Почетна / Интервју / Маја Т. Искјердо – Неолиберализам уништава домородачке културе

Маја Т. Искјердо – Неолиберализам уништава домородачке културе

Наша саговорница је пореклом из амазонског народа Ашанинка. Њена породица је тик уз Мојобамбу, на обали реке Алто Мајо. С друге стране, обликовали су је западна култура и београдски менталитет. У себи носи „гене прашуме“ и западно разумевање света – зато је треба пажљиво слушати и чути

Разговарао Др Часлав Хаџи Николић
Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

Шаманизам и ајаваска (ентеогени напитак, саставни део сваке шаманске акције и интегрални део психоделичних култура кишних шума Америке) постали су последњих година нови културолошки феномен Запада.
Шаманска знања, можда најстарија знања на планети, у контакту са профитном западном културом, заснованом на провереном „менталитету грабежа“, истржу се из свог културног контекста, дезинтегришу, губе смисао и значење, те се претварају у своју карикатуралну супротност. Постају пожељна роба, тражени бренд који се нуди западном тржишту од Калифорније до Београда. Поново су сванули светли дани за шарлатане и преваранте. Невоља је што је у „пројекат“ укључена моћна психоактивна супстанца ДМТ, која може бити веома опасна, чак изазивајући психозу или фатални крај.
Ово је упозорење.
О биљкама „које лече и које убијају“ шамани уче целог живота. Учење никада не престаје.
Тако је то у селви према њеним правилима и њеним законима. На Западу ово учење је инстант категорија. У томе је разлика.
Иначе „селва“ је шпански назив за прашуму и, ево, има више деценија како сам, на овај или онај начин, у контакту са селвом. С њеним мирисима, домородачким (индигеним) групама, и наравно са ајаваском и шаманима. Још нисам сигуран да сам разумео суштину њихових знања, или сам их разумео „на свој начин“, како би рекао један од учитеља. Селва се мора осетити да би се разумела. Али да ли је један западњак икада може разумети? Можда је Радјард Киплинг, када је говорио о Индији, био у праву у својој резигнацији „Исток је Исток, а Запад је Запад и, њих двоје се никада неће срести“. Можда је тако и са селвом. Селва је селва, а Запад је Запад и можда се они заиста никада неће разумети.
Али постоје људи који припадају обема културама. Њихове могућности су другачије, њихов доживљај пунији, а њихово разумевање шире.

Дакле да почнемо као што се то обично ради. Од рођења и одрастања. Рођени сте у Београду. Мама вам је Перуанка, отац Србин. Одрастање су вам одредила два потпуно различита света, две културе.
Одрастала сам слушајући амазонске митове, хришћанске приче и старословенске легенде, све то у комунистичкој држави на Балкану где је религија била забрањена. Детињство сам проводила и у Београду и у различитим местима перуанске прашуме. Два света: приградски бетон и дивља прашума. Балкан и Амазонија. Комунизам и шаманизам. Имагинарни и реални свет. Мајка Перуанка из Амазонске прашуме, отац Шумадинац из Србије, два на први поглед неспојива света, две различите енергије које се сударају стварајући експлозију џиновских размера, а управо је једна таква донела на овај свет и мене.
Знамо да породица битно утиче на обликовање личности. Ваша перуанска породица је била страсно окренута Амазонији. Било је ту шамана, књижевника, уметника, оних који су се бавили етнологијом и антропологијом, а све што су радили било је посвећено Амазонији. Пре много година (нисам вас познавао тада) у једној старој књижари у Лими нашао сам антиквитет – узбудљиву књигу са причама из Амазоније. Много касније, када сам вас упознао, схватио сам да ју је писао брат вашег деде. Мислите ли да је та интегрисаност породице са селвом утицала и на формирање ваше личности и вашу окренутост и посвећеност перуанској Амазонији?
Мој деда се, поред осталог, бавио и амазонском етнологијом. Први је сакупио бројне амазонске легенде, митове, а поврх свега обичаје, који су се до тада преносили само усменим путем, потпуно непознати ван региона перуанских кишних прашума. Такође, био је и шерипиари, односно шаман (врач – исцелитељ) унутар племена Ашанинка. Потом, рођени брат мог деде био је књижевник који се бавио регионалним, амазонским наративом. Један мој ујак је био политички активиста, борац за права домородачког становништва, а своју борбу, ритуалне обичаје и патњу народа преточио је у слике и поезију. Моја мајка је, као професор универзитета у Београду, донела знања о латиноамеричким цивилизацијама на просторе бивше Југославије, промовишући на тај начин и амазонске обичаје и културу. Многи моји преци са мајчине стране били су амазонски исцелитељи, али и револуционари, борци за права свог народа и маргиналног друштва.
Сигурна сам да су сви они утицали на моју заинтересованост за прашуме Перуа. Знате како, временом сам схватила да нам наши преци не дају само наслеђе у виду боје косе, висине или карактера. Они дословно живе у нама. Ми носимо њихова сећања, осећања и разумевања.
Добро познајете амазонски шаманизам, али и западну перцепцију тог феномена. Колико је, према вашем познавању ствари, та перцепција реална?
Желим, пре свега, да напоменем да реч шаманизам у контексту Амазоније није адекватна, али будући да је општеприхваћена од стране антрополога, онда је користим и ја. У случају амазонског шаманизма прикладнији назив би био анимизам. Бити шаман, односно врач и исцелитељ, према убеђењу амазонских народа не може бити свако, већ то могу само они које духови и генетика одаберу. Шамани не представљају „љубав и радост“, нити је реч о исцелитељима пуним милости, иако свакако има и таквих. Бити шаман означава мучан одлазак у свет смрти и способност борбе са мрачним силама, јер само тако се може разумети живот. Али да би се нешто добро продало западном свету, онда се мора идеализовати и романтизовати у оно што овакав свет тражи. Сматра се да се више од 70 посто такозваних шамана или курандера (шпанска реч за исцелитеља) бави црном магијом. Многи од њих су подлегли капиталистичком утицају, те продали и изокренули своја знања зарад задовољавања западњачких, потрошачких тежњи, иницирајући бројне младе, радознале западњаке, али нажалост и оне који траже спас и уточиште, у нешто што шаманизам и анимизам нису.
Ваша анегдота о психијатру који је након стотинак прегледаних тестова узвикнуо: „Где се нађе на једном месту толико шизофреника!“, не знајући да су тестови рађени међу домороцима неког афричког племена које практикује шаманизам, врло је илустративна. У литератури се заиста често помиње тзв. „прелогично мишљење“ код припадника шаманистичких друштава. Истраживачи на терену, у које и себе убрајам, имају другачије мишљење. Они мисле да су ограничења на нашој страни и да ми заправо не успевамо да разумемо двоструку природу њиховог доживљаја.
Морам да цитирам Џозефа Кембела: „Шизофреник се дави у истим водама у којима мистик плови са задовољством.“ За анимисте видљиви и невидљиви свет су у сталној интеракцији. Они су у потпуном поравнању са својим окружењем, окренути Природи, духовима биљака, животиња, вода, планина итд., као и духовима својих предака. Велика је част када духови предака приме у своје окриље оне који не припадају племену. Како представљају једно са Природом, могли бисмо их класификовати као екоцентричне, с обзиром на то да према њиховом убеђењу и болести настају због присуства разноврсних духова и демона из Природе, за разлику од западњака који данас доживљавају да живе у затвореном универзуму где се болест види као резултат последице физичког света (бактерија, вируса и др.). Кажем данас, јер некада давно свет се није посматрао на такав начин. С друге стране, са доласком популарне психологије и њу ејџа на сцену, верује се да је за физичка, а и душевна обољења крив сам болесник, те би се овакво друштво могло назвати антропоцентричним.
Ви сте доктор наука, радите као професор универзитета у Београду, учествовали сте у пројекту (везаном за ову тему) елитног универзитета Ла Католика у Лими, као и у неким пројектима Уједињених нација, а истовремено делове свог живота живите у централној перуанској Амазонији, у аутентичној домородачкој групи, која има свој специфичан поглед на свет, природу и космос. Како усклађујете та два света: рационални свет науке и „ирационални“ свет племенских веровања амазонске шуме?
На први поглед ми се чинило да не могу да спојим свет рационалне науке и ирационалног света племенских веровања. Више сам нагињала ка овим другим, али ме је страх од истог терао ка науци и атеизму. Онда сам угледала лимите науке, сматрајући је чак и бесмисленом, да бих коначно након мог првог – поновног – сусрета, и живота, са Ашанинкама, у дубинама амазонске џунгле, у потпуности прихватила свој ирационални свет који ме је збуњивао, а потом био подстрек за свеобухватније прихватање и разумевање науке.
Амазонски шаманизам данас је „ин“ у западном свету. Нарочито последњих неколико година улази на велика врата у културолошки жаргон Запада. Одлазак у Перу са циљем да се проба „чудесни напитак“ ајаваска готово се претвара у Егзодус. Неки се опредељују за комфорније ритуале у Европи и Америци које им у инстант варијанти нуде „сертификовани шамани“. Да ли би овај феномен могао да се смести у, политички коректним језиком речено, дефиницију „ширења духовног знања“?
Ширење духовних и културолошких знања ван својих граница је не само пожељно већ и неопходно. Таква нова сазнања нам проширују видике и дају могућност да можда и себе, на неки начин, пронађемо унутар њих. Међутим, велики проблем настаје када неолиберални капитализам и похлепа умешају своје прсте. Неолиберализам је вероватно најопаснија идеологија актуелног историјског тренутка. Ушао је у све сфере нашег живота, укључујући и најсветије, као што су знања амазонског народа, претварајући овакав свет у комерцијализацију, приватизацију и дерегулацију унутар корпоративне културе. У последњих неколико година популаризација „Ајаваска шаманизма“ све је распрострањенија у Европи и Северној Америци. Само на територији Балкана се сваког викенда, ако не и чешће, одржавају „Церемоније“, „ајаваска“ журке и слични видови измишљених или адаптираних шаманистичких ритуала. Замишља се да је амазонски шаманизам утврђени корпус, школског, нормативног знања, а он је управо супротно – сложена и динамична, прилагодљива, непредвидљива, а поврх свега искуствена епистемологија! Зарад добре продаје, западном свету се сервира амазонски шаманизам кроз укидање оних сфера амазонског космогоничног схватања као што су вештичарење и црна магија. Да ствар буде још страшнија, поред различитих протагониста, главне конце у „духовном“ туризму Перуа вуку корпорације, иностране нафтне индустрије које „перу савест“ богатећи се кроз помоћ за „еко-духовни туризам“. Не знам је ли еко, или его, али мецене сумњиве провенијенције опет су ту, представљајући своју активност кроз епиграф финансирања перуанске културе и традиције.
Какав интересантни парадокс, многи који се декларишу као антикапиталисти тражећи спас у природним исцељењима, далеко од индустрија и корпорација, управо хрле у њено окриље, задовољавајући капиталистичке неолибералне намере.
Мислите да је линија интеркултурализације прилично нејасна?
У неким случајевима прелази се линија интеркултурализације, па чак и под геслом „добрих намера“ преузимање туђе културе може представљати и културни геноцид, а рекла бих да такве претензије постоје у проевропској, њу ејџ култури у односу на аутохтону, домородачку. Ово је типичан пример апропријације туђих културних вредности. Присвајање модификоване културе и духовних знања амазонских Индијанаца може се посматрати и у контексту велике асиметрије снага између амазонског становништва и европског, односно колонизаторског. Од самог почетка колонизовања амероиндијанских народа и њихове земље, колонијалне силе су биле екстрактивне, укључујући разне облике културног империјализма.
Значи ли то да сматрате да је преузимање духовних вредности и знања заправо преузимање туђе интелектуалне својине?
Свакако. Често чујем од њуејџера: „Сви смо једно. Оно што је индијанско и наше је јер сви смо ми Индијанци.“ Можда у неком ширем контексту то и јесте тачно. Али ако смо сви једно, у овом материјалном свету у ком живимо, да ли то онда значи да ја могу узети дела нпр. неког уметника, представити их као своја и зарађивати на њима, а да при томе оригиналног аутора никада нисам ни питала да ли могу то да урадим? Нисам баш сигурна да би се аутор тада сложио са идејом да смо сви једно, да је оно што је његово дело такође и моје, или свачије. Не верујем да би ми баш рекао: Слободно ти зарађуј на мом вишегодишњем раду, на мојим спознајама, на мојим веровањима.
Домородачке групе широм света захтевају од Уједињених нација да апропријација њихових култура буде незаконита. Међународни комитет УН подговара међународни закон којим се санкционишу апропријације домородачких култура, односно аутохтоне имовине, а крећу се од дизајна, преко духовних, религиозних вредности па до језика. Нажалост, ови закони још нису заживели. Удружење аутохтоног становништва Амазоније већ дужи низ године тражи да њихове културне и религиозне вредности буду заштићене као интелектуална својина, због вишеслојне злоупотребе. У то наравно спада и злоупотреба ајаваске.
Напитак ајаваска са свим својим варијететима у називу (јахе, камарампи, каапи, они, непи пинде, нихи итд.) широм амазонског басена је интегрални део домородачких култура Амазоније и једно од централних места шаманске акције. Видимо да се ајаваска конзумира навелико широм Европе и САД. Да ли сте на то мислили када сте поменули злоупотребу ајаваске?
Конзумирање ајаваске изван њеног природног станишта и без вођства предодређених или заиста научених духовно-узвишених лица је ништа више од најобичнијег дрогирања и може бити изузетно опасно за психичко здравље конзумента, са не тако ретким смртним исходом. Срж амазонског анимизма је способност комуницирања са духовима биљака, међу којима је смеша ајаваске најмоћнија, те се често назива „Мајком свих знања“. Ашанинке и Хибаро народи сматрају да Мајка не напушта своју децу, свој народ. Мајка не напушта свој дом. Њен дух је мртав ван свог хабитата! Она ће произвести природно психоделично једињење (ДМТ), али то ће бити ДМТ без душе. То ће бити лажна копија зарад забаве и новца. Зарад брзог задовољства и испуњења јефтиних илузија, зарад тражења инстант спаса и бега из капитализма и то ни мање ни више него директно у капиталистички загрљај! Поразно је да се у Холандији, под вештачким околностима, узгајају биљке ајаваска и чакруна, ко зна ко тамо прави смешу, те се одатле извози по Европи, а најчешће поручивање иде преко интернета. Све нам је сервирано: инстант ајаваска, инстант шамани, инстант јогини, инстант купци и продавци, целокупна инстант култура.
Ајаваска спада у халуциногене, односно ентеогене напитке. Можда је на почетку разговора требало направити терминолошку разлику између ова два појма, односно дефинисати појам ентеогена. Немачки филозоф Ернст Јингер је јасно подвукао да ту разлику не треба тражити у врсти психоактивне супстанце, односно у биљци или биљном напитку, већ у намери због које се користи та супстанца. Термин ентеоген изведен је из грчког „Бог унутар нас“ или „сједињење с Богом“, што означава ту намеру. Због тога се под ентеогеним супстанцама подразумевају супстанце које се користе у ритуалном, религијском, спиритуалном, шаманистичком контексту, дакле контексту чији је циљ трагање за божанским, апсолутним… Ви често користите овај термин.
Почевши од средине 20. века захуктава се интересовање за психоделичним биљкама. Вероватно је долажење до „генерисања божјег у себи“ уз помоћ биљака доспело до западњачког ума кроз дело Г. Васона које је објављено 1957. године, а говорило је о искуству са халуциногеним печуркама у Мексику. Шездесетих година 20. века психоделична култура улази на велика врата у САД, ширећи се полако према Европи. Диетиламид лизергинска киселина, популарнија као ЛСД, који је заправо хемијски продукт ајаваска напитка, добија огроман значај у хипи покрету. Интересовање за халуциногеним средствима, која могу довести до екстазе, и даље не јењава. Као одговор на популарност ентеогена у време поп културе шездесетих година, појављује се чувено дело Карлоса Кастанеде, перуанског емигранта, под називом „Учења Дон Хуана: Знања Индијанаца Јаки“, објављено 1968. године. Без улажења у веродостојност Кастанединих књига, оне подстичу још већи интерес за халуциногеним биљкама утичући на формирање њу ејџ правца. Дан-данас се могу срести они који његове књиге доживљавају као Библију о шаманизму, мислећи да могу чак и да се баве шаманизмом уз помоћ ових дела. Међу њима има и практиканата „Ајаваска шаманизма“, који комбинују стечена знања из једне и друге литературе.
Стварно звучи готово невероватно, али изгледа да је израњање туристичког шаманизма довело да фундаменталне промене става западне цивилизације према домородачким групама.
Донедавно се радило на цивилизовању, образовању и интегрисању домородаца у проевропски религиозно-капиталистички друштвени систем, а данас се подстиче статус „дивљег народа“, „исконских“, али модификованих религија, не би ли се што боље задовољила машта туриста.
Зарад бољег туризма подстиче се „хипер дивљина“, исто тако као што се у време екстракције гуме (каучука) у овим поднебљима финансирало „цивилизовање дивљака“, али и убијање истих. Колико ароганције и профита у име помоћи, што прилично подсећа на „помоћ“ коју је Србија добила 1999. од НАТО агресора, под називом „Милосрдни анђео“. Помоћ која је разорила градове, убила око 3.000 цивила и донела потпуну беду и распад.
Завршавамо темом с почетка разговора: Београдом и Мојобамбом.
Волим Београд, то је град где започињем своје интелектуално и материјално развиће. Неопходни део за потпуни опстанак у нашем „белом“, физичком свету. Мојобамба је град мојих предака, град у ком удишем ваздух пуним плућима. Ова два града за мене представљају спој духа и материје, оба разорена од конквистадора, оба леже на рекама и оба су моја!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *