Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – УГЛЕДНА ЛИЧНОСТ

Учитавање могућег смисла – УГЛЕДНА ЛИЧНОСТ

Гостопримљив и издашан, ангажовани јуришник, дао би све што му се лепо затражи, од Косова до Републике Српске, само да се и он пита и да му уступци донесу пораст важности, а, успут, и какву материјалну вајдицу, на шта су синови наших неразвијених крајева, ко мање ко више, увек осетљиви

Веома видљива, истакнута личност наше јавне сцене. Ангажовани јуришник, мада је тешко рећи против чега, и за шта. Идејни зачетник политичке странке, или покрета чије су одлике уопштен програм, и решеност да се по сваку цену одржи у ветровитом поднебљу. Почетни наступ је обећавао оживљавање извесних друштвених и националних вредности, у магловитом облику, у духу рехабилитовања свега и свачега што је систематски запостављено, па му је један део јавности дао подршку, а потом се, без видног разлога, талас разлио и ватра издимила, да на попришту остане усамљени вођа, који предводи самог себе, сам себи надахнуће и врховни циљ.

Појавио се у престоници онако како наши Растињаци у њој обично искрсавају, са жељом да што пре успе, није важно у чему. Кажу да се двоумио између кошарке, телевизијског новинарства, шаха, књижевности и политике, што ће рећи у областима које не изискују одређену школску спрему. Што се идејних опредељења тиче, није био избирљив: узимао је како на шта наиђе, с лева и здесна, са Истока и Запада, од класика и успутних саговорника – све се за њ лако хватало, лепило и отпадало, ништа се трајно није учвршћивало. Тако је и присталице добијао и губио, како је кад и где наступао. Без чврсте подлоге, без непомичне осовине, без упоришта, а пријемчив за сваковрсна струјања, он и да је хтео друкчије није могао ни знао. Петљанац и превртљивац, дивље амбициозан, каријеру је могао градити са оним чиме је располагао, чиме га је мајка Природа у тренутку сањиве зловоље обдарила. Праву одговорност за његов успон сноси друштвена средина вољна да, макар и за часак, крене за њим, мада су, опет, и јавно мњење и он, жртве настале конфузије крајем прошлог века, и клонућа што је захватило наш животни простор.

Бачен у боксерски ринг у коме су се и способнији тешко сналазили, морао је проћи кроз низ главоломних преображаја, сваки час скачући себи у уста, што је добро поднео, пошто се човек не грози сопствених гадости, као што се грози туђих, а нарцисоидним особама та врста горких посластица и прија. Главни циљ – бити и остати на сцени према датим околностима – није губио из вида. Опозиционар ако се мора, са влашћу ако се може, гласан кад се дохвати микрофона, ћутљив у коалицијама, националиста по инерцији, мондијалиста по преовлађујућем духу времена, гостољубив, отворена срца, спреман да сваког прими и угости, па су му добродошли постали и НАТО, и Монсанто, и генетски модификована семена. Гостопримљив и издашан, дао би све што му се лепо затражи, од Косова до Републике Српске, само да се и он пита и да му уступци донесу пораст важности, а, успут, и какву материјалну вајдицу, на шта су синови наших неразвијених крајева, ко мање ко више, увек осетљиви.

Те, и толике друге противречности, он носи истовремено или наизменично, а како ниједно опредељење не узима одвећ озбиљно, с лакоћом их мири, прима и одбацује, укршта и замењује. Таква је општа атмосфера, ни други не пате од доследности, само што се не разголићују до те мере. А народ као народ, нити у шта верује, нити је с раскида да и ово одгледа. Уосталом, публици није много требало да се опасуљи, али је самозвани спасилац у међувремену укњижио лепо богатство, стекао име, постао фактор с којим се рачуна; једно време је чак седео на важном месту у неком министарству. И онда су га почели тихо потискивати, унутрашњи сапутници као и спољашњи покровитељи, док га не скрајнуше у запећак, откуда се и даље, повремено, оглашава. Нема богзна шта да каже, али говори, а говор је, у политици, потврда присутности, ако не и њен битни садржај.

Рђавштина, неизлечива хуља, и уза све то, наше горе лист. Препознајемо његову порочност, носимо њене трагове у себи; и кад је се грозимо, она је црта заједничке психологије, извире из наших знања и искустава. Овакву мутиводу и мутикашу дала је клима у којој смо и сами одрастали, живели са њом, у годинама кад је мимикрија била први услов преживљавања; пратили смо је код наших ближњих ћутке, разумевали смо је и кад је нисмо упражњавали. Тим су печатом оверени гени образовани под туђинима и окупаторима. Зато је он наш ближи или даљи сродник, брат и полубрат. Јер ни у томе нисмо изузетни, у свету има већих покварењака од њега, али рационалније устројених, што ће рећи сувих, хладних, успешнијих и опаснијих. Ово је наш, ирационални изданак светске гадости, балканска и словенска варијанта, драга и људевна, милокрвна и слаткоречива, топла, замагљена и загушљива, пуна запуштене, и даље живе људскости. Обмањивач и самообмањивач, лажовчина коме се омакне и понека истинита реч, кукавица која изиграва јунака. Покрене ли какву добру замисао, она се убрзо изопачи и обесмисли. Истина бежи од њега као од куге, просто зато што он није вољан да јој се посвети, да јој служи, него је држи док му је од користи, као слушкињу. Успевање зарад успевања је, и иначе, наопако усмерење, јалов и противприродан труд, а резултати одвећ лични да би били друштвено корисни. Тако се осваја углед без садржаја и слава без части.

Инстиктивни калкулант, чији су рачуни ситни и догледни, а даду се, делимично, објаснити страхом од ко зна какве спољашње силе која га је, можда, и уценила. Роб-слободњак, који је јучерашњу голу принуду заменио каријеристичком самопринудом, обдарен ћифтинским опрезом и мишјим мишљењем, он је, у исто вереме, у једном слоју бића, склон живахним испадима, и та привидна парадоксалност нас збуњује.

Ситносопственички довитљив, неустрашиви борац за ВИП статус, за част и власт, Zoon Politikon (у тој синтагми нагласак је на именици, не на придеву!), што ће рећи, анимално изоштреног њуха, вешт у коришћењу реторичких образаца епохе, њему прелазак из страсног национализма у вољно служење окупатору не представља проблем, нити у томе види какву противречност. Уосталом, кад се понавља на дуже стазе, и недоследност се преобраћа у једну врсту доследности. Трговачки путник свог убогог ја, висину гласа подешава према слушној осетљивости јаких и богатих, те по ономе што говори, и још више по ономе што прећуткује, открива понор своје застрашености. Баштиник вишевековног рајетинског опреза, добро је схватио ко је тренутно господар света, па се према томе управља. Из свог горског завичаја он није сишао у долину да би исправљао криве дрине, него да се, према владајућим мерилима, одржава. Да којим случајем борба за нашу истину и правду, има подршку светских моћника, он би у тој борби, свакако, играо лепу улогу. Пошто се велики свет не држи никаквих правних, моралних и религиозних норми, како би их се он, динароид жедан успеха, придржавао? За сваки случај, он покорност јачима показује у побуњеничком кључу, негодујући, па дође као некаква нонконформистичка подврста улизиштва, као бунтовни послушник.

Истинит онолико колико је лажан, истинит у лажљивости, крив утолико што се једино говорењем може потврђивати, спој трговачке сналажљивости и сељачке лукавости, торбар своје тужне саможивости, све се више показује као технолошки вишак незрелог и неизграђеног политичког живота. Оно што је у почетку пролазило као низ дијалектичких вратоломија, гледано накнадно, личи на пијачну трговину. Одјеци фолклорног васпитања и епске реторике чине га безопасним и готово симпатичним. Изворни петљанац, или, како неко рече за једног његовог сапутника, полутан који слабост карактера надокнађује мањком интелигенције, или обрнуто, што излази на исто. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *