На трапезу правне гимнастике

Да ли се правним вратоломијама избегава коначна сецесија дела српске територије или јој се иде у сусрет, односно колико је право на српској, а колико на албанској страни?

Треба по ко зна који пут подсетити на причу како је римски војсковођа Јулије Цезар приликом склапања једног од своја четири брака наишао на проблем, па је морао да ангажује најбоље римске правнике. Наиме, испоставило се да је у много ближем крвном сродству са будућом супругом него што су то строги римски закони дозвољавали. Правници не би били то што јесу да нису нашли „исправно“ решење. Пошто је Цезар био и краљ Египта, констатовали су да у том случају није обавезна примена римског права, и тако омогућили великом Цезару да легално склопи брак.
Можда ова историјска анегдота и није потпуно тачна, али је вековима служила да покаже како право и није тако неприкосновено, већ да његови тумачи увек могу пронаћи адекватно решење, нарочито да буде по вољи моћника, спољних или унутрашњих. Тако је остало све до данашњих дана. Ни наша даља и ближа прошлост, а богами ни садашњост, не оскудевају у правним вратоломијама, колико год и лаику изгледале неисправне и неправедне.

[restrict]

ПРАВНО-ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ Буру у јавности изазвало је актуелизовање питања правно-обавезујућег споразума са Косовом неопходног за улазак у ЕУ, a који подразумева и јасно решење питања граница, али и улазак Косова у Уједињене нације (што је немачки амбасадор у Београду Аксел Дитман пре два месеца у интервјуу за НИН и отворено рекао), а кад бисмо се с тим сагласили, признали бисмо Косово као државу.
Када је реч o правно-обавезујућем споразуму за који се очекује да буде закључен на крају процеса „нормализације односа са Приштином“, намеће се најпре питање – који би то правни субјекти били означени као потписници таквог споразума и, затим, да ли би се радило о правном акту унутрашњег права Републике Србије, или о акту међународног права. Јасно је да би једна од потписница споразума била означена као Република Србија, а на основу бројних изјава и коментара у медијима можемо претпоставити да би друга страна била означена као Косово или „Република Косово“.
Указујући на ова питања, правни експерт Славка Којић подсећа да је Скупштина Косова 17. фебруара 2008. прогласила независност Косова, стварајући Републику Косово. Наша влада је истог дана поништила ту одлуку као противправни акт. Образлажући своје саветодавно мишљење, Међународни суд правде нашао је да „аутори декларације о независности 17. фебруара 2008. године нису деловали као једна од институција самоуправе, већ као особе које су заједно деловале у својству представника народа изван оквира привремене администрације“ успостављене на основу Резолуције 1244. Дакле, једнострано проглашена независност Косова извршена је ван институција привремене самоуправе. Она је (проглашена независност) супротна Резолуцији 1244 и Уставу РС, па се из тог разлога, гледано из угла Србије, никако не би смела догодити апсурдна ситуација да представници наше државе признају представницима такве једне противправне и непријатељске творевине својство уговорне стране. Штавише, евентуално закључивање правно-обавезујућег споразума са представницима самопроглашене државе Косово, у описаним околностима, представљало би недозвољен и криминалан чин, посматрано из угла домаћег права, јер би таквим противуставним споразумом била угрожена територијална целина Републике Србије. Ниједан представник власти Републике Србије, ни у једном државном органу, нема мандат да закључи такав споразум, јер би се тако угрозио територијални интегритет и суверенитет наше земље, што би се, према одредбама Кривичног законика РС, могло сматрати радњом кривичног дела угрожавање територијалне целине из чл. 307 КЗ РС.

МЕЂУНАРОДНИ УГОВОР Иако још нису познати, нити утврђени детаљи правно-обавезујућег споразума који би се закључио између „Србије и Косова“ (синтагма у себи садржи претпоставку да се већ ради о два правно одвојена ентитета, тј. два правна субјекта), за Славку Којић је готово извесно да би такав споразум имао дејство у међународном правном поретку, те да би се сматрао међународним уговором који подлеже одредбама Бечке конвенције о уговорном праву, те одредбама домаћег Закона о закључивању међународних уговора.
„У том случају, јасно је да би представници Републике Србије, потписивањем таквог споразума, признали сепаратистичкој-терористичкој творевини, тзв. Републици Косово право на закључивање међународних уговора (ius cоntrahendi) које је резервисано само за субјекте међународног права, у конкретном случају државе. Тиме би Србија признала тзв. Републици Косово пун међународноправни уговорни капацитет, који је својствен само сувереним државама, што би суштински за последицу имало добровољно одрицање од једног дела своје територије.
„Такав акт би због тога био ништав, кажњив је и противуставан. Уставни суд би морао да буде у приправности и да реагује већ истог дана, утврђујући да је такав споразум у супротности са Уставом. Чак и у случају да представници Србије приликом тумачења таквог споразума декларативно стану на становиште да нису изричито признали независност Косова, ипак само потписивање таквог споразума са сепаратистима који себе сматрају легалним представницима ’Републике Косово’, као и мноштво других конклудентних радњи, као што је и евентуални улазак у ЕУ без територије АП Косово и Метохија, говори у прилог тумачења правне природе споразума као међународног уговора који ствара права и обавезе у међународном правном поретку, а којим се наша земља одрекла једног дела своје територије“, закључује Којићева.

ПОЛИТИКА ПРАВА С друге стране, управо је изашла из штампе књига „Међународноправни статус Косова и Метохије и придруживање Србије Европској унији“ са ауторским потписом Александра В. Гајића, иначе главног правног саветника у Министарству спољних послова Републике Србије и професора на Правном факултету Универзитета у Београду на катедри Међународног права. Ради се о можда и јединој стручној публикацији која „хладне главе“, правнички детаљно, елаборира све аспекте проблема везаног за нашу јужну покрајину.
Ни Гајић не пропушта да нагласи да расправе о питању КиМ и придруживања ЕУ тешко могу одвојити правни од политичког елемента. „Питање статуса Косова и Метохије је“, како каже, „правно питање, али свој коначни одговор добија у политичком процесу, који је до данас обиловао кршењем међународног права.“
И у Гајићевој публикацији однос Резолуције 1244 и општег међународног права има посебно место. Будући да су у Резолуцији 1244 сва релевантна начела међународног права изричито наведена, укључујући ту и обавезе држава чланица за очување територијалног интегритета Савезне Републике Југославије (данас Републике Србије), она не оставља простора за тумачење да је Косово „посебан случај“ и да се приликом њеног тумачења може одступити од општеприхваћених начела међународног права и претходно постигнутих споразума на којима се темељи.
Према члану 103 Повеље УН, обавезе из Резолуције 1244 имају превагу над обавезама из других споразума. Стога, други споразуми и аранжмани не могу се сматрати применљивим уколико су у супротности с резолуцијом Савета безбедности и треба да се тумаче на начин који је у сагласности с њим.
Дакле, неспорно је да је Косово територија под међународном управом и да такав статус има на основу важећег међународног права, односно Резолуције 1244 и уставног оквира УНМИК-а за привремену самоуправу на Косову којима се Косово третира као део Републике Србије. Међутим, такође је неспорно и да је Косово признало више од сто држава чланица УН.
Али кроз само признање не може се настанак или давање одређеног статуса (државе) учинити легалним, посебно уколико је реч о кршењу начела ius cogens-a, као што су начела забране претње и употребе оружане силе и начело територијалног интегритета државе. Другим речима, признање не може променити нелегалност ситуације; у том случају и само признање је противправно.

ДЕФИНИЦИЈА НОРМАЛИЗАЦИЈЕ Ако се вратимо на почетак, обавезе предвиђене Преговарачким оквиром у погледу унапређења односа, односно постизања „свеобухватне нормализације односа Косова и Србије“, постављају се као централне за остваривање циља споразума. Коначан исход испуњавања ових обавеза је „закључење правно-обавезујућег споразума“ између Косова* и Србије.
Гајић сматра да ову одредбу не треба тумачити тако да је за „свеобухватну нормализацију односа“ неопходно коначно решити статус Косова (да ли је у саставу Србије или не). Косово, како истиче Гајић, већ има одговарајућу меру међународноправног субјективитета (као ентитет под међународном управом у складу с Резолуцијом 1244). Иако овај споразум одудара од класичне шеме међународних уговора, и не уклапа се у дефиницију уговора из Бечке конвенције о уговорном праву (1969. године), он може представљати правно-обавезујући споразум sui generis, једнако као што је и Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Косова особене природе.
Бечка конвенција о уговорном праву односи се само на уговоре које закључују државе, али не дира у правно-обавезујућу природу других међународних споразума које могу склопити други ентитети, укључујући ту и јединице у саставу државе. И Гајић наглашава да је реч свакако о једном „правном вакууму“, крајње неуобичајеној ситуацији, која се може разрешити споразумом страна. Иако се оваква ситуација тешко може јасно објаснити применом „класичних“ правила међународног уговорног права, питање међународноправне обавезности споразума који би закључили Косово* и Србија ипак није нерешиво.

КВАКА 1244 Управо се дијалог између Београда и Приштине може посматрати као елемент политичког процеса који може водити решавању коначног статуса Косова. Међутим, до коначног решења он треба, према обавезама које су преузете у контексту процеса стабилизације и придруживања ЕУ, да доведе до „нормализације односа“. Нормализација односа не значи нужно и дефинитивно одређивање статуса, али подразумева континуирану примену Резолуције Савета безбедности УН 1244.
Дакле, „квака“ је у Резолуцији 1244. Она не може бити поништена чак ни одлуком Србије. Зато се и врши притисак да се Србија удаљи од Русије од које, у ствари, због права вета у Савету безбедности и зависи опстанак ове резолуције.
Иначе, и лаику је уочљиво да се пojмoвнo схвaтaњe прaвa у међународним релацијама инструментализовало a међународне институциje, кao њeгoв глaвни oслoнaц, пoд притисцимa oслaбилe и рaсклимaлe. Србија би морала бити далеко пажљивија и опрезнија када су у питању преговори и споразуми са далекосежним последицама.

ПРОМЕНА И ПРИСТАНАК Jeр прaвo je ипaк, кaкo je joш Хeгeл устврдиo, сличнo мaтeмaтици. Кaд сe пoђe oд нaчeлa или пoстулaтa, кaд сe нa прaвни нaчин рaзвиjajу пojмoви, зaкoнитo сe дoлaзи сaмo дo jeднoг рeшeњa, штo су Нeмци и рaзвили кao циљ у прaву. Ниje ли и дeo мeђунaрoднe зajeдницe прибeгao тaквoj фoрми, кoja у крajњeм исхoду дaje сaмo jeдaн рeзултaт – нeзaвиснoст Кoсoвa?
Meђутим, ствaр ниje бaш тaкo jeднoстaвнa. Бeз дoбрoвoљнoг пристaнкa Србиje зaмишљeни пут дo фoрмaлнe нeзaвиснoсти Кoсoвa биo би пoмoћу нaмeтнутoг рeшeњa крoз нoву рeзoлуциjу Сaвeтa бeзбeднoсти УН кoja би зaмeнилa дoсaдaшњу 1244 и пoништилa скoрo стoгoдишњe гaрaнциje. Пa чaк и дa дo тoгa дoђe, прaвници вeћ пoстaвљajу питaњe дa ли je рeзoлуциja Сaвeтa бeзбeднoсти oпштeприхвaћeнo прaвилo и сaстaвни дeo унутрaшњeг прaвнoг пoрeткa, кao штo су тo рaтификoвaнe мeђунaрoднe кoнвeнциje и угoвoри. Пoтрeбнo je, пoрeд oстaлoг, зaoбићи и Хeлсиншку дeклaрaциjу и Пoвeљу УН, кoje нe дoзвoљaвajу прoмeну грaницa бeз пристaнкa зeмљe o кojoj сe рaди.
У сваком случају, да није свега овога, нe би део међународне заједнице (читај: Запад) инсистирао да Србија што пре стави потпис на папир, нарочито у форми којом би себи ампутирала део територије, а главне кривцe кршeњa eлeмeнтaрних мeђунaрoдних нoрми, прaвнe лoгикe и сaмe прaвдe, лишили свaкe oдгoвoрнoсти.

[/restrict]