Европски театар апсурда

Како ће шпанско противљење евроинтеграцијама Косова са звездицом и фуснотом утицати на дијалог Београда и Приштине?

У новембру 2011. године – 22. новембра, прецизности ради – у Вашингтону је одржана конференција „Време за промену: Нови трансатлантски приступ Западном Балкану“, у организацији утицајног Центра за стратешке и међународне студије који је још тада предложио Европској унији да са Косовом потпише Споразум о стабилизацији и придруживању, па се то и догодило непуне четири године касније, 27. октобра 2015.

ЛАЈЧАКОВА ПРЕПОРУКА Вашингтонском скупу тада се обратио и Словак Мирослав Лајчак, у то време извршни директор Одељења за Европу и Централну Азију у Спољнополитичкој служби Европске уније, објашњавајући да је дијалог Београда и Приштине за Европску унију изузетно важан и зато што ће Унији олакшати живот тако што ће јој помоћи да превазиђе унутрашње неспоразуме: „Рекао сам да је реалност то да нису све земље ЕУ признале Косово. То не олакшава живот Европске уније, али ако желите да чујете моје лично мишљење, онда ћу вам казати да је то један од разлога због којих оволико верујем у дијалог и охрабрујем обе стране да учествују у њему. Наиме, ако желите да земље које нису признале Косово ту своју политику преиспитају, морате им дати разлог за то. Националне позиције држава темеље се на одлукама њихових скупштина. А не можете се тек тако појавити у скупштини и рећи да сад треба нешто да се преиспита. У скупштину можете доћи само да кажете да се ситуација на терену променила, да је реалност сада другачија. Они сада разговарају једни са другима, прихватају исправе, слободно се крећу, подржавају једни друге на регионалним форумима, што значи да постоји нова ситуацију у поређењу са ситуацијом која је постојала раније, када је била донета одлука националне скупштине. То значи да је сада можда наступио тренутак да ми преиспитамо своју позицију.“
Краће (и једноставније) речено, документовани амерички притисак на чланице ЕУ да признају независност Косова није био довољан тада, као што није ни сада, него је потребан и српски пристанак на косовску независност да би Европска унија коначно усагласила свој став. Пристанак у виду сагласности с уласком Косова у Уједињене нације, о коме се сада напокон говори и јавно а споменуо га је још 2011. утицајни вашингтонски инсајдер Данијел Сервер: „Потпуно прихватам да Београд никад неће билатерално признати Косово – тамошњи политичари толико пута су то поновили да не могу назад. Срећом, и не морају. Они само треба да затраже од Русије да престане да блокира чланство Косова у УН, које захтева позитивну препоруку Савета безбедности УН.“

ШПАНСКИ НОН-ПЕЈПЕР Цитиране Лајчакове речи, изговорене пре више од шест година, актуелне су и данас, а нарочито снажно одјекују у светлу шпанског нон-пејпера који је пуштен у јавност уочи усвајања Стратегије проширења Европске уније коју Европска комисија треба формално да усвоји и објави кроз неколико дана, 6. фебруара.
У прошлом броју „Печата“ детаљно смо писали о овој стратегији коју су назвали „Веродостојном перспективом проширења за Западни Балкан“, а која Србији наговештава, али не и обећава, могућност учлањења у Европску унију 2025. године, а заузврат је обавезује да до краја 2019. године с Косовом потпише правно-обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа с Косовом који подразумева улазак Косова у Уједињене нације, „што би требало да отвори пут за даљи суштински напредак Косова на путу европских интеграција“.
Уследио је, међутим, одговор Шпаније у виду нон-пејпера у коме она протестује због тога што Европска комисија, у оквиру стратегије, Косово третира као нормалну државу, равноправну са осталим кандидатима за чланство.
Како пише приштинска „Коха диторе“ позивајући се на не-папир у који је имала увид, Шпанија се нарочито противи употреби термина WB6 што је скраћеница за западнобалканску шесторку (Србија, Косово, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија и Албанија), зато што термин имплицира да Косово, које Шпанија не признаје као независну државу, има једнак статус као и осталих пет.
„У дипломатским круговима се помиње да Шпанија мисли да се супротстави и учешћу Косова на Самиту ЕУ и земаља Западног Балкана у Софији (17. и 18. маја)“, наводи даље „Коха“, док америчка Слободна Европа оцењује и да је све ово „индикација да ће званични Мадрид и у наредним бриселским корацима око Косова стварати препреке“ будући да су Шпанци на становишту да „Косово није део процеса проширења“.

МРТВО СЛОВО НА ПАПИРУ Са оваквим шпанским ставом, као и без њега, Европска комисија ће своју стратегију усвојити како је и испланирала. Међутим, она остаје само пословично мртво слово на папиру док своју сагласност не дају и све земље чланица. То признаје и „Слободна Европа“: „И текст Стратегије и извештаји о напретку који ће бити објављени у априлу биће касније тема расправе у државама чланицама Европске уније и ту поново може да буде актуелизован став Шпаније да Косово не припада блоку за проширење… На ЕУ самиту у јуну Европска унија би требало да усагласи заједнички став о проширењу према земљама Западног Балкана, а за коначне закључке је неопходна сагласност свих земаља чланица. Без једногласног става неће бити ни закључака.“
И ето нас усред европског театра апсурда у коме Европска унија од Србије тражи нормализацију односа са Косовом како би Косову омогућила наставак ЕУ интеграција, истовремено поручујући да од косовских ЕУ интеграција нема ништа зато што Косово није држава као и све остале.
Важније од тога, као што констатује „Коха диторе“, „Шпанија је довела у питање не само стратегију већ и цео процес због оштрог супротстављања укључивању Косова у било који процес који оставља утисак да се Косово третира као држава“. Овакав развој догађаја, сувишно је можда то и спомињати, имао би и крупне геополитичке последице, будући да наводна ЕУ перспектива за читаво ово парче света заправо представља оруђе за његово држање у евроатлантистичкој орбити. Другим речима, пропаст ЕУ перспективе значила би и отворено признање да је Балкан отворен за непожељне руске и друге малигне утицаје, па зато Европска унија и мора да настави да се прави да нас хоће у својим редовима све и ако јој не пада на крај памети да нас икада прими у своје чланство. Да ли је тај процес сада ударио у шпански зид?
При чему је, наравно, сасвим јасно да све ово Шпанија не ради зато што је нарочито привржена Косову и Метохији као срцу Србије, већ због сопствених проблема са каталонским сепаратизмом, а јавља јој се поново и проблем Баскије, чији је премијер Иниго Уркулу ових дана од европских амбасадора у Мадриду затражио да омогуће правну подлогу „како би Баскија и Каталонија могле да организују референдуме о својој будућности ако се на то одлуче њихови парламенти“. Тако да је разложно очекивати да ће, како време буде одмицало, шпански став у односу на Косово постајати све тврђи, уосталом, као што је видно очврснуо откако је латентни каталонски проблем почео да постаје све отворенији.

НОВИ КРУГ ПРИТИСКА НА СРБИЈУ Чиме год било мотивисано, овакво шпанско становиште не може а да не обрадује све којима је на срцу српско становиште да Косово и Метохија јесу срце Србије. Нажалост, није тако једноставно, штавише, наизглед парадоксално – све ово и јесте театар апсурда много већи него што се види на први поглед – али шпанско противљење независном Косову може да изазове нежељену последицу у виду појачаног притиска на Србију да прихвати независност Косова.
И сам шпански не-документ који изражава противљење проширењу ЕУ на Косово, како преносе „Новости“, наводи и да је „неопходно направити разлику између процеса проширења ЕУ и процедура и стратегија за Западни Балкан које су део заједничке спољне и безбедносне политике и која прати своју логику. Такође“, пишу даље „Новости“, „Шпанија сматра да проширење не треба посматрати као директно средство за решавање политичких проблема у региону Западног Балкана. ’Треба да се догоди супротно, неопходно је да се претходно превазиђу сви ови сукоби како би се омогућио процес проширења’, навели су представници Шпаније.“
Шта је овиме речено? Исто оно што је још пре шест година поручио и Мирослав Лајчак. Да најпре Србија мора да формализује своје прихватање независности Косова, како би потом и читава Европска унија, поштујући овакав српски став, Косово могла да третира као независну државу. Или, речима шпанског нон-пејпера, најпре да се „превазиђу сви ови сукоби“, а онда настави процес проширења.
У светлу шпанског става, заправо, ситуација је крајње једноставна. Постоје, наиме, само три могућности: притисак на Шпанију да се предомисли, да се предомисле сви који су признали косовску независност, или да се Србија натера да се предомисли. Нема сумње која се карика у овом ланцу сматра најслабијом, па отуда и бојазан да ће притисак на Србију у наредном периоду бити само ојачан због шпанског противљења независности Косова. Уосталом, и сами су Шпанци препоручили овакав редослед потеза.
А да је заиста тако потврдио је ове среде и председник Србије Александар Вучић, изјавивши после састанка с председником Европског парламента Антониом Тајанијем да Европска унија очекује од Србије правно-обавезујући документ с Приштином после кога бисмо могли да постанемо чланица ЕУ, што је потом потврдио и Тајани. Тако да нам сада само преостаје да видимо како ће на ова очекивања Европске уније, да се сами одрекнемо себе у њену корист, одговорити Вучић. А затим и грађани Србије на референдуму који је председник Србије већ неформално најавио.