Да ли је проблем науке у Србији, о коме се иначе „мукло ћути“, чињеница да наука никоме није потребна, и има ли бољег доказа за ову претпоставку од извесности да се пројектни период, који држава финансира у потпуности и који је започео 2011. и требало да се заврши крајем 2014, продужио за нове три године без икакве смислене провере резултата рада?
Сведоци смо вишегодишњих „реформских“ експеримената чији је једини видљиви резултат све већи одлазак државе из система националног образовања, науке и културе и то како у смислу финансирања, тако и у смислу формирања нашем друштву адекватних стандарда. Нарочито се стандарди смислености и квалитета спуштају унедоглед тако да ове области друштвеног живота тону код нас све дубље у исподпросечност.
Проблем науке у Србији, о коме се „мукло ћути“, јесте да наука никоме није потребна. Има ли бољег доказа за то од чињенице да се пројектни период, који држава финансира у потпуности и који је започео 2011. и требало да се заврши крајем 2014, продужио за нове три године без икакве смислене провере резултата рада. Наравно да у свему „непотребном“ има мање или више непотребног. Ма колико чудно изгледало, даље ће у овом осврту бити речи о области истраживања за коју многи верују да Србији најмање треба. То што најмање треба, веровали или не, у овом тренутку држава плаћа многоструко више од „осредњег“, њој ионако сасвим непотребног, научника-истраживача. И, наравно, то што најмање треба показује тенденцију да се ускоро још више прошири и порасте, као канцерозне неоплазме.
[restrict]
НЕСМЕЊИВА КОМИСИЈА ОСРЕДЊИХ Почетком 2012. године тадашњи председник Србије Борис Тадић потписао је уговор о придруженом чланству Србије у Европској организацији за нуклеарна истраживања (ЦЕРН). Тај, за државу веома скуп обавезујући финансијски уговор био је огроман „успех“ и резултат позадинског рада одређене, строго конспиративне групе неколико старијих људи углавном теоретичара, који никаквих значајнијих научних, а ни организационих резултата у својој дотадашњој каријери нису имали. Посао око боравка истраживача из Србије у Женеви практично су приватизовали најистакнутији представници ове групе формализујући своју позицију преко фактички несмењиве државне Комисије за сарадњу са ЦЕРН-ом, која за свој рад нити је кога консултовала нити је коме полагала рачуне. Четворица, од садашње петорице, јесу ничим истакнути осредњи, или испод тог нивоа, истраживачи. Ова комисија за најскупљу област експерименталне физике, на граници људских знања и могућности, састоји се од тројице теоријских физичара и двојице теоретичара експеримента, од којих је старији у 68. години живота а млађи борави у Бриселу радећи на месту координатора за образовање у оквиру „Дунавске стратегије“ ево већ трећу годину.
Првих дана јануара 2018. навршава се шест година од потписивања уговора о придруженом чланству у ЦЕРН-у. Време је да се размисли о резултатима, у светлу једностране улепшане слике која се овдашњој јавности потура од стране чланова наше државне комисије који су државу и гурнули у ову скупу авантуру. У Извештају за период 2012–2017. године (Serbia Midterm Report 2012–2017, pECFA meeting 16–17. November 2017), који је у Женеви поднео председник српске Комисије за сарадњу са ЦЕРН-ом средином новембра 2017. стоји да ће држава Србија до краја 2017. платити укупно 7.252.850 швајцарских франака од чега је предвиђена обавеза за ту годину нарасла скоро два пута у односу на 2012. и износи 1.935.850 CHF. Поред овога, српско Министарство просвете, науке и технолошког развоја (МПНТ) морало је додатно да плаћа још по приближно 10.000 CHF годишње за сваког доктора наука који се потписивао на радове колаборација у којима је формално или стварно учествовао, што је највероватније још додатних стотинак хиљада швајцарских франака годишње. Из овог извештаја се, кад се све сабере и одузме, може закључити да су физичари из српских институција добили од придруженог чланства у ЦЕРН-у за оволике године и милионе а под вођством тренутне Комисије – читаве три церновске стипендије нижег ранга плус „огромну част“ да по ЦЕРН-овом сценарију реализују неколико предавања и видео-конференција образовне природе и право да се петнаестак њих потписује на стотине радова неколико церновских колаборација, од којих сваки има неколико хиљада „аутора“. Истина, ово је неким београдским церновцима омогућило да себе у овдашњој јавности прикажу као научне громаде и да локалном пучанству пуних уста усхићено пропагирају церновске и европске научне вредности. Видимо да дуготрајне позиције нико из српских институција није био довољно добар да освоји. Престарела већина чланова Комисије се на радове одговарајућих колаборација потписивала, мада се са сигурношћу може утврдити, увидом у интерне базе ЦЕРН-ових колаборација, да они ту заправо ништа нису урадили. Примера ради наводимо да је једини члан САНУ у Комисији за сарадњу са ЦЕРН-ом, дубоко загазивши у 71. годину живота, сматрао сасвим прикладним да у Годишњаку Академије за 2016. дозволи да се одштампа да је он „у току године објавио 116 радова АТЛАС колаборације публикованих у међународним часописима категорије М21“. И то упркос томе што је исте године био и држалац седамнаест функција, које су у истом Годишњаку такође уредно набројане.
Ипак, најупечатљивије од свега је како је, после почетног бомбастично најављеног истрчавања на европске научне и тржишне просторе, прошла домаћа индустрија. Извештај поднет у Женеви каже да је српска индустрија ЦЕРН снабдевала продавши му робу и услуге за нешто више од 200.000 CHF 2014. године, незнатно више од 100.000 CHF 2015. и близу 300.000 CHF 2016. године. Ово је толико незнатно да је чак председник поменуте Комисије, у ретким тренуцима искрености, изјавио: „Србија је тренутно на последњем месту по ефикасности коришћења чланства у ЦЕРН-у.“ А ево како главни агитатори придруживања ЦЕРН-у благоглагољаше на почетку ове авантуре:
„Ево шта научници могу да ураде за државу: отворили смо врата за државу у институцији која је најидеалније место за примену најновијих и најбољих технологија. Не говоримо само о физици већ о свим врстама инжењерства, информатици, биомедицини, то је све на врхунском нивоу и држава мора ту да види интерес.“
ОБМАНЕ И ПОРЕЂЕЊА Додатно су покушавали да избегну несигурне просветно-научне јасле:
„Сви који радимо у ЦЕРН-у сматрамо да је од почетка неправедно прихваћено да Ресорно министарство плаћа чланарину. То је државна обавеза, плаћа се из државних каса, односно буџета Министарства спољних послова. Министарство просвете и науке тако би се растеретило трошкова, а нестало би уврежено мишљење ’да држава плаћа чланарину због неких физичара’. Нама то не треба, од тог новца не видимо ништа. Важно је да се чланарина плати јер је чланство у ЦЕРН-у предворје Европске уније. У току пет година, колико траје придружено чланство, ЦЕРН-ов савет, највише тело, оцењиваће економско понашање и рад Србије и уколико буду незадовољавајући неће изгласати перманентно чланство.“
Овај текст настаје у временској стисци, будући да његов аутор очекује да ће у најскорије време српски церновци почети да притискају одговорне у ресорном министарству, уз јавну пропагандну кампању, којом ће се тврдити да би Србија требало, да би чак и морала, да потпише уговор о пуноправном чланству у ЦЕРН-у. Да је то велика част, и скоро божји дар, који никако не треба да се испусти кад се већ тако великодушно нуди. Да се: „Чланство у ЦЕРН-у може третирати као чланство у ЕУ по научној основи“ и да, малтене, једно без другог не може: „Важно је да се чланарина плати јер је чланство у ЦЕРН-у предворје Европске уније.“ Истина је, међутим, да је само Словенија тек од јула 2017. једина од бивших југословенских република постала придружени члан ЦЕРН-а.
Челници гореописане „успешне“ и „плодне“ сарадње јавности сигурно неће пропустити да кажу да је таква могућност њихова заслуга изборена невероватним, скоро надљудским напорима и готово без икакве користи за њих (што ће наравно бити најгрубља неистина). Ако треба, слагаће, као што су неки од њих већ чинили, да смо „у оном научном смислу потпуно равноправни“ научницима развијених држава чланица ЦЕРН-а и да наша држава „мора знатно да поправи статус“ овдашњих церноваца. У свему томе подржаваће их, с усхићењем и дивљењем, проверени помагачи из познатих медија и скупих „центара“ за промоцију само кобајаги српске науке. Једино ће сви ћутати, као заливени, о томе колико то државу треба да кошта. А коштаће најмање два до три пута више него што је коштало до сада. Обећаваће златна брда и још златније долине, као у изборној кампањи. Не сумњам да ће тврдити да је чланарина за стално чланство у ЦЕРН-у мала у поређењу са благодетима које би требало очекивати од будућих научних резултата. Зато предлажемо да видимо колико је досад Србија плаћала своје придружено чланство. Да то, како кажу „мало“, испитамо да можда није, у ствари, превелико кад се упореди са оним с чим се мора поредити?
Аутор је научни саветник Института „Винча“
у пензији
[/restrict]