Почетна / Србија / Стогодишња пракса демантује Приштину

Стогодишња пракса демантује Приштину

Пише Игор Мекина

Неспорна је чињеница да историја памти бројне примере повлачења већ датих признања. Република Македонија је својевремено признала Тајван да би, после жестоке реакције Пекинга, одмах повукла признање. Многе државе су по истом шаблону прво признале, па после повукле своје признање Западне Сахаре… Нема препрека да се исто деси и у случају Косова

Процес повлачења признања независности Косова, који је лане подстакла одлука Суринама, добија убрзање у 2018. с обзиром на то да и Египат преиспитује одлуку о признању независности КиМ. Промену политике најавио је каирски дневник „Ал Масри ал Јоум“ у тексту под насловом „Да ли је време да се преиспита одлука братства?“. Аутор је један од најутицајнијих египатских и арапских новинара – колумниста Абдел Латиф ел Мањави; он тврди да би Египат могао да коригује одлуку коју је уочи смене власти донело Муслиманско братство, а којом је желело да удовољи Америци.

 

МЕЂУНАРОДНО ПРАВО Приштина процес повлачења признања одбацује као „противан међународном праву“ иако је стална мисија Суринама при Уједињеним нацијама већ донела одлуку о повлачењу признања Косова као независне државе. Јетљир Зумберај, саветник приштинског министра спољних послова Беџета Пацолија, порекао је као нетачну изјаву министра спољних послова Србије (којом је обзнанио одлуку Суринама), и отишао и корак даље: „Повлачење признања не постоји као концепт у међународном праву; све је то клевета, а Дачић је шарлатан.“ Намеће се питање: Може ли се повући признање неке државе? И ако је одговор потврдан, шта став „министарства спољних послова Косова“ открива о тумачењу савременог међународног права?

Кренимо редом. Суринам је признао независност Косова 8. јула 2016. године, да би одлуку о повлачењу признања усвојио 27. октобра 2017; три дана касније упућена је „дипломатска нота којом је о повлачењу признања обавештено и косовско Министарство спољних послова“. У Србији је то оцењено као доказ да, што се тиче статуса КиМ, још ништа није готово и да се мора истрајати у одбрани националних интереса. Нарочито јер су признања Косова на сличан начин повукле и Нигерија, Уганда, Гвинеја Бисао, као и Сао Томе и Принципе… Тврдње Приштине о признању демантовали су и званичници Централноафричке Републике и Омана. Да је неку државу могуће признати па потом поништити ту одлуку заправо није тешко правно питање већ ствар чињеница. А чињенице нам откривају међународну праксу која поставља норме и чини оно што називамо „обичајним међународним правом“.

Каква је пракса за коју приштинско МСП тврди да не постоји? Неспорна је чињеница да историја памти бројне примере повлачења већ датих признања. Све то доказује да државе, међу којима су и велике силе, могу да учине велику грешку својим признањем неке државе која то не заслужује; исто важи за признање незаконитог отцепљења територије што је потом, кроз историју, исправљано повлачењем признања. Исти пут је, несумњиво, отворен и у случају Косова, па због те клопке Приштина негира не само поменуту праксу него чак тврди да она „не постоји ни као концепт у међународном праву“. То, једноставно, није истина; подсетимо на пример из 1921. године када су САД обавестиле генералног конзула Црне Горе у Америци да је његов дипломатски статус укинут јер је службени Вашингтон признао нову југословенску државу чији је део постала – Црна Гора. Дотадашње признање Црне Горе је на тај начин поништено, а слично су поступиле дипломатије Италије и Француске.

 

КРАТКА ИСТОРИЈА ПОВЛАЧЕЊА То није усамљен случај у новијој историји. Влада Британије је де факто признала италијанско освајање Етиопије 1936, да би и де јуре то учинила две године касније. И у то време је власт у Лондону позивала цео свет да „призна реалност“ у Етиопији (што асоцира на актуелне позиве упућене влади Србије о питању Косова). Остале су забележене речи министра спољних послова Велике Британије изречене маја 1938. у Лиги народа: „Влада Његовог величанства је уверена да је у пракси италијанска контрола заправо целе Етиопије постала опште прихваћена чињеница и да би пре или касније, осим ако смо спремни да се томе супротставимо силом или да прихватимо да живимо у нереалном свету, та чињеница требало да буде прихваћена.“ Тиме је Велика Британија позвала свет да призна фашистичко освајање тадашње Абисиније. Већ после две године Лондон, суочен са агресијом Тројног пакта у Европи, повлачи признање италијанске окупације Етиопије.

Западне силе су пре почетка Другог светског рата признале и де факто окупацију „судетског дела“ Чехословачке (и из тог дела Чехословачке повукле своје конзулате!), па чак и аншлус Аустрије, да би, чим су и саме доживеле напад нацистичке Немачке на своју територију – повуке своја, очигледно наопака признања. На сличан начин су од стране већине европских али и држава широм света (са изузетком САД) била призната „проширења“ Совјетског Савеза којим су прикључене Литванија, Летонија и Естонија, као и делови Бесарабије и Финске. Све то је поништено 1991. године када су балтичке земље поново постале независне.

 

ПРИМЕР МАНЏУКО Када је Јапан 1931. године извршио агресију на кинеску територију и у „држави Манџуко“ успоставио марионетски режим, Лига народа није оклевала да осуди тај чин. Упркос томе, неке утицајне државе признале су као „независну“ нову, у суштини марионетску државу која је била под потпуном контролом Јапана. Манџуко је добио признање Ватикана и Ел Салвадора, а убрзо су им се придружиле Пољска и Мађарска. Уследила су признања од стране Шпаније, Италије и Немачке. У то доба је већина држава које су признале Манџуко већ изашла из Лиге народа. САД никада нису признале Манџуко као независну државу, штавише, тада су устоличиле Стимсонову доктрину као темељ за потоње одбацивање насилних територијалних промена у свету. На трагу те доктрине су многе државе широм кугле земаљске после 2008. године одбациле независност КиМ.

Иако се чини да доминирају државе које су признале Косово, према укупном броју становника које представљају – оне чине мањину у данашњем свету. Већ пример Манџука нам показује да „нема никакву практичну вредност тврдња да је нека заједница ’држава’ само зато што постоји“, тврди познати правник Херш Лаутерпахт. „Питање је – да ли је та држава независна од других држава? Не помаже, ако тврдимо, да је Манџуко постојао без обзира на изостала признања других држава. Пре тога бисмо морали да одговоримо на питање да ли је Манџуко постојао као држава у смислу међународног права… А у том случају одговор гласи да Манџуко није био држава у смислу међународног права“, упозорава Лаутерпахт. Стручњак за међународно право Џејмс Крафорд (иначе заговарач ставова Косова пред Међународним судом правде у Хагу) у својој критици „конститутивне теорије“ признања држава, на сличан начин упозорава да се, према тој теорији, „признање има сматрати коначним“ (што тврди и Приштина) и да би у том случају био немогућ резултат незаконитог и погрешног (на пример преурањеног) признања. Насупрот томе, подвлачи Крафорд, „ништавност и могућност поништења неких ’аката признања’ усвојени су у пракси држава и то с правом, јер у противном би признање представљало алтернативни облик међународне интервенције које би потенцијално увек било доступно и које би било очигледно неопозиво“.

На исти начин је признање Народне Републике Кине (од стране САД и других западних сила) као јединог легитимног представника Пекинга било повезано са непризнањем, односно повлачењем признања Тајвана. Истина, Тајван и даље егзистира, али као „де факто држава“, режим који већина земаља света не признаје као посебну државу. Република Македонија је својевремено признала Тајван да би, после жестоке реакције Пекинга, одмах повукла признање. Многе државе су по истом шаблону прво признале, па после повукле своје признање Западне Сахаре… Нема препрека да се исто деси и у случају Косова.

 

ПРЕВАЗИЂЕНЕ ТЕОРИЈЕ Наведени примери доказују да је Зумберијева изјава да „повлачење признања не постоји као концепт у међународном праву“ – очигледна неистина. Поврх тога, та изјава разоткрива да приштински МСП своју политику гради на данас увелико превазиђеној „конститутивној теорији“ међународних признања. У међународном праву постоје, наиме, две теорије о признању држава. Према првој, конститутивној, признање државе представља акт који „успоставља (ствара) државу“, док је према другој – декларативној (данас преовладујућој!) – теорији признање тек политички, „деклараторан чин“ којим се признаје одређено стање. Конститутивна теорија је била актуелна пре око сто година и данас се сматра превазиђеном.

Власт у Приштини инсистира, међутим, на превазиђеној теорији како би досадашња признања Косова забетонирала као неопозива и иреверзибилна, па „Србији не преостаје друго него да се помири са промењеним чињеницама на терену“. Иако те промене на терену саме по себи никада нису довољан услов за „промену власништва“, односно „наслова“ (енгл. title) или, једноставије речено, тапије коју поједина држава (у конкретном случају Србија) полаже на неку територију (КиМ).

Међународна признања данас више немају снагу устоличења, али ни укидања неког ентитета, односно државе. Базирање захтева за признање Косова на превазиђеним теоријама из 19. и почетка 20. века, као и истицање да тај ентитет поседује „територију, становиштво и власт“ те стога де факто постоји па то треба „прихватити као реалност“, неодољиво подсећа на погрешно и срамно британско аминовање италијанске окупације Етиопије пре 80 година. И трпељивост према немачком „прикључењу“ Аустрије и окупацији Чехословачке. У 21. веку „реалност на терену“ успостављена оружјем није једини, а ни најважнији критеријум за признање државности неког ентитета. Много важнији је одговор на питање да ли је нека држава настала на законит начин, без употребе стране оружане силе, и ако се ради о отцепљењу од матице – да ли је то учињено „ван колонијалног контекста“, уз благослов или пак (као у примеру Каталоније) противљење државе матице?

С обзиром на то да је у случају Косова одговор на оба питања негативан, Брисел (у име ЕУ) и Вашингтон немају право да траже од Србије пристанак на „реалност државности и независности Косова“ који су резултат и незаконите НАТО интервенције 1999. године. Војна интервенција је кршење jus cogensa, основне међународне норме о забрани употребе силе; али то не значи да српска влада (у случају „великог договора који би одговарао Србима“) на крају „бриселског дијалога“ не би пристала да призна Косово. Мада ни то не би помогло Приштини да брзо запоседне столицу у УН, јер би управо због кршења jus cogensa и резолуције 1244 СБ УН био нужан договор са свим великим силама, пре свега Русијом и Кином. Такав договор је тврд орах уколико „пример Косова“ не води ка решењу других међународних конфликата, попут оних у Грузији и Украјини.     

Египат повлачи признање Косова?

Ћорсокак у који је Египат довело Муслиманско братство признањем Косова 2013. године, само неколико дана уочи свргавања са власти тадашњег председника Мухамеда Мурсија, касније је на неки начин поправила актуелна гарнитура, јер до данас нису развијени ни дипломатски ни привредни односи Каира са Приштином, нити су отворене амбасаде, пишу „Вечерње новости“ у тексту „Египат повлачи своје признање Косова?“. Лист оцењује да би, уколико Каиро преиначи своју одлуку у вези с Косовом, заокрет у политици Египта могао да доведе до домино ефекта и новог таласа повлачења признања косовске независности од стране арапских и афричких држава на које Каиро има велики утицај.

 

Један коментар

  1. Unutrasnji dijalog

    POVLACENJE PRIZNANJA KOSOVA: Sve je to povrsno, samozavaravanje, samozabluda. Petogodisnjim Briselskim sporazumom i nakaradnoj politici i medijskoj propagandi _ Srbija je u prilicnoj meri doprinela priznavanju drzave Kosovo.

    NAJPRAVEDNIJI I NAJBOLJI NACIN da se „priznanja“ Kosova nepriznaju od Srbije je _ da Srbija hitno otkaze i proglasi nevazecim zbog spoljnog pritiska da se celo Kosovo preda Albancima > da se Brisel. sporayum zamrzne _ dok jos ima vremena i dok ne bude kasno. Za nastavak resavanja Kosova prvo traziti povratak 250.000 proteranih Srba i ucesce iskljucivo UN u resavnje (povratak 250.000 je ONEMOGUCEN da bi Kosovo napravilo Albansku muslimansku drzavu)???




    6



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *