Дан Соћу – ЖАЛ ЗА ПАЛАНКОМ И ДРУГЕ НЕВОЉЕ

Румунски писац млађе генерације Дан Соћу етаблирао се на румунској и европској књижевној сцени најпре као песник. Након што су му изабране песме преведене на немачки и енглески језик за неколико антологија савременог европског песништва, као и за књижевне часописе у Аустрији, Шведској и Пољској, овај аутор се окренуо прози и написао роман Урбанхолија, који је у издању куће „Плато“ сада и пред нашим читаоцима

Духовита, али сатирична прича романа Урбанхолија, чији је аутор наш саговорник, показала се као препознатљива и блиска нашој публици. Ту блискост дугује својим луцидним увидима и смелим критикама неоколонијалног концепта света, нарочито на истоку Европе. О свом роману, као и животу у савременој Румунији Дан Соћу (1978) говори ексклузивно за „Печат“.

Почели сте књижевну каријеру поезијом, и врло брзо сте добили неколико значајних награда за своје збирке песама. Да ли је румунска књижевна сцена отворена за младе песнике?

Да, отворена је сада када има интернета, али када сам имао 20 година, чак и ако је сцена била отворена, није било лако објавити књигу. Пишем поезију од детињства, од пре поласка у школу. Књижевност је све време била у мени, тако да нисам много ни марио да ли ће оно што пишем бити објављено. Веровао сам да хоће, али било ми је довољно и то што су ми пријатељи били читаоци.

Ваше песме су биле преведене на неколико страних језика. Да ли то значи да су биле интересантне и европским читаоцима?

Тешко је говорити о њиховој теми. То су углавном наративне песме. Неке имају социјални контекст, неке су интимне, многе су дводимензионалне – приватно-јавне истовремено. У неком тренутку сам потпуно променио начин писања. Моја поезија може бити интересантна европским читаоцима због специфичности средине из које долазим. Начелно, богата је детаљима, обликујем корак по корак читав мали свет. Имам и добар баланс између туге и хумора. Мислим да све што сам написао треба да се разуме као целина у којој је тема релативна. Ако узмете једну моју песму, она ће вам бити јасна у погледу своје филозофије, али ако читате другу, трећу, оне ће негирати једна другу. Имам милион погледа на свет зато што немам ниједан.

Потом сте се окренули писању романа! Како је дошло до те „преоријентације“?

Урбанхолија је на неки начин роман-ругалица. Помало сам се спрдао с румунским романима тог доба (2008. година), али у извесном смислу он је наставак моје поезије, није био много другачији од онога што сам до тада писао. Овај роман је конципиран и као писмо Паскалу Брукнеру, писцу који је био обожаван у Румунији.

Наслов је помало необичан. Шта то значи „урбанхолија“?

Урбана меланхолија. Само то.  Урбанохолија је тип текста који вам сугерише да ни у шта не можете веровати, јер је све лаж. То је вероватно типично за неког ко је живео у два света, у свету пре 1990. и у оном после те године. То дубоко неповерење настало је пре 1990, када смо имали два начина говора – један приватан и други јавни. Онда се све променило па сада морамо другу врсту „истина“ да прогутамо.

Којих то „истина“?

Неолибералних истина, наравно – нових стандарда и захтева; људи су отишли да напорно раде по Италији и Шпанији, њихова деца су остала сама у Румунији или са бабама и дедама, тако годинама, и након много борбе и муке ти људи су саградили велике куће, по правилу врло ружне, некад чак и две, куће које не могу себи да приуште, да плате грејање и остало. Али то је та америчка психоза, мораш да се докажеш у туђим очима, чак и ако си могао да живиш у мањој кући и сачуваш новац. Та психоза је уједно и разлог за све што је украдено у последњих 25 година, а украдено је много – од шума до фабрика и ко зна чега све не.

Главни јунак је младић који живи негде далеко у унутрашњости без посла, без икакве перспективе за будућност. Да ли та ситуација коју сте описали одражава стваран начин живота у румунској провинцији?

Јесте, али у то време, пре 2008, цела ствар са сиромаштвом је била удружена са хистеријом нових медија, новог начина живота, свих обећања која смо имали и чему смо се надали. Данас је све остало исто, обећања се нису испунила, али је постало и много више корпоративно и има другачији гламур.

У роману поредите данашњу Румунију с временом комунизма и Чаушескуовим режимом. Шта би био закључак или основно осећање у вези с ова два друштвена поретка и политичка система? Који је био бољи?

Морам да кажем да нисам велики мислилац, више сам онај који осећа, па тако не могу да доносим суд о томе – ја само описујем оно што видим и како реагујем. Зависи шта подразумевате под „боље“. Сигурно је да је много добрих ствари из прошлости одбачено само зато што су припадале претходном систему.

Главни заплет романа је повезан са утицајем америчких и ЦИА агената на живот обичних људи. Описали сте како они отварају ТВ станице у сиромашним и забаченим деловима земље и извештавају о сиромашној и гладној деци из Румуније и Молдавије. Иза тога се крије шпијунски посао прикупљања података  за организовање интернационалног трафикинга. Да ли је то стварно тако? Да ли сте проверили овакве индиције пре него што сте их описали?

Није, наравно, све било дословно тако, али код нас има много облика трафикинга и неких „чистијих“ варијанти с децом која се „усвајају“. Али све што се у Румунији дешавало после 1990. имало је одобрење и супервизију нових „господара“. Прича о агенту ЦИА је истинита. Радио сам за агента ЦИА. Био сам само новинар у његовима новинама, основаним за његову девојку, као што сам описао у књизи. А стварна прича која ми се десила била је толико нестварна да сам је чак учинио много вероватнијом и реалнијом у роману. Било је као да су филмски јунаци изашли из ТВ екрана и ушли у мој једноставан живот.

Помиње се у вашем роману и тежак живот у Румунији током комунизма и недостатак слободе. Да ли сте сада добили слободу? Може ли се говорити о слободи када америчке службе контролишу Румунију и експлоатишу сиромашно становништво?

Неће никада бити слободе док год смо живи. Комунизам је такође експлоатисао људе и држао нас у свету лажи и злостављања. Данас имамо другачији облик злостављања и лажи, привидно хуманији, зато што макар можемо да говоримо о томе. Што је све једнако тужно.

Финансијска ситуација у Румунији била је посебна – вратили сте све дугове пред крај Чаушескуове владе. Румунија је сада члан ЕУ, али дугови су јој већи него 1989. и финансијски стоји много лошије него тада. Како гледате на то?

Дугови су враћени на рачун грађана, они су их платили. Румунија је била као домаћинство у којем су родитељи одлучили да врате све дугове за најкраће могуће време, па су срезали све трошкове тако што су током зиме оставили своју децу без грејања, хране и струје. Третирали су нас као стоку. Наравно, када су моји родитељи били млади, у земљи је било лепо. Стварно је било прелепо бити млад у Румунији пре 1980. године.

Ваш јунак на крају успева да се извуче из тих полукриминалних, полуполитичких игара у које је био увучен и сели се у Букурешт. Да ли је живот у главном граду другачији и бољи него живот у унутрашњости?

Не баш, не за сваког. Букурешт је веома бучан и прљав са врло баналном филозофијом живота, која се може свести на једну реч: новац. Али он може бити добро место за живот ако сте радознали и креативни. Десет година живим у Букурешту и стално откривам нове људе и нова места, стално сам у другом „филму“, како ми то кажемо кад хоћемо да изразимо другачији начин живота. Али недостаје ми провинција, недостаје ми одлазак у библиотеку у комшилуку и све оно што чини паланачки живот.

Ваш јунак постаје писац. Зашто људи толико желе да буду писци? Ми овде у Србији имамо неку врсту „епидемије“ писаца. Да ли је тако и у Румунији?

Можда зато што то изгледа лако. Да бисте компоновали музику морате да научите да свирате, а свако може да напише реченице. Уз то модеран и постмодеран начин писања то олакшава. Сада је на фејсбуку, и интернету уопште, као и на телефону, сваком омогућено да пише хиљаде реченица.

Румунија је имала велике писце и интелектуалце у прошлости – међу њима су, на пример, теоретичар Тристан Цара или Мирча Елијаде, писац и историчар. Каква је ситуација са образовањем данас? Да ли образовани људи и интелектуалци начелно имају перспективу у Румунији или су принуђени да одлазе у иностранство?

После 1990. образовање је постало шала. С новцем, свако је могао да постане и доктор наука без икаквих проблема. Истински паметни и образовани људи ретко могу да раде оно што воле и већина одлази из земље или пак остану и махом забораве своје идеале. Виђао сам највеће умове моје генерације како раде као службеници у ЕУ администрацији у Бриселу и то су најсрећнији случајеви.

  займ 911 отзывызайм под залог домазайм на год долгосрочный