„Опојна фантастика“ једног Динарца

Ко је Наод Зорић, сликар чија је ретроспективна изложба у београдском Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ побудила недавно толику пажњу?

Сликар Наод Зорић Србин је из Црне Горе који као да више уједа и сече него што слика, понаша се попут дивље звери пред платном. Веома је мали растом, а духом велики, неки његови формати слика су и три метра. Кажу да су најопаснији нетипични Црногорци. Његово име долази од речи наоди, наодити, или онај који долази а и презиме му је слично, Зорић као зора. Наод је израстао у културног хероја, стегоношу црногорске опозиције или како каже: „Ја сам једини човек у Црну Гору који пише ћирилицу.“ Њега је толико ценио генијални Дадо Ђурић да је рекао: „Никоме нисам био професор, али теби јесам.“ „Мени је, да простиш, моје сликарство важније од мог живота“, тврди Дадо, а Наод слично примећује да његови ликови имају толико снаге јер је у њиховој позадини смрт. Збиља, све његове старине, ђедове, насликане искусне старе људе на којима је време урезало дубок траг, сједињује једна црвена нит – опасност у очима, држању и погледу, спремност на најгоре. Теме су са Дурмитора као изванредно насликани „Рањени Црногорац“. Наизглед уопште не припадају овом времену већ романтизму и хероици деветнаестог века. Показао је, међутим, као и сваки прави уметник да нема прошлости ни застарелости, већ да сликар треба само да тежи вечности. Као што његово име измиче рационалном поимању, тако је и са његовим делом. Не да се одредити да ли је он сурови експресиониста или лирски стваралац, фантаста или реалиста, стари или нови експресиониста, онај који живи у прошлости или садашњости, ратник или уметник? Интелектуалне поштапалице постају небитне пре снагом и мађијом његовог дела за које не знамо да ли представља цртеж или слику. Наод ствара изворно, што значи изван правила.

 

Тај барбарогеније из црногорског села Ђурђевића Таре рођен 1968. године, као и његова сабраћа Дадо и Урош Тошковић и поред снаге планинца и психологије вука самотњака има дубоко разумевање, наклоност према финим, декадентним и ученим градским мислиоцима, јер се супротности привлаче. Тако су у његовој монографији представљеној на изложби у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, књизи „Наод 1988–2018. 30 година стваралаштва“ текстови неких од најбољих писаца о уметности, од Ђорђа Кадијевића, Николе Кусовца до Слободана Словинића. Можда најбољи је и најкраћи, изрезан као у камену, текст Радомира Уљаревића, уредника и резензента књиге. Објавили су је издавачи „Штампар Макарије“ из Новог Београда и „Ободско Слово ДОО“ из Подгорице. О Наоду се снимају и документарни филмови као малом чуду из Црне Горе, његови професори на цетињској Ликовној академији више су волели да се са њим као студентом друже него са својим колегама. Од њега се има шта чути па није необично да је снимљен са митрополитом Амфилохијем, Урошем Тошковићем, Дадом Ђурићем, Матијом Бећковићем, Драганом Лубардом, Љубом Поповићем, Емиром Кустурицом, Милорадом Батом Михајловићем и Радомиром Рељићем, који му је био професор на постдипломским студијама у Београду.

Можда је за неке све то што Зорић ради само ликовно и изванликовно србовање, али нико не може порекнути вишак историје у његовом опусу, „опојну фантастику“ Динарца, како је најбоље примећено у монографији. Естетско је свео на најмању могућу меру, слика опоро и сурово, али не и сирово, као мученик, скоро једнобојно, али је до краја уздигао етичко на слици, достојанство ликова и личности високог чела. Његове су фигуре издужене као код Модиљанија, стилизоване и деформисане, али ликовно чисте и доследне. Увек су то његови стари, неки општег типа, а други стварне личности, ратари и ратници краљевског држања и психологије, мајке које држе гусле пажљивије него децу. Наод и када слика цвеће, наизглед баналну тему, представља га као крваво; драма, пркос и понор бију из сваког његовог остварења. Човек је црн од усечених бора, трагова времена и дувана, али су му очи као звезде. Можда нико у српском сликарству није после Наода Зорића до те мере и на тај начин уздигао митско, балкански древно, самоникло и стамено, оно што упркос привидног мрака враћа веру у живот и људе. Чујмо на крају шта каже сам сликар пре него што одамо поштовање његовим духовним и физичким прецима, часним старинама Црне Горе: „Сликам из желуца, из неког свог осјећања. Не стављам себи задатак већ мислим да је умјетност нешто унутрашње, људско у човјеку, моје дјетињство, моја младост, моја породица, сви моји живи и сви моји мртви.“             

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *