Почетна / Свет / ДРАМА НЕМАЧКИХ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТА

ДРАМА НЕМАЧКИХ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТА

Алармантна ситуација и разлог за велику узбуну: Социјалдемократска партија Немачке (СПД), која је на последњим изборима за Бундестаг (24. септембар 2017) доживела тешку бламажу и са 20,5 одсто гласова забележила најслабији резултат после рата, у овом часу би, у случају нових избора, могла да рачуна још само са (бедних и шокантних) петнаест-шеснаест процената

Постизборна драма немачких социјалдемократа прети да се претвори у агонију. Хаос који ових дана потреса странку, дуге (више од сто педесет година) и славне традиције („кичма немачке демократије“), открива на драстичан начин да изборна бламажа (24. септембра минуле године СПД је забележила, са 20,5 одсто гласова, најгори резултат после рата!) није била и последња „станица“ њеног (чини се незаустављивог) пада и суноврата.

Најновија истраживања су, заиста, алармантна: социјалдемократе би, у овом часу, у случају нових избора, могле једва да рачунају са, бедних и шокантних, петнаест-шеснаест одсто гласова. Разлог за (велику) узбуну који је некима већ послужио као „шлагворт“ за писање преурањених некролога. Дотле још ипак није дошло иако је ово најтрауматичније (мирнодопско) време (не рачунајући нацистичке шикане и забране) кроз које пролази (некад велика) партија Вилија Бранта.

Нови чин драме

Нови чин драме почео је у часу кад се чинило да је странка коначно одахнула. Из тешких преговора са конзервативцима, ради склапања владајуће (велике) коалиције изашла је, неспорно, као победник: СПД је добила максималних шест министарстава, од којих и два најважнија, министарство финансија (најболнији уступак конзервативаца) и (политички „профитабилно“) министарство спољних послова.

И кад је изгледало да се, напокон, окончава (пре)дуга парламентарна криза (никад ова република није била толико времена с „техничком“ владом уместо регуларне) и дуго уздрмана Социјалдемократска партија (СПД), с новим компоновањем страначког врха, и сама коначно стабилизује, уследио је неочекивани (експлозивни) потрес који је СПД гурнуо у хаос: остала је без вођства и (поузданих) оријентира.

„Бомбу“ која је разнела све планове страначког руководства активирао је „даљинским упаљачем“ и повређеном сујетом, у новинском интервјуу, бивши (и дугогодишњи) шеф странке Зигмар Габријел: имена досадашњег (и тренутног) шефа дипломатије (уз то и вицеканцелара) није уопште било на списку чланова будуће владе, упркос чињеници да држи сам врх листе популарности међу овдашњим политичарима.

 

„Демарш“ повређеног и увређеног

Габријел није скривао огорчење што га је страначко руководство заобишло, и тако, по његовом уверењу, погазило принципе који су у бићу социјалдемократа, лојалност, солидарност и – задату реч. Тврдио је, наиме, како му је шеф странке (Шулц) чврсто обећао да ће, ако дође до стварања велике коалиције, и даље бити шеф дипломатије. По тек склопљеном коалиционом споразуму на том положају нашло се, међутим, име Мартина Шулца. Зигмар Габријел није ни споменут. Уз ово саопштење ишла је и вест о рокади на страначком врху: кормило ће, од Шулца, преузети амбициозна и енергична Андреа Налес, тренутно шефица социјалдемократске посланичке формације у Бундестагу.  

Јавни „демарш“ Зигмара Габријела изазвао је пометњу у страначком врху. Мартин Шулц се демонстративно повукао са свих функција, с положаја председника СПД, одбијајући, такође демонстративно, да буде шеф дипломатије у новој влади. Његово напрасно повлачење није повећало шансе Габријелу да сачува положај министра спољних послова, напротив, али је изазвало политичку буру која је довела у незавидну позицију Андреу Налес: планула су жустра, и жучна реаговања против начина њеног (иако само комесарског) устоличења „инаугурисањем“, а не избором.

Прва жена на кормилу СПД Искусна политичарка је схватила да би враг могао да однесе шалу па је, не желећи да троши сопствени политички капитал (веома је популарна у социјалдемократском чланству), вођење странке промптно препустила једном од потпредседника, градоначелнику Хамбурга Олафу Шолцу, до конгреса у априлу: на том конгресу би Налесова требало да буде изабрана (нема озбиљнијег противкандидата) за председника Социјалдемократске партије, као прва жена у њеној историји на том положају.

Тако обезглављена и хаотична странка, непосредно уочи одлучивања о судбини коалиционог споразума са конзервативцима (о томе треба почетком марта да се изјасни укупно чланство СПД), а тиме индиректно и о политичкој судбини Ангеле Меркел, срља у још већи понор.

Све је више оних који страхују да би социјалдемократе у Немачкој могле да доживе судбину (некад такође моћних) француских социјалиста. Њих, практично, више нема на тамошњој политичкој сцени. Већ сада најстарија је немачка странка, СПД, у опасности да се маргинализује, да изгуби статус „народне партије“, релевантне политичке снаге: тренутно је, према демоскопским истраживањима, од (фамозне) Алтернативе за Немачку, која је настала колико јуче, деле само два процента!

Питања без (поузданих) одговора

Шта се то, заиста, дешава са социјалдемократијом у Немачкој? Разлога је, очигледно, много. И ниједан од њих не пружа целовит и поуздан одговор. Има, наиме, угледних политиколога, социолога и филозофа и у самој Немачкој који упозоравају да је време социјалдемократије (и левице уопште) прошло и да су њене идеје истрошене. Или је (има и таквих мишљења) с остваривањем њених узвишених идеја (о социјалној држави, правима жена, краћој радној недељи, обавезном здравственом осигурању, бесплатном школовању и загарантованој надници) социјалдемократија просто постала излишна.

Други пак верују да су глобализација и неолиберализам учинили своје и да је левица, као заштитник „малог човека“ и света сиромашних, остала без одговора на изазове и искушења које је донело ново време, с глобализацијом и драматичном сеобом производње за јефтином радном снагом (дакле: профитом) и нове технологије, опасно уздрмале њене традиционалне ослонце.

У последње време запажа се, посебно у Европи, тренд растакања некад великих, традиционалних партија, које су се деценијама смењивале на власти. Тај тренд погађа, и у Немачкој, готово подједнако, како странке лево од центра, тако и оне с десне стране политичког спектра: ни конзервативцима, наиме, у овој земљи не цветају руже. Та чињеница је довела и до ситуације каква се не памти, ако се као „граничник“ узме време после рата: криза великих странака и тешкоће око састављања владајуће коалиције изазвала је кризу, политички и институционално, тако стабилне земље и друштва какво је, неспорно, немачко.

Пријатељ босова

Колика је и каква у свему томе улога, и кривица, страначких лидера? Очигледно, поготово у случају немачких социјалдемократа, којима се у овом тексту превасходно и бавимо, ако не пресудна, оно свакако велика. После златних времена Социјалдемократске партије под вођством Вилија Бранта (њене недостижне „иконе“), који је први довео немачке социјалдемократе на власт, наступио је дуг период кадровске „суше“: његовим „политичким унуцима“ било је потребно читавих шеснаест година (пре)дуге владавине Хелмута Кола да се опет домогну канцеларског трона.

Моторна снага тог успешног подухвата, који је, напокон, послао у политичку пензију, и историју, „вечитог канцелара“, био је тадашњи шеф Социјалдемократске партије Оскар Лафонтен. Иако се ловорикама, и канцеларским знамењем, „окитио“ други Брантов „политички унук“ Герхард Шредер: с њим је, практично, и започео социјалдемократски „слободни пад“ и суноврат.

„Пријатељ босова“ (моћних менаџера и власника крупног капитала) Шредер се упустио у политичку авантуру од чијих се последица Социјалдемократска партија ево пуних дванаест година није опоравила. Ортачки је, наиме, с тадашњим шефом британских лабуриста Тонијем Блером хазардерски кренуо у „лов“ на нове бирачке стазе које је Блер означио политичком синтагмом „трећег пута“ (он је, испоставиће се, водио у беспуће), а Шредер „новом средином“, политичким центром. Био је то туђ терен. На њему су се, у том „лову“, боље сналазили, и били успешнији, његови политички ривали, конзервативци.

Шредерове радикалне реформе тржишта радне снаге, с лакшим отпуштањем запослених и драстичним кресањем већ освојених социјалних права, фатално су погодиле управо традиционално социјалдемократско (бирачко) упориште, раднике и сиромашније слојеве. Његова фамозна „Агенда 2010“ притиска и данас као мора ову партију. Она је, буквално, растерала бројне присталице СПД, и драстично проредила њено чланство (у већ споменуто Брантово време имала је преко милион чланова, сада упола мање). Иако то може апсурдно да звучи за некадашње симпатизере левице, доста је оних што су уточиште нашли у ултрадесничарској Алтернативи за Немачку.

Малерозни Мартин Шулц

А сад, на крају, о учинку и кривици, малерозног Мартина Шулца. У његовој личној драми огледа се, на својеврстан начин, и драма социјалдемократа. Готово нема примера да је неко као он тако брзо, за само годину дана, потрошио свој (велики) политички капитал и од (крупне) готовине направио ситниш. И постао трагична фигура немачке политичке сцене.

А све је почело сјајно. Изненађујуће сјајно. Чим се „преселио“ из Брисела (и Стразбура) у Берлин, с положаја (успешног) председника Европског парламента и на препад преузео („поклон“ Зигмара Габријела) кормило странке, политичке акције СПД су стреловито скочиле. Нажалост, кратко време. Изнад тридесет процената. Чинило се у том тренутку (почетак минуле године) да је „новом месији“, који је снажно продрмао апатичну странку, канцеларски трон надохват руке.

Кола су, међутим, брзо кренула низа страну. Уследили су неочекивани изборни шокови у неколико покрајина, некадашњих „црвених тврђава“, заредом од којих се, готово ошамућени, „свети Мартин“ више није опоравио. Стигао је и најфаталнији ударац. Под Шулцовом кандидатуром за канцелара Социјалдемократска партија је 24. септембра доживела, да поновимо, најтежи послератни изборни пораз.

Ноћ тоталне бламаже

У ноћи тоталне бламаже, Шулц се јавно заветовао да његова странка, која је у два мандата делила власт са конзервативцима, овога пута неизоставно иде у (окрепљујућу и обновитељску) – опозицију. Та изричитост великог губитника наишла је на одобравање разочараног страначког плебса, убеђеног да би поновни, трећи „загрљај“ (велика коалиција) с Меркеловом за СПД могао да буде смртоносан.

Уследио је, истина под снажним притиском (пре свега и шефа државе, иначе социјалдемократе, као и још једног неуспешног претендента на канцеларски „престо“ Франка Валтера Штајнмајера), Шулцов „заокрет од сто осамдесет степени“. Ушао је у преговоре са демохришћанима, склопио добар споразум, обезбедио атрактивну позицију шефа дипломатије и кад је, чинило се, опет на коњу, уследио је пад: с нескривеном горчином, импулсивни Мартин Шулц бацио је копље у трње, дигао руке од свега, и, највероватније, окончао (неславно) своју, дотад, успешну политичку каријеру…          

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *