Економија стагнације, економијa деструкције

Не само да Србија није економски лидер региона, нити је уопште на путу да то постане, него нас садашњи економски модел води само пуком преживљавању у виду вртоглавог привредног раста у висини статистичке грешке

Једно предвиђање Европске комисије о могућем ефекту уласка Србије и остатка Западног Балкана у Европску унију неког (не тако) лепог дана а можда и пре, у Немачкој је прочитано као још један у низу разлога да нам се то не догоди. „Због релативно ниског БДП-а читавог региона, очекује се да ће утицај приступања Западног Балкана на ЕУ буџет бити веома ограничен“, навела је Европска комисија у својој прошлонедељној стратегији за Западни Балкан, у којој нам је успут поручила и да додатном новцу из ЕУ буџета не смемо да се надамо јер ћемо се само горко разочарати; ничиме им нећемо допринети, па ни на шта заузврат не смемо ни да рачунамо кад (ако) уђемо у Европску унију. Али упркос таквој рачуници „Берлин је скептичан према бриселском распореду“, констатовао је немачки „Ханделсблат“, између осталог, и зато што „поред Србије, са њеним бруто домаћим производом (БДП) по глави становника од само 4.904 евра, чак и суседна Хрватска са својих 11.096 евра делује релативно просперитетно, а да и не говоримо о ЕУ просеку од 29.148 евра“.

 

ПАД БДП-а На страну сада српска ЕУ перспектива, него искористимо ову прилику да бисмо анализирали оно што се сипа у трактор и од чега се живи, а то су стање српске економије и њена перспектива. У најкраћем, перспектива је лошија од лоше утолико што нема разлога за наду да ће нам бити боље. Али удубимо се у бројке и податке Светске банке.

Српски БДП по глави становника – полазимо од параметра на који је указао водећи немачки пословни дневник – како показују подаци Светске банке, на крају 2016. године износио је 5.426 америчких долара. Ова цифра, сама по себи, не говори довољно ако је не ставимо у контекст. Упоредимо се зато, најпре, сами са собом, а онда и са комшијама.

Наш БДП по глави становника (GDP per capita) врхунац је досегао 2008. године, уочи светске финансијске кризе, и износио је 6.701 долар, то јест скоро 1.300 долара више него данас, 10 и кусур година касније, што је пад од скоро 20 одсто. Удубимо ли се детаљније у ову статистику, видећемо и да је током 2009. и 2010, са 6.701 долара из 2008, БДП по становнику пао на 5.411 долара на крају 2010, да би затим у наредне три године, закључно с 2013, растао и порастао до 6.353 америчка долара, и даље мање него 2008. Затим је, током наредне две године, уследио оштар пад за више од 1.000 долара (5.237 долара на крају 2015), уз благ опоравак 2016. када смо и достигли споменути ниво од 5.426 долара БДП-а по глави становника

Немамо много разлога за задовољство, али зато имамо прегршт основа за бригу и када ову цифру ставимо у регионални, балкански контекст.

Већи БДП по становнику од нас су на крају 2016. године имали и Црна Гора (7.023 долара), и Бугарска (7.469 долара), и Румунија (9.519 долара) и Хрватска (12.160 долара), испод нас су пак Македонија (5.237 долара у односу на наших 5.426), Босна и Херцеговина (4.808 долара) и Албанија која је на дну са 4.124 долара БДП-а по становнику.

Треба овде додати, да бисмо стекли што потпунију слику, а не утехе ради, и да су само Бугарска и Македонија успеле да достигну и кудикамо престигну ниво који су досегле 2008. године, али и то једва – Бугарска за 208 долара, Македонија за 444 америчка долара – док је Хрватска доживела најдраматичнији пад од 3.733 долара између 2008. и 2016. године, односно безмало 25 одсто.

С друге стране, 2008. године Србија је Македонији бежала за 1.908 долара по глави становника, а данас је та разлика десетоструко мања и износи свега 189 долара. Црна Гора нам је измицала за 666 долара 2008. године, данас је разлика 1.597 долара.

СТОПЕ РАСТА Укупно гледано, показују даље подаци Светске банке, српски БДП је, са 49,26 милијарди америчких долара 2008. године, до 2016. пао за више од десет милијарди, на 38,3 милијарди долара, при чему пад није константан него је, такорећи, тестераст – укупни БДП падао је током 2009. и 2010, па је 2011. порастао на готово преткризни ниво (46,5 милијарди долара) да би затим пао на 40,7 милијарди 2012, порастао на 45 милијарди 2013. а онда се сурвао назад на 37 милијарди 2015, што је било за више од две милијарде долара мање него 2010. која је у овом периоду била најгора. И 2016. је, за око милијарду долара укупног БДП-а, на нижем нивоу него та 2010. година.

Имајући ове бројке у виду, нимало не чуде, опишимо их том благом речју, анемичне стопе привредног раста. Од 2008. до 2016. Србија није имала ниједну годину с растом од преко три одсто у односу на годину која јој је претходила, и само је 2013. и 2016. завршила с растом од преко два и по одсто. Дакле, рачунајући и 2008. када се српски БДП раширио за бајковитих 5,4 одсто, говоримо о просечном расту од око (мизерних) 0,8 одсто.

У истом периоду, што се региона тиче, лошија од нас је само Хрватска с 0,04 одсто, док су испред нас сви остали, почев од Црне Горе с 1,25 одсто до Албаније која је у девет посматраних година забележила највећи просечни раст укупног БДП-а од 2,9 одсто.

Две последње године које је обухватила статистика Светске банке, 2015. и 2016, међутим, изазивају нарочиту забринутост. Србија је у те две године забележила просечни годишњи раст од 1,78 одсто, што је слабије од свих осталих (прва следећа је Албанија с просечних три одсто, а Бугарска и Румунија су на врху листе с 4,5 односно 4,92 одсто просечног годишњег раста 2015. и 2016).

ЕВРОПСКИ ТРЕНДОВИ Све ове, махом бедне цифре раста само су део ширег европског тренда.

Од 2008. до 2017, показују најсвежије бројке Евростата, просечан годишњи раст БДП-а земаља еврозоне износио је свега 0,6 одсто, а било би то и ниже да није 2017. у којој је забележен раст од 2,5 одсто.

БДП израчунат по глави становника указује на још слабији раст еврозоне од 0,1 одсто у овом периоду (29.400 евра из 2008. нарасло је на 29.700 евра у 2016).

Према подацима европске статистичке агенције, однос државног дуга у односу на укупни БДП порастао је са 68 одсто из 2008. на 89 одсто 2016. године.

У том погледу Србија стоји нешто боље ако се погледа укупна бројка, и нешто лошије уколико се погледа тренд. Однос српског државног дуга у односу на наш БДП, наиме, износио је на крају 2016. године 72,9 одсто – дакле, шеснаестак одсто ниже него што је просек еврозоне – али 2008. годину ми смо завршили са односом дуга према БДП-у од свега 28,3 одсто, што значи да је сада око два и по пута већи него што је био, док је у случају еврозоне дуг порастао мање, за око трећину.

Од 2008. српски дуг је растао константно до 2015, док је у 2016. забележио благи пад; све и ако делимичан узрок томе јесу историјски ниске каматне стопе на глобалном нивоу, а јесу јер омогућавају јефтиније задуживање и/или рефинансирање ранијих кредита с вишим каматним стопама, ово јесте ретка добра вест под условом да заиста најављује окончање дугогодишњег тренда задуживања.

Што се региона тиче, нисмо најгори – најгора је Хрватска са дугом у висини од 84 одсто њиховог БДП-а – али јесмо нешто лошији од Албаније (70,95 одсто) и Црне Горе (63,7 одсто), и знатно лошији и од Македоније (39,1 одсто), и од Румуније (37,6 одсто), Босне и Херцеговине (29,9 одсто) и Бугарске (24,9 одсто).

Буџетски дефицит успешно смо смањили с абнормалних 21,1 одсто 2008. године и преко 10 одсто 2011. и 2012. на подношљивих 4 одсто (просек еврозоне је 3,3 одсто), али ово је статистика која нарочито радује наше кредиторе јер значи да смо способни за сервисирање дугова, а не да сада живимо за толико боље него ономад; штавише, озбиљни економисти, попут финансијског консултанта из Лондона Небојше Катића, већ дуго упозоравају да је „политика уравнотеженог буџета у неразвијеној држави само друго име за одржавање хроничне стагнације“.

Са светлије стране, ако и постоје недоумице око поузданости ове статистике, стопа незапослености спуштена је са око 26 одсто из 2012. на преткризни ниво из 2008. од око 12-13 одсто. Истовремено је (логично) и број запослених порастао с 2 милиона 200 хиљада из 2012. на око 2,9 милиона на крају 2016. године.

Нажалост, овај се позитивни тренд не одржава нарочито позитивно на висину зарада у Србији. Са просечном зарадом од око 456 евра налазимо се далеко испод Хрватске (833 евра) и испод Румуније (565 евра) и Црне Горе (512 евра), а нешто смо бољој ситуацији од Босне и Херцеговине (438 евра), Бугарске (423 евра), Македоније (377 евра) и Албаније (347 евра).

ГОВОР БРОЈКИ Шта нам све ове бројке говоре и какав закључак из њих можемо да изведемо?

Пре свега, примери Хрватске, Румуније и Бугарске убедљиво и беспоговорно доказују да улазак у Европску унију (и у НАТО, успут) не представља никакву гаранцију економског развоја и напретка. Штавише, може се закључити да једно с другим нема никакве везе, што је чињеница на коју би ваљало да и Срби обрате пажњу када буду доспели у ситуацију да се изјашњавају о наставку свог ЕУ пута.

А ипак, како нам показују примери и ове три чланице ЕУ, али и осталих из региона који том чланству теже, иако близина Европској унији не доноси никакву економску корист, она може да нанесе штету; криза еврозоне из 2011–2013. године прелила се потом и на наше просторе, па отуда и она посртања БДП-а после светске економске кризе 2008. на која смо већ указали.

Све у свему, сагледа ли се читав регион, види се да сви ми Балканци, западни и остали, пролазимо више-мање исто, дакле, траљаво до никако. А сви при томе примењујемо исти економски модел. Што значи да се проблем налази у самом моделу, а не у неуспеху свих нас да га применимо.

СТРАНИ ИНВЕСТИТОРИ И ДОМАЋИ ПРОБЛЕМИ Реч је, наравно, о овом моделу слободног тржишта без утицаја државе а уз ослањање на стране инвеститоре као једини мотор економског раста и развоја. Као да им је наш економски развој, а не њихов профит, мотив за долазак на ове (или било које друге) просторе.

А шта ако источноевропска зависност од доласка страног капитала, у овом тренутку, више штети него што помаже, пита се ових дана Леонид Бершидски на „Блумбергу“, бизнис-френдли порталу који са заштитом радничких права и бригом за добробит доњих 99 одсто популације има колико и Џорџ Сорош са заштитом људских права.

Пишући о „економској колонизацији (Источне Европе) од стране Западне Европе“, Бершидски констатује да „економска колонизација источноевропских земаља представља стваран проблем“, и у потврду своје тезе да су ове земље „доспеле под зависност“ од страних компанија наводи пример Чешке у којој је, између 2000. и 2017, безмало 80 одсто државне помоћи отишло иностраним инвеститорима.

Српске субвенције страним инвеститорима он не спомиње, али кад смо већ код тога, поставља се и питање колике су, заиста, те стране инвестиције у Србији, будући да би прави износ страног новца инвестираног у Србију могао да се добије тек када се од укупног износа инвестиција, од оних дакле бројки које се представљају јавности да би је одушевиле, одузме укупни износ субвенција тим инвеститорима који је у њихове џепове отишао из нашег буџета, односно из наших џепова.

У сваком случају, не поставља без ваљаног разлога Бершидски питање да ли нас стране инвестиције коштају више од користи коју нам доносе.

Пре свега, он признаје да су „релативно ниска примања локалне популације (оно што) привлачи стране инвеститоре“, а и прослављени француски економиста Томас Пикети, у свом блогу у „Монду“, на сличан начин констатује да „источноевропски лидери не пропуштају прилику да истакну да инвеститори користе своју снажну позицију како би зараде задржали на ниском нивоу а своје профите на високом нивоу“.

Логика профита је, наравно, једноставна: што мање новца ми зарађујемо, већи ће бити профити власника капитала. Ако ми зарађујемо мање, они ће зарадити више. А они су код нас и дошли да би зарадили, а не да бисмо ми зарадили ишта више него што баш морамо.

Но ово је само део проблема.

Проучавајући, наиме, примере Чешке, Словачке, Пољске и Мађарске – који су, ако не у бројку, а онда у принципу слични нашем случају – дошао је Пикети до застрашујућег податка да је, у периоду између 2010. и 2016, одлив капитала из ових земаља на основу профита страних инвеститора у просеку износио између четири и преко седам одсто њихових бруто друштвених производа, „који су сразмерно томе и умањени“. Прецизно, реч је просечно о 4,2 одсто БДП-а годишње који је изнет из Словачке, 4,7 одсто из Пољске, 7,2 одсто у случају Мађарске и 7,6 одсто када је реч о Чешкој. Ове бројке – умањења националног БДП-а на основу одлива капитала – не само да су много веће од износа почетних инвестиција него су кудикамо веће и од просечних стопа раста које су ове земље оствариле у наведеном периоду (Словачка 2,9 одсто, Пољска 3 одсто, Мађарска 1,7 одсто, Чешка 1,8 одсто).

И мора да је у начелу исто и када је реч о Србији, јер да страни инвеститори немају профита, не би ни били овде.

Другим речима, што више, и то успешних, страних инвеститора у једној земљи, за толико ће одлив капитала из ње бити већи, и за толико ће њен економски раст бити умањен. Стране инвеститоре ми плаћамо да би нам плате држали ниским а уз то нам и уназађују економски раст.

Али ни то није све. Осим непосредне штете од одлива капитала, како указује „Блумбергов“ Леонид Бершидски, готово све источноевропске земље имају и далеко мање користи од корпоративних профита у односу на просек индустријализованих нација које су чланице ОЕЦД-а, Организације за економску сарадњу и развој: „У својој трци да постану конкурентне дестинације за стране инвестиције, већина источноевропских земаља не оптерећује корпорације високим порезима. Због тога странци на крају много мање доприносе развоју источноевропских друштава и инфраструктуре него својих земаља. Уместо тога, локалне популације, које већ зарађују мање због својих релативно ниских примања која и привлаче стране инвеститоре, кроз потрошачке таксе (порез на додату вредност, ПДВ) доприносе више него становништво богатијих земаља.“

Дакле, не само што корпорације опорезујемо мање од просека него због тога сопствене грађане, који ионако имају много нижа примања, опорезујемо много више од просека ОЕЦД-а.

А ми се још питамо шта нам се то дешава, иако је одговор болно очигледан. Уз минимална померања набоље или нагоре, наиме, никада нам и неће бити много боље, зато што и не може. Једноставно, систем у коме живимо тако је направљен, и док га не променимо, немамо чему да се надамо осим даљем таворењу.         

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *