Ратне игре у Пиранском заливу

Због заоштравања пограничног спора између Словеније и Хрватске, медији широм ЕУ упозоравају на опасност сукоба у Пиранском заливу, чак рата ширих размера. Истовремено, институције ове сложне „европске породице“, Европска комисија и НАТО, не желе да се мешају и спор их „не занима“

Док представници Хрватске сложно понављају да је Арбитражни споразум мртав, Словенија је, тачно шест месеци од јавног проглашења пресуде Сталног арбитражног суда у Хагу, почела једнострану примену арбитраже. Додуше, само на мору. Службена Љубљана тврди да у копненом делу границе имплементација арбитражне пресуде није могућа без сарадње Хрватске, иначе би једнострани потези довели у директан сукoб са хрватским снагама. Наравно, то није једини разлог за оклевање Словеније; кључно је што је на мору добила више него што се надала, а на копну изгубила свега два квадратна километра територије који су, захваљујући пресуди хашких судија, 29. јуна лане припали Хрватској. Упркос „добитку“ на копну, Хрватска не одустаје од „своје половине Савудријске вале“ (хрватски топоним за Пирански залив), иако је према пресуди чак 80 одсто залива припало Словенији.

[restrict]

ИГРОКАЗ Словенија је крајем 2017. прерадила свој катастар, штампала нове географске карте и усвојила низ нових закона, чиме је створила услове да изриче драконске глобе хрватским предузетницима „због незаконитог преласка границе и риболова у словеначком мору“. С друге стране, влада хрватског премијера Андреја Пленковића охрабрује домаће риболовце да „послују као и до сада“, а послато им је и појачање у виду пет хрватских полицијских патролних бродова. Данас хрватски риболовци одлазе „на посао“ у пратњи наоружане полиције, а спремност да бране Савудријску валу изразили су и хрватски ратни ветерани, у чије име Петар Јањић звани Тромблон прети да ће на „црту Словенцима“ извести 100 хрватских бродица посред залива; операција Тромблон је отказана у последњи час, а догађање на терену прате бројне новинарске екипе из ЕУ. Немачка јавна телевизија, на пример, снимила је тренутак када гумени чамац словеначке полиције „глисира“, са упаљеним ротирајућим светлима, ка рибарској барци са хрватском шаховницом. Из звучника се ори (на словеначком) претња због повреде словеначке међе; изненада, путању словеначких чувара границе пресеца веће „пловило“ под хрватском заставом; између гумењака словеначке полиције и хрватске барке испречила се већа, бела лађа МУП-а Хрватске, такође уз лајт-шоу рефлектора упозорења на крову. Из разгласа се чује како се хрватски органи разрачунавају са словеначким колегама. У међувремену, хрватски риболовци извлаче мреже и улов, а онда се свако враћа на своју страну. „Гротескно!“, закључује немачки извештач.
Описани игроказ у коме словеначка и хрватска страна једна другој парају живце, понавља се из дана у дан, неколико пута дневно. Словенија упозорава да су хрватска полиција и риболовци већ више од 1.500 пута повредили њену границу, а „мерач“ и даље броји. Ситуација је трагикомична – не само зато што су словеначки полицијски чамци малобројнији у односу на флоту јужног суседа него и много мањи, па изгледају као гумењаци са „накалемљеном“ кабином. Словеначки министар спољних послова Карел Ерјавец је визуелну надмоћ комшија покушао да умањи изјавом да „дужина није важна“. Он је уверен да је „право на словеначкој страни“, иако је свима јасно да без снажнијих „пловила“ (које Словенија грозничаво набавља), словеначки суверенитет у Пиранском заливу остаје мртво слово на папиру.
И док словеначка поморска полиција пописује хрватске барке и фотоапаратом документује „прекршиоце“ да би им издала казне, Загреб поручује да је све то јалово, јер нема шанси да Словенија признанице уручи „виновницима“ на лицу места, на мору. Љубљана прети да ће онима који не плате глобу (с обзиром на то да је хрватска влада наручила домаћим риболовцима да игноришу словеначке казне) забранити улазак у Словенију. Дакле, онемогућити најкраћи пут у друге ЕУ државе. Пленковићева влада тврди да има узвратни ударац на сваки словеначки потез, после чега Словенија најављује писање тужбе против Хрватске коју ће поднети Европском суду у Луксембургу. Љубљански медији поздрављају сваку меру у очекивању „казнених мера Европске комисије (ЕК) против Хрватске због непоштовања међународног права и европских правила“, што ће комшије „коштати милион евра дневно“…

ХЛАДАН ТУШ У Бриселу је тим поводом недавно боравио словеначки председник Борут Пахор, одлучан да издејствује притисак који Хрватска неће смети да одбије. Пахора су куртоазно примили Доналд Туск, председник Европског савета, председник ЕК Жан-Клод Јункер и шеф НАТО-а Јенс Столтенберг, али је подршка – изостала. Укратко, НАТО се неће мешати у трвења те две државе чланице, а што се тиче вођства ЕУ, хладан туш је стигао из самог врха, јер се Јункеру на новинарској конференцији, поводом СЛО–ХР спора око арбитраже, омакло да „то никога не занима“. Испоставило се да ни словеначке претње глобама и блокадом на граници нису дугог даха, јер и Хрватска може да омета бродове који преко њеног акваторија плове ка словеначкој луци Копар.
Према одлуци Арбитражног суда, у подручју „контакта“ (правоугаоника који води од словеначких територијалних вода ка међународним водама Јадрана) Хрватска нема право да зауставља стране бродове, али имајући у виду да Загреб не признаје арбитражну пресуду због „домунђавања“ словеначких представника у хашком процесу, због чега је Загреб отказао „контаминирану арбитражу“ – није немогуће да би се латила додатних, ригорозних контрола поморског саобраћаја ка Словенији. Некадашњи директор Луке Копар Бруно Корелич упозорава да би то значило штету од 100.000 евра дневно, за сваки заустављени брод. Упозорење је на месту, јер је таква штета забележена почетком 90-их када је НАТО флота на Јадранском мору контролисала бродове због забране продаје оружја на тлу СФРЈ. Лука Копар годишње прими око 2.000 бродова, од тога 100 танкера који морају бити посебно најављени хрватским органима. Хрватску ништа не спречава да пооштри контролу свих лађа које плове ка Копру, али не и оних којима је одредиште неко италијанско пристаниште. Заустављање и преглед бродова намењених у Копар нанело би бродовласницима (посредно и Словенији!) штету тешку бар 10 милиона евра, годишње. Ту није урачунат губитак због застоја и кварења робе, а све то би за последицу имало пад промета у Копру који је са 845.000 контејнера највећа лука за контејнерски увоз у северном Јадрану. Њен промет је већи и од луке у Венецији (606.000 контејнера), Трста (484.000) и Ријеке (214.000).

ОРУЖАНИ СУКОБ? Спор на релацији Загреб–Љубљана из вербалног прераста у отворени међудржавни конфликт, о чему извештава и немачки Ханделсблат; поводом спора у Пиранском заливу, лист страхује да ће то изнедрити оружани сукоб услед ескалације „употребе полицијске силе“. Водећи немачки пословни лист прогнозира „олујни период“ хрватско-словеначких односа упркос чињеници да је „ЕУ потрошила доста енергије да та два ’петлића’ натера на арбитражни процес“. Ханделсблат подсећа да је Словенија прекршила процесна правила, због чега је Хрватска 2015. изашла из арбитраже. Упркос томе, судије у Хагу су 2017. обзнаниле одлуку захваљујући којој је Словенија добила 3/4 Пиранског залива и излаз на отворено море, док је Хрватска скромно ушићарила на копну, добивши неколико забачених засеока у Истри и Међумурју.
Разочарана (не)одзивањем врха ЕУ, Словенија се окреће плану Б – то је блокада уласка Хрватске у Шенген и еврозону, плус стопирање чланства у ОЕЦД све док Загреб „не испоштује међународно право и прихвати пресуду Арбитражног суда“. Љубљана уз то већ практикује неке „повратне мере“, па је током протеклих божићно-новогодишњих празника привредила вишечасовна чекања на словеначко-хрватској граници; бројни туристи су се жалили због километарских застоја, што је многима покварило одмор и празнични дух. За Загреб је то још једна смицалица Словеније с циљем урушавања хрватског туризма. Немачка штампа упозорава да ситуација измиче контроли, а шанси за брз компромис нема, јер је „влада у Хрватској веома нестабилна и под сталном претњом распада и могућих нових избора“, док су и „у Словенији нови парламентарни избори заказани средином године“. Немачки дневник Велт гранични спор између Хрватске и Словеније сматра бизарним, али не и безопасним, и додаје да највише користи могу извући заговарачи спорне неолибералне демократије унутар ЕУ, попут мађарског премијера Виктора Орбана и пољског ултраконзервативног лидера Јарослава Качињског. Лист наводи да се Хрватска и Словенија „годинама жестоко гложе око неколико квадратних метара мора, па и то не због лепих јадранских плажа већ због подручја на коме лови неколико риболоваца“.
„Два суседа иду опасним путем конфронтације“, упозорава Велт, „јер вечна свађа између Словеније и Хрватске око разграничење у малом Пиранском заливу може експлодирати због накане Словеније да сама имплементира одлуку међународне арбитраже“. Све то наводи на закључак да је арбитража као пожељан и сигуран инструмент решавања граничних спорова, захваљујући словеначко-хрватском постарбитражном клинчу – не само ослабљена већ дугорочно компромитована. Уколико је тај вид неутралног посредовања треће стране протраћио углед и више не ужива поверење сукобљених страна, онда је Европска унија изгубила једну од најважнијих полуга за своју политику на Балкану, сматрају страни коментатори. Брисел је препоручивао арбитражу као богом дано (иако скупо) решење и за друге граничне спорове у региону који је пун таквих конфликата, а сада је хрватско-словеначки случај извргао арбитражу руглу и претворио у „мрачан преседан који изазва нови стрес у ЕУ“, пише Велт.
Излаз из ћорсокака у коме су се нашле Словенија и Хрватска постоји, али – зачудо – ниједна није кренула путем који је прописан у таквим случајевима. ЕУ ту није нарочит фактор, јер је Унија била тек „сведок“ споразума склопљеног између Словеније и Хрватске, и ништа више. Арбитражна пресуда је резултат рада суда у Хагу (само Словенију је коштао шест милиона евра!), заснованог на уговору о арбитражи који су потписале Хрватска и Словенија; Хрватска је отказала споразум због погажених правила рада суда, што је Загреб „нотификовао“ посебном изјавом. Међународно право, међутим, не допушта једнострано и олако отказивање међународних уговора; Бечка конвенција о праву међународних уговора одређује да у случају спора државе морају да покрену поступак „помирења под покровитељством генералног секретара УН“, а у случају неуспеха и тог процеса – правду истерују у Међународном суду правде (ИЦЈ) у Хагу. Насупрот томе, Словенија је изабрала „трећи пут“, па је, под лажним изговором да је за процес против Хрватске у ИЦЈ потребан пристанак Загреба, најавила тужбу суду ЕУ у Луксембургу, који за такву врсту спора заправо није надлежан. С друге стране, ни Хрватска није отказала арбитражу према прописаним правилима, па су неистините тврдње Загреба о арбитражном „мртвацу“. Словенија се ипак узда у позицију јачег и да ће Хрватска кад-тад поклекнути. Једино је сигурно да се ратним играма у Пиранском заливу и шире не назире крај.

[/restrict] срочный займ на карту online займ на картучастный займ онлайн на картузайм на киви без банковской карты

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *