Почетна / Свет / Одлазак без емоција

Одлазак без емоција

Одлазак у историју британског пасоша црвене боје и повратак плаве путне исправе из времена пре приступа Уједињеног Краљевства Европској унији више је од пуког симбола и значи неку врсту читуље за ЕУ

Од октобра 2019. црвена боја британског пасоша одлази у прошлост; враћа се некадашњи плави пасош, као још један симбол освајања „изгубљеног суверенитета“ и ослобађања од вишегодишњег „робовања“ Европској унији. Повратак „плаве боје“ прати национални ватромет при коме није баш угодно бити „Европејац“ ако то значи припадност једном склеротичном блоку какав је, по лондонским појмовима, постала ЕУ бирократија у Бриселу која није више у стању да држи корак с темпом будућности, изјављује шеф држване дипломатије Борис Џонсон. По његовом мишљењу, остати даље у Унији значило би, ни мање ни више, право лудило, а у ситуцији када цео свет напушта идеју регионалних блокова са овако дубоко интегрисаним легислативним системом.

НЕМА ДОГОВОРА – НЕМА КЕША Порука је да Британија жели да с другима у свету слободно комуницира с позиције „глобалних стандарда“ и да су то идеја и политика које руководе Уједињено Краљевство да раскрсти са Европском унијом. Борис Џонсон слови на Острву за једног од предводника блока који заговара јасан раскид с Бриселом; глатко одбија висину суме коју ЕУ централа испоставља Лондону као цену споразумног раскида. Уз ово иде и захтев Брисела да Британија буде „мало флексибилнија“ у будућим трговинским односима са остатком Заједнице после брегзита.

Инсајдери у Вајтхолу говоре, међутим, да Џонсонове идеје нису баш у пуном сагласју с премијерком Терезом Меј, која би, кажу ти гласови, била спремна да плати нешто више за прихватљив бракоразводни аранжман.

Разговори о разлазу су се заглавили, не само на тему колико ће дуги или кратки бити ланци слободе УК после брегзита него и у вези с тим колико све то треба да кошта. Према ономе што тренутно кола као „поверљива информација“ на Темзи, свака фактура Брисела коју би Британија плаћала за пријатељски разлаз и повратак свом суверенитету не сме да буде већа од 50 милијарди фунти и мора да укључује прихватљив будући трговински споразум Лондон–Брисел.

Ако би се постигла таква нагодба, било би то, говори се у Лондону, у интересу обе стране. Овде је реч о договору „у духу пријатељства“, али Бриселу треба да буде јасно да уколико „нема договора – нема кеша“.

ЛИНИЈА ПОДЕЛЕ Као и при свакој бракоразводној парници, уцвељена страна настоји да наплати што већу цену. Према садашњем стању духова и факата, рачун за раскид био би испоручиван током следећих неколико година (можда чак и деценија).

Упркос томе што је Тереза Меј управо изјавила у свом лондонском говору да су британској издашној контрибуцији у буџету ЕУ одбројани дани, министри у влади говоре да ће британски Трезор исплатити све на шта га обавезују досадашњи уговори (у тоталу између 40 и 45 милијарди евра). Та сума ће бити, ипак, десетине милијарди евра мања од оне коју би Британија плаћала ако би наставила да буде чланица ЕУ.

Свеједно, председницу владе очекују критике и напади. Поготово из блока који тражи да Уједињено Краљевство једноставно оде и залупи врата.

Бивши вођа антиевропске партије УКИП Најџел Фараџ оптужује премијерку да је сума од 50 милијарди „предаја националног интереса“ и предаја творевини која је, како у анализи од 22. новембра закључује „Дејли мејл“, „трула до костију“.

Према једном аналитичком истраживању од Балтика до Дунава и Црног мора јасно се види линија поделе. На једној страни те поделе су либералне, мултикултурне земље, као што су Француска и Немачка, а на другој њихови европски антиподи. Прошлог месеца у Чешкој исламофобична партија освојила је на изборима 10 посто гласова, што је много више него 7,4 одсто колико су четири месеца касније освојили либерали у Британији.

На ову фактографију бројни медији у западном делу Европе позвали су јавно ове „гадне Европљане“ да буду „бољи Европљани“ – идеја која је заслужила опаску да се ти „гадни Европљани“ више не плаше да подигну глас против Брисела. Реалност насталог тренутка у Централној и Источној Европи вуче корен из „поносног национализма“ који Брисел упорно и годинама настоји да обесхрабри форсирајући догму и визију о европској супердржави.

У среду 22. новембра Роберт Хардман преко целе странице „Мејла“ закључује да је садашња ситуација у Европској унији важна порука Британији. Упозорење је актуелно. Цео један блок на Острву оптужује присталице брегзита да су „мали Енглези“, али би, по Хардмановом виђењу, требало да носиоци овакве поруке и сами отворе очи. Ако их добро отворе, видеће, можда, „колико је трула већина Европске уније“. Теза је да су заљубљеници европске идеје у Британији мала али ратоборна герила која настоји да спречи јасну, већинску опредељеност становништва за раскид са сваком институционалном везом и обавезом према Бриселу. При томе, губи се из вида да су „руководства у Бриселу и посебно у Европској комисији више заокупљена политичким хаосом у Немачкој и брегзитом, него далеко већом опасношћу која прети њиховом европском сну. У Британији поборници останка у Унији заокупљени су пак, тврди аналитичар Хардман, узалудном битком да зауставе брегзит и у том слепилу не виде у коликом је грчу цела источна страна Европске уније. „Уместо мирне, хармоничне Европе тосканских вила, провансалских тргова, немачке опере и баварских пивница, теку огорчене поделе око миграције, економске стагнације и сецесионистичких покрета.“

ЕВРОПА СЕ ПРЕСТРОЈАВА ДЕСНО Паралелно, у Мађарској, Чешкој Републици и Пољској на делу је јак антибриселски, антиимигрантски и антиестаблишментски покрет грађана који сматрају да су третирани као грађани другог реда. Реч је, како стоји у једној лондонској „анализи“, о „другачијој Европи која није никада познавала нешто што се зове мултикултурализам нити је расположена да га прихвати“. Прилог овој истини је недавна прослава Дана независности у Варшави са процесијом од десетине хиљада људи који су славили своје традиционално хришћанско наслеђе и узвикивали „хоћемо Бога“, носећи транспаренте на којима је писало „Живела бела Европа“.

Са разних страна ван Пољске долазе упозорења да је реч о буђењу фашизма, али је у Централној Европи процесија у Варшави обележена као велика пољска свечаност.

Пољски случај није уникат ове врсте на сцени данашње Европске уније. У Аустрији и Чешкој Републици бирачи су изгласали евроскептичне десничарске владе, непосредно после продора екстремно десне Алтернативе за Немачку која је искрсла као трећа најјача партија на септембарским изборима за Бундестаг.

Чак и у Француској, где је прошлог лета партија левог центра Емануела Макрона освојила неочекивано велики политички простор, екстремно десни Национални фронт је, такође, освојио бројне гласове.

Европа се, сума сумарум, престројава десно како је то већ учинила Мађарска, где је подигнута висока ограда пред најездом имиграције са југа Континента.

Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије, већ је мађарског председника владе Орбана означио као диктатора, али, како се анализира, више зато што је Мађар заједно са бившим премијером Британије Дејвидом Камероном био једини лидер ЕУ који се усудио да гласа против Јункера на челу ЕУ Комисије.

Одлазак у историју британског пасоша црвене боје и повратак плаве путне исправе из времена пре приступа Уједињеног Краљевства Европској унији више је од пуког симбола и значи неку врсту читуље за ЕУ какву смо до сада познавали.

Први модерни британски пасош, који је садржао фотографију власника и потпис суверена, појавио се 1915. у време Првог светског рата. Његов претходник из 1778. био је исписан на тадашњем језику светске дипломатије – француском. Први британски пасош издат је још давне 1414, а био је исписан на енглеском и латинском језику. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *