Коме још требају мудре главе?

Шта нам казује и чему нас учи народна мудрост уткана у причу Кондир?

НАТО је злочинац. Време пролази, ране не зацељују. Ми Срби смо жртве. Ко другачије каже – лаже!

Јануарских дана у земљи и иностранству сви који су на височијим положајима својим грађанима саопштили су визије и личне муке кроз које пролазе, не би ли нама, грађанима, којима Господ из само њему знаног разлога живот дарова, било боље. Све за нас грађане и нашу децу! Ништа за себе! Рекоше домаћи и светски моћници. Са њиховом мудрошћу и муком кроз коју пролазе никако се не могу мерити.

 

ЦАРЕВА СЕ НЕ ПОРИЧЕ Оканућу се паметовања и испричати, по сећању, народну причу из читанке за основну школу, кад сам у њу ишао. О чему поседујем ђачку књижицу. У нашим читанкама, прошли век је у питању, поред обавезних ствари које смо морали наизуст научити, увек је била и нека народна прича. Учитељ од нас није тражио да причу напамет учимо, већ је ђаке увек питао: Шта сте из приче разумели?

Једна од прича звала се, чини ми се, Кондир. За оне који су заборавили, кондир је суд у коме се држи пиће или вода. Елем, у народној причи се казује како је некакав цар у далекој земљи донео наредбу да се сви стари људи убију, јер од њих никакве вајде нема и само су терет млађима који су у пуној снази. (Свака сличност са данашњим „реформама“ пензионог система владе и ММФ-а у Србији је случајна.)

Царева се не пориче. Чиновници и чауши разлетеше се по земљи и где год нађоше старог човека они га убише. Прође време и стиже доба кад царева кћер стаса за удају. Цар, пошто се јави много просаца, реши да одабере најбољег момка за будућег зета. Уз помоћ својих саветника, смисли он један задатак (данас би рекли тест) који су сви који су се пријавили (модерно речено: аплицирали) морали да испуне. Ко успешно обави задатак, добиће руку и приде што с младом и уз њу иде. Ко не испуни, биће погубљен.

Задатак је изгледао лак. Требало је скочити у дубок речни вир и с његовог дна извадити златни кондир. Кандидат би дошао до обале, погледао у вир (вода је била бистра, у то доба није било фабрика) и на дну би угледао златни кондир. Ништа лакше, помислио би будући младожења, скочио у воду, заронио до дна, али кондира није било. Тако један, тако други и Бога ми неста кандидата. Срамота за цара, срамота за момке из краљевства, а о тузи цареве кћери не вреди говорити.

[restrict]

СТАРЧЕВ МУДАР САВЕТ Један момак, више ружан него леп, уз то и сиромашан, који све посматраше, али немаше храбрости да аплицира за царевог зета, оде у високу гору. Да се сакрије од срамоте што није имао храбрости да се бори за руку и мираз цареве кћери. У гори опази једног старца који браше некакве траве. Младић се изненади, знао је за цареву наредбу. Приђе старцу и рече да ником неће рећи да га је видео. Старац га прихвати, понуди чајем од убраних трава и упита шта се у царевини дешава. „Да ли вам је боље кад стари људи нису на терету? Сигурно сад више имате. Не морате нас да издржавате“, рече старац. Момак није умео да одговори. Бољитак није осетио. Био је сиромашан као и раније. Зато исприча старцу све о такмичењу за цареву кћер, и како нико није успео да дохвати златни кондир са дна вира. Старац поћута, а онда упита има ли неко дрво изнад вира? Има велика врба. Разгранала се изнад вира. Стари човек сркну чај и упита момка: „А, дал’ би ти волео да се ожениш царевом кћери?“

„Волео бих, како не бих волео, али кад они лепши и богатији момци од мене нису успели, како ћу ја извадити кондир?“

„Ништа не брини, него иди и затражи руку. Кад дођеш до вира, не скачи у воду већ се попни на врбу и скини златни кондир са гране. У води је његова сенка (виртуелна пројекција, рекли би млади програмери), а на грани је закачен кондир.“

Младић послуша старца, оде до двора, пријави се, и кад дођоше до обале, попе се на врбу и узе кондир. Сви се изненадише, цару беше криво – како се девојка осећала нема помена у причи, јер тад није било заштитника за родну равноправност – где баш неугледан и сиромашан да реши постављени задатак. Цар даде руку своје кћери, али и замоли свог зета да каже како је открио тајну где се налази кондир. Зет, сад већ у статусу члана породице, исприча истину. Цар одмах издаде наредбу да се стари људи више не смеју убијати, али стараца више није било. Шта је био са царевином из народне приче не зна се, али смо ми основци научили да старе људе ваља слушати и волети. Знају и они нешто што ћемо и ми можда некад сазнати, а можда и нећемо. Док не остаримо. Кад порастеш, казаће ти се само, говорила је моја блажено почивша баба Стана. Ко разуме, схватиће.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *