Почетна / Култура / Чудесна моћ летњих љубави

Чудесна моћ летњих љубави

Премијера комада Иван Сергејевича Тургењева у ЈДП

Редитељка комедије Месец дана на селу Ива Милошевић срећом се определила за реалистичко позориште, и препустила глумцима да домаштају ликове које тумаче; У том погледу имала је у већини чланова окупљеног ансамбла одзив и подршку, што ће се, верујемо, наставити и продубити током будућих приказивања ове представе

Месец дана на селу, комедија у пет чинова руског реалистичког писца Ивана Сергејевича Тургењева, на сцени Југословенског драмског позоришта први пут је приказана давне 1951, у преводу др Милоша Московљевића и режији Дмитра Кјостарова. Прво извођење овог дела у нашем граду било је 1886. у Краљевско-српском народном позоришту, у преводу Ђорђа Симића и режији Милоша Цветића, дакле четрнаест година после праизведбе у московском Малом театру. Међутим, Тургењев је ову комедију написао још 1850. најпре је насловивши Студент, да би првобитни назив променио у Две жене. Цензура је драму одмах забранила, те се на премијеру чекало двадесет и две године (1872). Месец дана на селу у режији Станиславског на сцени Московског художественог театра 1909. и данас се може сматрати обрасцем како треба приказивати Тургењева. За овај комад умесно је речено како је фино изграђен, да је саткан од танане и прозрачне мисаоне пређе, да је лишен дубљих драмских сукоба и њихових разрешења, али и да нуди дискретну лирски обојену слику учмалости, узалудности и промашености племићког живота на једном спахијском имању средином претпрошлога века у Русији. У основи драме је социјална неједнакост: писац разобличује психологију личности из различитих друштвених слојева, али и припадника разних генерација, те на пример, тромости осећања и рефлекса, неактивности и безвољности племића Михаила Александровича Ракитина супротставља душевно здравље, енергију и младалачки жар демократски опредељеног Алексија Николајевича Бељајева. У комад је уткана тема љубави коју аутор приказује у светлости различитих аспеката – лирско-драматичног (супруга Аркадија Александровича Ислајева, власника имања, Наталија Петровна – Ракитин, затим Верочка, млада Наталијина штићеница – Бељајев) и комичног (Игњатије Иљич Шпигељски – гувернанта Лизавета Богдановна, као и међу личностима послуге Матвеј – Каћа).

У овој комедији јасно су се испољиле особености Тургењевљеве драматургије као претходнице Чеховљевог драматуршког поступка: једноставан и јасан сиже у којем се карактери и преживљавања драмских јунака приказују кроз дијалоге и усмена супротстављања, с тим што се у подтексту реченица исказаних у дијалозима, у паузама, али и ћутању назиру не само ставови него и интимна расположења и осећања појединих ликова. Истанчано приказујући људе који без властите кривице воде промашене животе, Тургењев указује како и колико они жуде за истински непатвореним животима, као и за љубавима које им ускраћују различите, углавном ненадане околности. Саздана од низа дуосцена у којима се приказују разговори који осцилирају између комичног и трагичног, зависно од тога у којој мери актери успевају да прикрију ломове у својим душама и пригуше изражавање својих симпатија и љубавних осећања.

Редитељка Ива Милошевић срећом се определила за реалистичко позориште, и препустила глумцима да домаштају ликове које тумаче и по потреби интензивирају приказ појединих драмских ситуација. У том погледу имала је у већини чланова окупљеног ансамбла одзив и подршку, што ће се, верујемо, наставити и продубити током будућих приказивања ове представе. Међутим, будући да комад чини низ призора најчешће са двоје или троје лица, режија до премијере није нашла најпогоднији темпо за смењивање тих сцена. Наиме, нешто убрзанија игра, нарочито у првом делу представе, учинила би читаво извођење ефектнијим.

Мирјана Карановић у улози Наталије Петровне (лик који је на представи Станиславског у МХТ-у тумачила Олга Книпер Чехова) остварила је до детаља промишљено изграђену глумачку креацију, која је доминирала представом. Светозар Цветковић убедљиво је приказао нервчика Ракитина и то у скали од супериорне смирености до искакања из равнотеже и живчаног немира када увиди да је осујећен у љубави према Наталији Петровној, дакле, када и на личном плану постаје оно што је и у друштвеном животу – сувишан човек. Марко Јанкетић као Бељајев пленио је младалачком енергијом и борбеношћу, док је Милица Гојковић успешно одглумила мирење са ситуацијом када увиди да не може остварити љубавну везу с Бељајевим. Бранка Петрић доследно је приказала мајку Ислајева као фигуру из минулог времена. Марко Баћовић одличан као Ислајев, заинтересован за лов и друге активности изван свога дома. Срђан Тимаров као лекар Шпигељски доказао је спонтаним изразом да је и добар комичар. Ирфан Менсур, такође, рељефно и веома духовито приказао је Бољшинцова као младожењу позних година.

 Изврсна сценографија Горчина Стојановића: са неколико редова бреза дочаравала је и руски амбијент и шуму у којој се губе, нестају, али и настају неочекиване љубави. Представа која ће, иако траје дуго, бити пријатна гледаоцима у зимским вечерима.         

Иван Сергејевич Тургењев
МЕСЕЦ ДАНА НА СЕЛУ
ПОЗОРИШТЕ Југословенско драмско позориште – Сцена „Љуба Тадић“
РЕЖИЈА Ива Милошевић
СЦЕНОГРАФИЈА Горчин Стојановић
КОСТИМ Борис Чакширан
КОМПОЗИТОР Владимир Пејковић
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
2. фебруар 2018. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *