Почетна / Интервју / САВО ШТРБАЦ И БРАНИСЛАВ ТАПУШКОВИЋ – Јагма за архивом Хашког трибунала

САВО ШТРБАЦ И БРАНИСЛАВ ТАПУШКОВИЋ – Јагма за архивом Хашког трибунала

Међународни суд за бившу Југославију, познат као ad hoc основани Хашки трибунал, завршио је ових дана с радом после 24 године, али је своје наслеђе предао такозваном Механизму за међународне кривичне судове (ММКС) који треба да оконча преостале функције Трибунала. Током свог постојања Трибунал је створио огромну архиву судских докумената, са више од 10 милиона страница разних судских списа, доказа, исказа сведока, одлука, налога, транскрипата и аудио-визуелних снимака, и око 130 хиљада разних артефаката, о чијој судбини у будућности се сада спекулише с обзиром на њихов огроман значај за истинито и праведно утврђивање чињеница о грађанском рату на подручју бивше Југославије. О смислу, последицама и димензијама јагме за архивом Хашког трибунала разговарали смо са председником Документационо-информационог центра „Веритас“ Савом Штрпцем и угледним београдским адвокатом Браниславом Тапушковићем, који је као бранилац по службеној дужности Слободана Милошевића директан учесник и сведок употребе докумената у хашким процесима.

Хашка документација садржи истину о страдању Срба

Највећи допринос Хашког трибунала није ни у помирењу, ни у правди за жртве, ни у превентивном деловању, него баш у чињеници да се оволика документација нашла на једном месту

Саво Штрбац, Документационо-информациони
центар „Веритас“

Поводом завршетка рада Хашког трибунала 31. децембра кренуле су разне спекулације о томе шта ће се десити с његовом архивом. Да ли је та тема „нова“, и колико је, заиста, значајна за све учеснике у последњем рату?

На почетку подсећам да је тема нова само за неупућене, јер Савет безбедности Уједињених нација (СБ УН) је још 2010. године донео резолуцију 1966 која даје мандат Трибуналу да оснује резидуални механизам који наслеђује Хашки трибунал, и у тачки 15 те резолуције дефинише и оснивање информационих и документационих центара у државама бивше Југославије који треба да омогуће дигитални приступ електронским примерцима свих јавних списа и архивског материјала Трибунала. Дакле, питање архива само је актуелизовано поводом завршетка рада суда, као обавеза према државама које су слале документацију. Најдаље се у реализацији ове резолуције отишло са државом БиХ, о чему је 2016. већ потписан Меморандум између града Сарајева и Хашког трибунала, где стоји да ће у Информационом центру БиХ бити више од 400 хиљада докумената и скоро сто хиљада доказних предмета. Слично је тражила и Република Српска за Бањалуку, али је њихов захтев негиран. У сваком случају, важно је да сви ти документи буду доступни за све, без обзира где ће се они физички налазити. Најављено је и потписивање меморандума са Хрватском, а недавно су овде боравили челници Хашког трибунала и разговарали о оснивању таквог информационог центра за Србију. Важна је чињеница да огромна грађа која се налази у архиви Хашког трибунала није узета само од званичних органа Србије, Хрватске и БиХ него је стизала са свих страна, па и од међународних организација као што су УНПРОФОР, УНМИК, УНТАЕС, Међународни комитет Црвеног крста, Лекари без граница и других, која има посебан значај у утврђивању истине.

 

Први сте почели да достављате Хашком трибуналу документацију о злочинима над Србима, због чега сте још у Републици Српској Крајини далеке 1993. основали НВО и нестраначку организацију „Веритас“. Шта је била ваша основна идеја?

Да, „Веритас“ је основан у Републици Српској Крајини 1993. године кад и Хашки трибунал, и путеви су нам се преплитали све ове године. Први службеници, односно истражиоци из Хага већ у новембру 1994. били су у Книну. Тада сам био председник НВО „Веритас“, али истовремено и секретар Владе РСК и председник Комисије за размену заробљеника. Пре тога сам као адвокат сакупљао документе о прогону и страдању Срба које сам заступао пред хрватским судовима и у кривичним и у грађанским стварима јер сам био судија Окружног суда у Задру до краја октобра 1990. када сам разрешен на властити захтев. А већ од 1. новембра био сам члан Адвокатске коморе Хрватске јер сам желео да браним Србе од Туђманове странке која је на сцену вратила усташки режим а ране су још биле свеже; свака кућа у Хрватској и Босни имала је неку жртву тог нацистичког режима из претходног рата. Одједном је све добило предзнак хрватски, и ми смо од тога били застрашени. Остало ми је упечатљиво да је Ватрогасно друштво Задар на збору радника донело одлуку да се свим Србима, а било их је доста, аутоматски да отказ, јер Хрвати не верују да ће Срби гасити пожаре како треба. Сећам се и како су Срби из градског залеђа добијали отказе тако што су их редарственици ујутро, када су долазили на посао, заустављали у предграђима и из превоза изводили напоље и враћали кућама, а онда то понављали најмање пет дана колико је требало да изостану са посла и добију због тога отказ…

Познато је да сте Хагу предали и досијеа о најзначајнијим хрватским злочинима над Србима. Колико је то допринело објективности хашких процеса?

С обзиром на то да је „Веритас“ прикупљао документацију о страдању Срба и пре и у току рата, имали смо доста тога, конкретно 11 досијеа међу којима и Масленица, и Медачки џеп, и Миљевачки плато. После тога су дошли само „Бљесак“ и „Олуја“, а имали смо и Лору, Вуковар, Сисак, Задар, Пакрачку пољану, Марино Село, и материјале о размењеним жртвама. Хашки трибунал који има своје Тужилаштво је о томе очигледно био обавештен, па су дошли да траже од нас документацију и ми смо обећали да ћемо им предати све што имамо фебруара 1995. јер сам сматрао да је то у нашем интересу. Услов је био да документацију коју су носили преко Загреба не износе из хеликоптера, и да на документацији не раде хрватски преводиоци. Рекли су ми да су то испоштовали.

Да ли из данашње перспективе сматрате да сте урадили корисну ствар?

Оцените сами! Објашњавао сам људима да ће нас сарадња са Хашким трибуналом натерати да прикупимо што више валидних доказа, да све то анализирамо и стално сам говорио – остварићемо велики успех ако на основу наше документације, материјалних и персоналних доказа, буде подигнута нека оптужница, већ то ће бити велики успех зато што су Срби у то доба били криви за све. Они су по холивудској шеми били лоши момци, а сви остали су били њихове жртве. Настојао сам са својом екипом да рушим тај лош имиџ Срба. А истина је била сасвим другачија, јер у Хрватској је вођен грађански рат што данас не смете ни да кажете, јер ћете бити осуђени за кривично дело. А наравно да је био грађански рат, и то са примесама верског, јер су Срби збрисани из устава као конститутивни народ, и страдали зато што су се бунили против неонацистичког режима. У грађанском рату нема невиних и зато се Хрвати боје дефиниције рата као грађанског рата, они хоће да се изборе за српску агресију на Хрватску, а како може да буде агресија одбрана властите државе и како агресију може да изврши војска из касарни које су у Хрватској биле од 1945. године?

После свега, да ли сте задовољни мером у којој је Хашки трибунал користио документацију коју сте предали суду?

И јесам и нисам. Уз помоћ наше документације дошло је до осуђујуће пресуде пред хрватским судовима за ратне злочине у Госпићу 1991, и за Медачки џеп, те за „Олују“ у првостепеној пресуди пред Хашким трибуналом. Иза другостепеног поништавања пресуде за „Олују“ стоје разни лобисти, највише Американци, а Теодор Мерон, који има и америчко и израелско држављанство, тада је био председник Суда и председник Жалбеног већа, а сада је и председник механизма који наставља рад Хашког трибунала. Дакле, Хашки трибунал није остварио ниједан постављен циљ, догађаји су бирани селективно (води истрагу за Госпић ’91, а не истражује злочине у Сиску ’91. где је било много више жртава). Из те селективности произлазе и све остале негативности, што значи да нема правде за све жртве, посебно кад су Срби у питању, а нема ни помирења. Такође није остварена ни превенција, јер упоредо са радом Хашког трибунала вођени су ратови ниског интензитета на разним крајевима света, што за последицу има и најезду милиона миграната на Европу. Мој закључак је да овај суд упркос документацији није испунио ниједан циљ. У Хагу је било више неправде него правде. Као учесник у једном панелу УН о раду Хашког трибунала под називом „Селективна правда“, још 2013. године своје излагање завршио сам реченицом: „Желео бих да се никоме у свету не догоди грађански рат као што се десио нама на простору бивше Југославије, али ако се ипак негде деси, немојте оснивати суд попут овога какав је Хашки трибунал.“

Може ли архивска грађа из Хага бити злоупотребљена у будућности?

Свакако да може, већ самим тим ако се употребљава селективно или ако не буде истражена. Међутим, по мојој оцени највећи допринос Хашког трибунала није ни у помирењу, ни у правди за жртве, ни у превентивном деловању, него баш у чињеници да се оволика документација нашла на једном месту. Замислите како би било тешко истраживати у свим овим процесима да није било све те документације. Ако не сада, са одређене историјске дистанце ови ће документи сигурно послужити историчарима да истраже шта нам се све заиста дешавало и у том смислу посебно могу да разобличе сатанизацију која се догодила нама Србима. Историчар кога ценим Чедомир Антић рекао је недавно да би било најбоље да сва та документација буде на једном месту и доступна целом свету, што сматрам најбољим решењем. Значи, нека Београду, Сарајеву и Загребу врате документа која су им дали, али истовремено да оснују неки централни архив где ће све то бити похрањено у електронској форми и свима доступно. Ако сам добро схватио изјаву председника суда Кармела Ађијуса током недавног боравка у Србији, о томе се управо размишља и УН су виђене као такав документациони центар.                

Сад дефинитивно могу да кажем да је Хашки трибунал антисрпски суд, али грешка није у достављеној документацији него у судијама који су људи од крви меса подложни разним утицајима. Они су дошли под медијским утиском који је свету наметао „Си-Ен-Ен“ и који је из дана у дан понављао да су злочести Срби кривци за све што се догађа на подручју бивше Југославије. Зато је мени и екипи људи која са мном ради стало да сва наша документација о страдању Срба доспе пред међународне судове – и Хашки трибунал, и Међународни суд правде и амерички Федерални суд у Чикагу и Суд за људска права у Стразбуру, јер све оно што дође пред те судове као доказни материјал постаје баштина целога света. То значи – ако су ови судови судили непоштено, а јесу, ова документација ће генерацијама које долазе после нас сведочити истину о свему што се догађало у грађанском рату у бившој Југославији, наглашава председник „Веритаса“.

Није крај Хашког трибунала

Хашки трибунал наставља да ради, само се сада зове „механизам“, а он је такође под окриљем СБ, то је иста институција, исти људи, исти Секретаријат и Тужилаштво

Бранислав Тапушковић,
адвокат

Хашки трибунал је 31. децембра завршио свој рад. Будући да сте директно учествовали у раду овога суда, каква ће, по вашем мишљењу, бити судбина докумената које су му доставиле све стране у рату?

Што се Хашког трибунала тиче, многе ствари из рада овога суда остаће „затамњене“ и за људе који се сматрају експертима у послу и провели су у том суду чак и по 15 година.

У вези са документацијом веома је важно оно што се догађало уназад месец дана, када је у Београду боравио председник суда Кармел Ађијус, па и главни тужилац Серж Брамерц, јер су обојица на моје велико чуђење изговорили да „Србија још није довољно урадила у сарадњи са Хашким трибуналом“. Али они су брзо објаснили шта под тиме мисле, па су и један и други рекли да позивају на сарадњу Србију да се реше преостали случајеви, а то је управо повезано с документацијом која се налази у Хагу и механизмом који су најавили као наставак хашких процеса. А онда је постало још јасније о чему се ради када је у питању тај механизам за међународне кривичне судове. Наиме, „Политика“ је пренела изјаву државног секретара САД Рекса Тилерсона који каже „ценимо допринос Трибунала правде помирењу на Балкану и верујемо да се из његовог искуства могу извући поуке“. Тилерсон је додао да још треба радити на томе да се обезбеди правда за жртве, као и да трагање за правдом на Балкану још није готово. У том саопштењу још је важна и порука да САД позивају националне власти да реше преостале случајеве у њиховој јурисдикцији и да сарађују како међусобно, тако и са УН механизмом за међународне кривичне судове.

Како сте разумели ову Тилерсонову поруку? 

Из ове поруке разумем да ће притисци на Србију, а можда и друге учеснице у рату, тек уследити и да ће све бити под „будним оком“ САД, као што је било и до сада. Сада се то директно каже, али изричито у Београду, јер колико знам, ова двојица нису били истим поводом ни у Сарајеву ни у Загребу. Истина, Брамерц је после једне посете Сарајеву рекао да је тамо поменуто пет хиљада случајева које они треба да процесуирају, наравно, случајева Срба. За мене је најважније како се завршава већ поменуто Тилерсоново саопштење, цитирам, „САД такође указују и да остају посвећене тражењу да се починиоци злочина било где у свету позову на одговорност“. За мене је то централно питање, јер ме интересује хоће ли САД и НАТО одговарати по командној одговорности за све злочине које су починили од бомбардовања Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије… Исти став имао сам и када сам први пут ушао у хашку судницу као бранилац Слободана Милошевића, и када сам рекао да правда може да буде универзална ако се односи на целу земаљску куглу, а не само на две мале тачке на тој планети, на Србију и Руанду. Ако ћемо тако, онда нека изволе да гоне све ратне злочинце, а не само са подручја Југославије и Руанде где су имали двоструке аршине у сваком погледу, а пре свега у односу на ту универзалну правду. Већ су многе државе Африке иступиле из оног старог кривичног суда, па и Русија, управо због тога што не остварује ту универзалну сврху. Америка никада није ни потписала Римски споразум, јер да јесте, прво би морала да се позабави својим ратним акцијама, и злочинима против мира. Не смемо да заборавимо да је најстаршнији злочин који се догодио на територији бивше Југославије злочин против мира.

Постоји ли између најављеног механизма и документације предате Хагу узрочно-последична веза?

Видите, то што се сада назива механизмом у ствари је исто што и Хашки суд који је био само једна церемонија која је требало да добије величанствене размере. Значи, Хашки трибунал наставља да ради, само се сада зове „механизам“, а он је такође под окриљем СБ, то је иста институција, исти људи, исти Секретаријат и Тужилаштво. Зато је Ађијус, боравећи у Србији, рекао да нема говора о повратку документације националним државама, него ће она бити дата само на коришћење у случајевима процеса који на њихово инсистирање буду вођени пред националним судовима у наредних пет, шест или ко зна колико још година. Наиме, потребно је окончати жалбене поступке против Радована Караџића, Војислава Шешеља, Ратка Младића, као и поновити суђење Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, те окончати кривично гоњење Вјерице Радете и Петра Јојића чије изручење није одобрило српско правосуђе. Механизам је, заиста, права реч за оно што ће уследити, јер се и све у Хагу одвијало по унапред утврђеном механизму, да не кажем режији, по коме је Србију требало осудити као агресора. Али, упркос свим напорима, то није било могуће, јер за то не постоји нити један једини доказ. Штавише, десило се велико чудо које нико од нас није очекивао, да Хашки суд агресором над БиХ прогласи Хрватску, за шта постоје ваљана документа.

Имате ли утисак да је у Хашком трибуналу искоришћена сва расположива документација, или је она употребљавана само селективно, како је иначе дељена и правда?

Морам да кажем да су одбране све три стране добијале документацију којом је Тужилаштво у Хагу располагало. Тужилаштво је било у обавези да, поред доказа који су оптужујући, у сваком случају достави и документа која садрже ослобађајуће доказе. Одбранама су били доступни сви ти подаци, али само у односу на предмет којим су се бавиле, и само до тренутка док одређени „случај“ није окончан. То све постоји у судском електронском информационом систему и могуће је да ће суд копије тих докумената достављати националним судовима ако их буду тражили. Оригинале нема шансе да добију, њих ће задржати у својим архивима. Одлуку о томе, као што је такође рекао Ађијус, донеће опет онај ко је основао Хашки трибунал, а то је Савет безбедности као извршни орган Уједињених нација.

Како цените чињеницу да је неко из Србије Хашком трибуналу предао оригинална документа, а поред јавних, можда и нека тајна и строго поверљива?

Колико знам, то је био један од услова да би се сарадња са Хашким трибуналом испунила у пуној мери. Међутим, кад је већ тако, поставља се друго важно питање – да ли смо ми браниоци увек добијали документацију којом је Тужилаштво располагало, или нам је она достављана селективно, по њиховом избору, а има индиција да је било тако. Или им се понекад догодило да им се поткраде нешто што нису хтели да доставе, па сам тако ја, сасвим случајно, бранећи Слободана Милошевића добио брионске транскрипте и увео их у процес као доказни материјал 2003. године. На основу ових транскрипата касније је оптужен хрватски генерал Анте Готовина, и одбијена тужба Хрватске против Србије пред Међународним судом у Хагу. Сада због тих докумената прете Месићу. Поред тога, велико је питање шта се догодило са документима која су суду достављали међународни и војни посматрачи, попут снага УН, документима која никада нисмо могли да добијемо а она су сигурно могла да помогну оптуженима. Тако, на пример, никада нисмо добили документа о важним догађајима какви су Маркале, Рачак, на основу којих смо сатанизовани у целом свету, затим Васа Мискин, па тузланска колона… Или смо добијали документа у којима су неке кључне реченице високих представника међународне заједнице биле затамњене. Неизвесно је хоћемо ли, и када, моћи да видимо та документа у оригиналу, јер тек тада ћемо о одређеним важним догађајима имати пуну истину.

Колико су значајна могла да буду документа разних међународних војних и цивилних посматрача или учесника у рату која браниоцима очигледно нису била доступна?

Веома, наравно. Да вам не причам шта се све радило у вези са Сребреницом, зна се да је неколико хиљада артефаката, односно материјалних доказа уништено. И Карла дел Понте је писала о доказима из такозване „Жуте куће“ која су склоњена, а ко зна шта би из њих све могло да се сазна. Суд нема увид у документацију која се налази у Тужилаштву и на основу које су писане оптужнице, а коју су били дужни да обелодане. А ништа нисмо могли да добијемо од Црвеног крста, на пример, или разних хуманитарних организација за које смо ми у одбрани имали доказе да су, радећи хуманитарне акције, заправо шверцовали оружје. Можете мислити шта је све Црвени крст, који је увек био најближи ратишту, налазио на терену, или Лекари без граница, и и какав би значај то имало за расветљавање догађаја, поготово оних због којих су Срби сатанизовани. Верујем да би и за друге две стране та документација била врло важна, а не само нама. За мене је најважнија документација којом располаже Тужилаштво а нама није била доступна, поготово она коју су доставили међународни посматрачи, војни посматрачи и учесници у сукобима.

Постоји ли опасност да баш документа која помињете буду искоришћена од „победника“ за писање неке нове кривотворене историје?

Ако та историја буде писана само на основу докумената из Хага, не знам да ли ће у њен садржај ући и податак да је Хрватска проглашена за агресора, и да о томе постоји судска пресуда. За Србију таква пресуда не постоји, јер у Младићевој и Караџићевој пресуди је децидирано утврђено да Србија није имала никакве везе са ратним злочинима, иако је помагала у оружју, одећи, храни, али у ратним злочинима није било никакве везе између Србије и БиХ. Неколико пута сам био у ситуацији да се уверим како у Хашком трибуналу није смело да се помене искуство наших људи из Другог светског рата, а то није далеко време. И то би увелико објаснило да је Хрватска и у последњем рату само наставила да ради оно што је радила тада, да спроводи принципе – трећину Срба убити, трећину раселити а трећину прекрстити у католике, што би било веома важно за разумевање свега што се дешавало у последњем рату. Јер 90-их година још је била жива половина становништва која је преживела Други светски рат, а било је још и оних који су преживели Први светски рат, и чим би поменули проблем страха да се то не понови, њихови искази одмах су били прекидани, а били би изузетно релевантни. У Хагу је требало да се суди за сваки појединачни, конкретни злочин, ма са које стране он био почињен, јер само тако би дошло до помирења, а они су уместо тога увели удружени злочиначки подухват који је примењиван на основу двоструких аршина.         

 

Један коментар

  1. Opet ce latini da nas prevare/




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *