Миодраг Јуришевић (1940–1987–2017) – СТРАСТ И БЕСКОМПРОМИСНОСТ

Пише Мирослав Максимовић

Сећање на Миодрага Јуришевића је сећање на доба када је излазак нове књиге доброг писца био важан догађај (чији се први критички приказ чекао с нестрпљењем), а појава новог писца – празник. Тог доба данас нема, па нема ни онакве новинске књижевне критике

Крајем протекле године, 14. децембра, навршило се три деценије од смрти Миодрага Јуришевића (1940–1987). Био је књижевни критичар, по вокацији, и лекар, по занимању. Родио се у Грахову, а факултет је завршио и до краја живота остао у Београду. Књижевном критиком бавио се петнаестак година, најинтензивније у периоду између 1965. и 1970. Тада су његови написи пунили периодику у Србији и Југославији, а био је и стални књижевни критичар у „Књижевним новинама“, „Политици“ и НИН-у.

У то време био је утицајан у књижевном животу, што би и требало да буде последица бављења тзв. дневном или новинском критиком: она утиче на књижевни укус публике, профилише га и тако ствара атмосферу у којој књижевност дише. Да би била таква, новинска критика мора да приступа текућој књижевној производњи без предрасуда, било које врсте, а критичару су неопходне две особине: страст према књижевности (да писање о новим књигама не би било пуко отаљавање посла) и бескомпромисност (да његови судови не би долазили из калкулација ванкњижевног порекла). Јуришевић је те особине имао.

Оне, међутим, доприносе кратковекости посла новинског књижевног критичара. Јуришевић је критиком престао да се бави у првој половини седамдесетих година. Остали су само, међу пријатељима, његови надимци – Мија, Јуриша или доктор Јуришевић – као одјек времена кад се бавио књижевношћу. Објавио је, истина, потом, још неколико текстова, али су они били тек знак да је чежња за књижевношћу тињала, запретана, у њему. И могуће је да је Јуриша напустио књижевност зато што није хтео да, пред собом и у себи, разводни и конформизује однос с њом: кад већ није могао да јуриша на нове књиге, радије је прекинуо свако писање. Књигу његових критичких написа На врху пера постхумно је приредила Владислава Рибникар, а објавио БИГЗ 1993. године.

[restrict]

Сећање на Миодрага Јуришевића је сећање на доба када је излазак нове књиге доброг писца био важан догађај (чији се први критички приказ чекао с нестрпљењем), а појава новог писца – празник. Тог доба данас нема, па нема ни онакве новинске књижевне критике.

Из опште атмосфере времена проистичу и разлози те ситуације.

Прво, постоје само трагови књижевног живота. Књижевних часописа, књижевних новина, књижевних трибина, подлистака и рубрика у дневним новинама, на радију и телевизији – или нема, или не личе (ни по присуству, ни по утицају) на оно што су некад били. Остале су, истина, бројне књижевне награде, али у општој празнини ни оне немају вредносни одјек какав су, бар неке од њих, имале у богатијем књижевном животу. Нема, дакле, књижевног простора у коме дневна критика може да делује, а њена функција је управо била да у том простору открива, наговештава и на јавни видик поставља нове вредности, које затим тзв. академска критика тумачи, систематизује и смешта у контекст националне културе.

Ту, на питању вредности, долазимо до суштинског разлога одсуства и књижевног живота и књижевне критике. Трговачка идеологија данашњег времена не воли трајне духовне вредности – нису употребљиве за трговину, чак је ометају – па се прави да не постоје. На њихово место ставља – корист. Пошто је књижевност део, и творачки елеменат тих вредности, било је логично да трговачка идеологија укине ресурсе књижевног живота под изговором некорисности, неисплативости. (Као да је за људско друштво корисно само оно што је корисно за трговину.) Па је тако критика постала непотребна, заменио ју је маркетинг.

Важан део функције књижевне критике уопште, па и новинске, код нас био је – афирмација аутономности књижевности наспрам тада владајуће идеологије. Данас те идеологије нема, али нове, знатно ефикасније светске идеологије (засноване, парадоксално, на материјалној страни човековог живота) и те како има, само је невидљива, преточена у разне облике тобож слободног понашања друштва. Осећа се њен притисак на књижевност, тежња да се и она уклопи у шаренило излога. У таквом миљеу новинска књижевна критика више би афирмисала мимикризовану идеологију у књижевности, него саму књижевност, па је можда и боље да је, такве, нема.

Најзад, данашње време нуди велику личну слободу, али на малом простору: можете радити шта год хоћете за себе, али у друштвени простор можете изаћи само кроз уске дозвољене коридоре. Индивидуализам заснован на користи, себичности, а не на аутентичним идеалима који често траже и жртве. Кад се нађе пред књижевношћу, такав индивидуализам ће поставити оно популарно питање: где сам ту ја? И наравно да се неће бавити новинском књижевном критиком, јер она тражи питање: где је ту књижевност?

Но упркос свему овоме, новинске књижевне критике има, бар у некој мери. Рецимо, баш у „Печату“. Овај лист је „изградио“, односно дао шансу да се изгради млад књижевни критичар, који уме да мисли и пише о књижевности, има свој поглед на њу и, још битније, разуме да су тежње и закони књижевности важнији у писању о књижевности од ауторових ванкњижевних опредељења и ставова. Редакцији „Печата“ остаје да наведе Николу Маринковића, или да он сам себе наведе, на писање у редовним, унапред утврђеним терминима – ако не може сваке недеље, онда бар сваке друге. Можда се, у међувремену, појаве још неки млади људи којима је књижевност идеал, страстан и бескомпромисан, па тако „Печат“ постане место почетка обнове некадашњег сјаја новинске књижевне критике.

Миодраг Јуришевић је њену судбину предвидео, несвесно, на посредан начин, у  тренутку луцидности. Једног лета, у првој половини седамдесетих, навратио је у Херцег Нови. Ту је, на тераси кафане „Јадранка“, изнад плаже, стално летње београдско друштво – било је у њему и писаца – свакодневно пијуцкало лозу, између два купања. Јуриша је ту терасу „преименовао“ у: бифе „Титаник“. Алудирао је и на књижевност – Андрићева прича – и на живот – брод који ће потонути. Данас је та кафана збиља преименована у неки мађарски хотел. Потонула је, као стварност, у судару са сантом транзиције, а талас тог потонућа запљуснуо је књижевност и поклопио новинску књижевну критику.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *