалима. Ето, све то је наш „Златни витез“.

Поред филмског фестивала, у оквиру „Златног витеза“ одржавају се и друге манифестације, објављују се књиге. Реците нам нешто више о томе.

Придружујући се овом покрету и труду „за моралне идеале и за уздизање човекове душе“, у оквиру издавачке куће „Глобосино Александрија“ из Београда оснивамо Библиотеку „Златни витез“ са намером да објављујемо књиге најзначајнијих савремених руских писаца, као и дела лауреата награде „Златни витез“. Прво смо објавили дело највећег живог руског писца Валентина Григорјевича Распутина „Опроштај са Матјором“, а ту су и дела писаца попут Крупина, Бородина, Мишева… Напоменуо бих да уређивачки одбор ове едиције чине знаменити савремени словенски писци. Ту су: Николај Петрович Бурљајев, Валентин Григорјевич Распутин, Владимир Крупин, Валентин Јаковљевич Курбатов, Љиљана Хабјановић Ђуровић и моја маленкост. Иначе, поред филмских награда које су добили великани нашег филма, установљена је и књижевна награда, која носи име великог Пушкина, а први њен лауреат био је Добрица Ћосић. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *