СЛИКАР СА СУНЦЕМ У СТОМАКУ

Сликар и вајар Милан Тодоровић слави ове године 45 година рада а 22. јануара у Бечу у недељи Светосавских свечаности у Епархији аустријско-швајцарској отвара се његова изложба слика, цртежа и скулптура. Обнављајући поетско у сликарству, ретку и скоро заборављену категорију, овај уметник унеколико корача трагом Пикасове примедбе – да „сликар треба да има сунце у стомаку“

Милан Тодоровић (Чачак, 1955) уметничко име Рубљов добио је по највећем иконописцу. Уочимо предности тог именовања. Најпре такав именски додатак упућује на беспрекорну биографију, наравно ону уметничку. Тодоровић је завршио средњу Уметничку школу „Ђорђе Крстић“ у Нишу, симболички названу по великом сликару из деветнаестог века, реалисти коме су били привржени први српски модернисти. Реч је о изванредној школи чији су ђаци као и Тодоровић умели да уједине реализам и модернизам и били понекад одбијани на уметничким факултетима са образложењем да немају шта да науче, јер су формирани сликари. Наш Рубљов је ипак завршио сликарски одсек на Факултету ликовних уметности у Београду и постдипломске студије. Био је у класи чувеног сликара и академика Младена Србиновића код кога су радо долазили студенти јер је један од заслужних за обнову фигурације и развој домаћег сликарства у правцу новог романтизма, поетског и фантастичног реализма.

[restrict]

Елементи те школе видљиви су и код српског Рубљова. Он за своју уметност скромно каже: „Првенствена инспирација у мом сликарству је човек – обичан радник, занатлија и сељак из Србије“, међутим, није рекао да се у том наизглед свакодневном свету крију интелигенција и лепота, каткад и чудесно. Тодоровић Рубљов је обновио поетско у сликарству, ретку и скоро заборављену категорију, сетимо се Пабла Пикаса који каже „сликар треба да има сунце у стомаку”. Тодоровић слика не слика естетски већ суштински лепе теме, оне које имају мисаону и моралну димензију, које су вечне а не пролазне, јер дубински улазе у смисао уметности. Приказује девојку, човека са птицом, јагњетом или коњем, или представе у којима долази до израза духовна снага – ратара, бика, или Христа. Осим поетских, овај мајстор слика митолошке и религиозне теме (Орфеј и Еуридика, Арханђел Гаврило) које за њега припадају истом културном кругу.

Његове фигуре су снене, меко насликане, замагљене по Леонардовом упутству. У њима се испољава данас скоро заборављена осећајност, брига за човека, жену и дете… Реч је о типично словенској, голубијој, мекој души, како је исправно уочено у германском свету (треба само рећи да она има и мрачну страну, у ванредној суровости). Његов поетски реализам има и опште модернистичке одлике – слободан и широк потез видљивог трага киста, цурење боје, сведеност израза, као фигуративца која уважава апстракцију.

Модерни Рубљов ствара слику као палимпсест, оронули стари зид на коме су остаци фреске испрани временом и сведени на симбол или сећање. Он подастире ликовне слојеве, увремењава слику, ствара је вишеслојно, уводи средњовековну естетику у савремену. Реч је о доследној историјској линији, ослањању појединих, рекли бисмо најбољих српских (пост)модерниста на грчко-римско и византијско наслеђе, које исходи из античког. Опус овог сликара припада кругу најбољег у српској уметности високог модернизма који се после седамдесетих година прошлог века лагано гаси. Зато крајње гледано, његово сликарство не нагиње традиционалном нити авангардном већ вечном, као својеврсна категорија „сећајућег гледања“. За ту доследност, врсту византијског модернизма који има одраза и у византијској фантастици, изражену само у српском и руском сликарству, битна је и програмског карактера идеја познатог међуратног сликара, професора и академика Мила Милуновића: „Не постоји старо и ново у уметности, већ само добро и лоше.“       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *