САМО РАЊЕНА ШКОЉКА РАЂА БИСЕР

Прилог за биографију Марине Абрамовић

За разлику од многих мојих суграђана, чак и уметника, ја уважавам лик и дело Марине Абрамовић. Многи од њих не признају боди-арт као уметност. Истине ради, тешко се данас може рећи да је М. А. једна од највећих савремених српских уметника. Као што се тешко може рећи да је Србија запоставила Марину Абрамовић, да јој није пружила шансу и подршку

Ана Брнабић, председница Владе Србије, у новогодишњем интервјуу листу „Политика“, најављујући бољи однос државе према култури, објавила је да ће чувена Марина Абрамовић коначно 2019. године, на крају своје европске турнеје, организовати велику ретроспективну изложбу у Музеју савремене уметности у Београду. После сеанси широм земљиног шара, позната уметница, „бака перформанса“, вратиће се у свој родни град, после више од четрдесет година, како би представила прву ретроспективну изложбу.

Како сазнајемо из тог интервјуа, то је државни пројекат, већ договорен, а којим ће се обезбедити: „Надам се, велико помирење и грађење моста између Србије и Марине Абрамовић, једне од наших највећих савремених уметника, ако не и највеће. Србија је њу неправедно запоставила и нисмо јој пружили довољно подршке…“, нагласила је Ана Брнабић.

За разлику од многих мојих суграђана, чак и уметника, ја уважавам лик и дело Марине Абрамовић. Многи од њих не признају боди-арт као уметност. Истине ради, тешко се данас може рећи да је М. А. једна од највећих савремених српских уметника. Као што се тешко може рећи да је Србија запоставила Марину Абрамовић, да јој није пружила шансу и подршку. За љубав, као и за мржњу, потребно је двоје. Ексцентрична уметница, хероина нарцистичке културе, није била нимало нежна према Србији о којој је у јавности често говорила са потцењивањем. Час јој је „стало до Србије…“, а час „неће да крочи на српску земљу…“. Може јој се.!!! Ипак морам да кажем да је Марина Абрамовић данас, сасвим сигурно, једна од најмаркантнијих жена на светској уметничкој сцени.

И приликом површног прелиставања интервјуа Марине Абрамовић и текстова о њој које сам објавила у књизи „Марина Абрамовић – хероина нарцистичке културе“ („Плави јахач“, 2011) упадљиво је њено стално кукумавчење на њен статус у Србији. Али треба рећи јавности, колико је мени познато, да су многе културне институције, протеклих десет година, позивале М. А. да дође у Србију. Не тако давно, када је Небојша Брадић био министар културе Србије, нудио је Марини Абрамовић да представља Србију на Венецијанском бијеналу 2011. године. Најпре је прихватила, а затим је одбила понуду. У то време она је очијукала са Црногорцима, јер су јој обећали академију, МАЦО центар на Цетињу, од кога није било ништа. Те године она је представљала Црну Гору на Бијеналу у Венецији. Како незванично сазнајем, за тај ангажман добила је педесет хиљада евра. У свим текстовима од 2012. године, широм света, говорило се о њој као о црногорској уметници, рођеној у Београду. Исте године дошла је у Београд и примила Награду „Браћа Карић“.

Београдски недељник „Време“ објавио је 30. новембра 2006. године интервју у коме Марина Абрамовић између осталог каже: „Мој утисак је да сви који су успели, морали су да оду из ове средине, јер нису добили подршку која им је била потребна. А највећа трагедија је да има толико талентованих људи који не могу да се развију. Што се тиче мог дела, могу само да кажем да не постоји ниједна публикација на нашем језику која говори о мом тридесетпетогодишњем опусу. Нико се није потрудио да преведе неку од мојих књига и објави је на српском језику. Ја сада имам шездесет година и никада нисам имала ретроспективу у мојој земљи…“

После више од четрдесет година уметничког рада познате уметнице први пут сам у Србији и региону објавила две књиге о Марини Абрамовић. Желела сам културној јавности да приближим, из разних углова, феномен уметности перформанса. За тај ангажман Марина Абрамовић никада ми није рекла – хвала!? Напротив, обманула ме је, није дошла на промоцију њене биографије у Београд, како ми је обећала!!! Биографије коју је написао њен некадашњи асистент Џејмс Весткот, „Кад Марина Абрамовић умре“ („Плави јахач“, 2013), у изванредном преводу Весне и Драшка Рогановића. Угледној издавачкој кући „МИТ прес“ из Њујорка и аутору Вескоту платила сам 1.000 евра на име ауторских права за ту сјајну књигу. Годину дана касније Марина ми је послала рачун на 3.500 евра, на име сагласности за њене фотографије у књизи.

После тридесет година издавачког посла веома сам поносна на овај подухват, који је за мене био прескуп и који ме је увалио у велике непријатности и дугове… Тај пројекат је подржало Министарство културе Србије, Народна библиотека Србије, „М магазин“, Влада Војводине, Амбасада Холандије, „Пароброд.“ Организовала сам најмање пет презентација књиге, са најеминентнијим стручњацима из света уметности од професора Јеше Денегрија до Мишка Шуваковића… У тридесет година издавачког посла ово је за мене био најтежи и најскупљи пројекат и никада га више не бих поновила. Из те велике авантуре научила сам да многи уметници своју најбољу енергију дарују само уметности, а као људи који ходају земљом најчешће руше митове о себи…

Марина Абрамовић, која, како сам поменула, није дошла на промоцију Весткотове књиге, довела ме је у веома неугодну ситуацију пред спонзорима овог пројекта. „Пароброд“, који је био један од спонзора, и Општина Стари град тужили су ме суду. Октобра 2017. године блокирали су ми рачун на милион и седамсто хиљада динара!?! На основу одлуке Привредног суда, који ме није ни саслушао!? Уништили су ми издавачку кућу! Уништили су ми егзистенцију! Немам тату у Америци, мужа тајкуна… Све што имам и што сам створила, створила сам сопственим рукама… Са минималном пензијом не могу да преживим… И уместо да после тридесет година рада у издаваштву (после Слободана Машића била сам први приватни издавач у Југославији и прва жена издавач у Србији, основала сам прву издавачку кућу „Плави јахач“, која је објављивала женски рукопис са свих меридијана света, једину такву кућу у региону) добијем неку похвалу, награду, орден, националну пензију – мене су убили у мраку!!! То вам је судбина жена у Србији и на Балкану. Књижевној јавности је познато да сам за тридесет година објавила више од 200 наслова, у милион примерака књига!!!! То је мој скромни допринос писмености и просвећености Београда и Србије.

Тражила сам пријем код председника Општине Стари град Марка Бастаћа. Није ме примио… Јавила ми се Мила Поповић, председница Скупштине општине… Отишла сам на разговор. Рекла сам јој да смо мала, сиромашна, непрофитна организација, посвећена женама… Имала сам добру намеру, нисам ја тражила „Пароброд“, него су они мене јурили по граду и молили да се прикључе том пројекту. Била сам много наивна, неопростиво за моје године и моје искуство. Пристала сам да у уговор уђе реченица да ће М. А. доћи на промоцију биографије Џејмса Весткота и приложила мејл који ми је послала. Мој једини грех је, рекла сам госпођи Поповић, што сам веровала Марини Абрамовић, која није одржала реч! Учините нешто…

У секунди ми је било јасно да говорим у ветар… Ја сам нико и ништа! У овом граду, у овој општини, где живим и радим више од педесет година. Решили су да ме убију у мраку! Излазећи из њене канцеларије, била сам тужна. Мислила сам, то је судбина жена у Србији и на Балкану. Тог тренутка спасавала ме је мисао – да само рањена шкољка рађа бисер…

 

(Потписник је издавач и писац из Београда)