Почетна / Србија / Легализација страних интереса?

Легализација страних интереса?

ПРИВАТИЗАЦИЈА НАМЕНСКЕ ИНДУСТРИЈЕ

Да ли се о приватизацији једне фабрике оружја може размишљати на исти начин као и о приватизацији једне фабрике аутомобила, или пољопривредног добра? Ако држава мора да има монопол на силу, онда је сасвим нормално да мора имати монопол и на средства која јој ту силу обезбеђују, па политика у том домену мора бити вођена националним интересом, а не жељом за профитом

Постоји урбана легенда да су крајем педесетих година прошлог века Сједињене Државе Јосипу Брозу Титу понудиле да о свом трошку изграде ауто-пут дуж јадранске обале под условом да имају апсолутни монопол на све бензинске станице дуж ове саобраћајнице. Тито је, наводно, ову понуду одбио и Југославија је сопственим снагама прионула на изградњу магистрале дуге укупно 1.430 километара. Можете ли да замислите да власт неке од држава насталих на простору бивше Југославије одбије овакав алтруистички предлог и уместо да без потрошеног динара својим грађанима обезбеди удобно путовање ауто-путем, уз огроман напор свих својих капацитета изгради далеко неконфорнију магистралу? Зашто би „луди Тито“ одбио овакву понуду? Уз све што се бившем југословенском владару може замерити, мора се ипак признати да је земља коју је изградио имала све елементе озбиљне државе. И овај потез је био у складу с тим. Тито је Американце одбио јер није могао да им дозволи да преко контроле бензинских станица контролишу и једну од најважнијих саобраћајница у држави и самим тим угрозе суверенитет СФРЈ.
Још важније од контроле саобраћајница, за независност, слободу и суверенитет једне државе су самосталност, снага и независност њених оружаних снага. Овога је сасвим свестан и наш актуелни министар одбране Александар Вулин и потпуно је у праву када каже да нам је за неутралност (сувереност) неопходно да имамо „војску која је снажан одвраћајући фактор и за који сви разумеју и знају да се не исплати нападати Србију, и да би цена агресије на Србију и на њену војску била једноставно превисока“. У овом контексту важно је указати на чињеницу да, за разлику од цивила и лаика, којима је када се говори о војсци фокус на њеној ватреној моћи, стручњаци најважнијим сегментом сматрају логистику. Оно што је било истина још у време Наполеоновог похода на Русију 1812, или Хитлеровог 1941, још више је истина данас – модерна војска изискује сигурне и континуиране изворе снабдевања. А снабдевања не може бити ако не постоји одговарајућа наменска индустрија независна од било каквих страних или недржавних фактора.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *