„Краљ водвиља“ поново међу нама

Једна забавна премијера

Била је добра идеја да се у репертоар Вечерње сцене Позоришта „Бошко Буха“ уврсти водвиљ Италијански сламни шешир, сада назван Флорентински шешир, који је прославио свога писца Ежена Лабиша, одмах по првом извођењу 1851. године у париском театру „Монтансије“

Водвиљ Италијански сламни шешир Ежена Лабиша у нас је уживао велику популарност када га је после једног века, 1951, у режији Соје Јовановић, приказивало Београдско драмско позориште.
Подсетимо, француска реч водвиљ, настала по имену покрајине Вау де Вире (Нормандија), првобитно је означавала мали позоришни комад који се јавио у 15. веку (тада се звао водвир) са уметнутим стиховима што су се певали по познатим мелодијама. У 18. веку песме су се нашле и у комадима који су се изводили на вашарима, па су се отуда звали комедије са водвиљем, а потом само водвиљи. Кад је ишчезла комедија с песмама, водвиљем су се звале све комедије лаког жанра, веште интриге и понешто претеране, лакрдијашке комике. Као посебни жанр водвиљ се развио у време Француске револуције, 1792, када је у Паризу отворено прво специјализовано позориште „Водвиљ“. Потом је водвиљ освајао и репертоаре озбиљних театара. Писци водвиља често су користили сатиру у намери да извргну руглу непријатеље револуције. Почетком 19. века овај жанр добија претежно забавни карактер. Најпознатији аутори водвиља су Ежен Скриб, Филип Диманоар, Ежен Лабиш, Жак Алеви, Жорж Фејдо и др. Француски водвиљисти утицали су на више писаца у Пољској, Немачкој, Данској, Русији, као и у Енглеској и Америци, где је водвиљ синоним за варијетске програме. Код нас су се у овом жанру истакли Коста Трифковић, Бранислав Нушић, Бранислав Брана Цветковић, Драгутин Добричанин, Александар Поповић и др.
Заплет у Флорентинском шеширу заснива се на потрази за шеширом госпође Анаис, супруге месара Бопертуија, чији је шешир коњ појео у шуми. У овој веселој игри динамично се смењују комични призори, које настоје да усмеравају и интонативно нивелишу рентијер Фадинар и цвећар Нонанкур. Редитељ Даријан Михајловић је и адаптирао Лабишев текст, непотребно настојећи да истакне и поједине драмске валере у сижеу. Такво настојање учинило је да се у представи изгубио неопходни комедијски брио, тако да су поједини призори деловали као успорене драмске секвенце, које су уозбиљавале, и у исти мах успоравале ток радње, што је свакако спутавало разиграност глумаца. Од глумачке екипе издвајамо Дејана Луткића који је био довитљив, али и ауторитативан као рентијер Фадинар, и ништа мање сналажљивог Горана Јевтића као цвећара Нонанкура. У бројном ансамблу играју: Драгољуб Денда, Зоран Цвијановић, Ненад Ненадовић, Урош Јовчић, Теодора Ристовски, Милош Влалукин и други.
Костимографска решења Иване Васић стилски су саобразна и ефектна. Међутим, не знамо зашто се сценограф Аљоша Спајић определио за прозирне винилске фолије којима је прекрио канабе-лежај и врата кроз која се најчешће пролазило. Лежај је деловао као да је пре представе донесен из продавнице, док је врата ипак ваљало прекрити каквом сомотском завесом! Музика Александра Локнера, свирана „уживо“, на савремен начин будила је асоцијације на прошлост.
И поред извесних неуједначености и нешто споријег темпа, ова представа ће засмејавати гледаоце.

„Флорентнински шешир“

ПИСАЦ Ежен Лабиш
ПОЗОРИШТЕ Позориште „Бошко Буха“ – Вечерња сцена
РЕЖИЈА и АДАПТАЦИЈА Даријан Михајловић
КОМПОЗИТОР Александар Локнер СЦЕНОГРАФ Аљоша Спајић
КОСТИМОРАФ Ивана Васић
КОРЕОГРАФ Небојша Громилић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *