Почетна / Култура / Миодраг Јуришевић (1940–1987–2017) – СТРАСТ И БЕСКОМПРОМИСНОСТ

Миодраг Јуришевић (1940–1987–2017) – СТРАСТ И БЕСКОМПРОМИСНОСТ

Пише Мирослав Максимовић

Сећање на Миодрага Јуришевића је сећање на доба када је излазак нове књиге доброг писца био важан догађај (чији се први критички приказ чекао с нестрпљењем), а појава новог писца – празник. Тог доба данас нема, па нема ни онакве новинске књижевне критике

Крајем протекле године, 14. децембра, навршило се три деценије од смрти Миодрага Јуришевића (1940–1987). Био је књижевни критичар, по вокацији, и лекар, по занимању. Родио се у Грахову, а факултет је завршио и до краја живота остао у Београду. Књижевном критиком бавио се петнаестак година, најинтензивније у периоду између 1965. и 1970. Тада су његови написи пунили периодику у Србији и Југославији, а био је и стални књижевни критичар у „Књижевним новинама“, „Политици“ и НИН-у.

У то време био је утицајан у књижевном животу, што би и требало да буде последица бављења тзв. дневном или новинском критиком: она утиче на књижевни укус публике, профилише га и тако ствара атмосферу у којој књижевност дише. Да би била таква, новинска критика мора да приступа текућој књижевној производњи без предрасуда, било које врсте, а критичару су неопходне две особине: страст према књижевности (да писање о новим књигама не би било пуко отаљавање посла) и бескомпромисност (да његови судови не би долазили из калкулација ванкњижевног порекла). Јуришевић је те особине имао.

Оне, међутим, доприносе кратковекости посла новинског књижевног критичара. Јуришевић је критиком престао да се бави у првој половини седамдесетих година. Остали су само, међу пријатељима, његови надимци – Мија, Јуриша или доктор Јуришевић – као одјек времена кад се бавио књижевношћу. Објавио је, истина, потом, још неколико текстова, али су они били тек знак да је чежња за књижевношћу тињала, запретана, у њему. И могуће је да је Јуриша напустио књижевност зато што није хтео да, пред собом и у себи, разводни и конформизује однос с њом: кад већ није могао да јуриша на нове књиге, радије је прекинуо свако писање. Књигу његових критичких написа На врху пера постхумно је приредила Владислава Рибникар, а објавио БИГЗ 1993. године.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *