Почетна / Колумне / Коме још требају мудре главе?

Коме још требају мудре главе?

Шта нам казује и чему нас учи народна мудрост уткана у причу Кондир?

НАТО је злочинац. Време пролази, ране не зацељују. Ми Срби смо жртве. Ко другачије каже – лаже!

Јануарских дана у земљи и иностранству сви који су на височијим положајима својим грађанима саопштили су визије и личне муке кроз које пролазе, не би ли нама, грађанима, којима Господ из само њему знаног разлога живот дарова, било боље. Све за нас грађане и нашу децу! Ништа за себе! Рекоше домаћи и светски моћници. Са њиховом мудрошћу и муком кроз коју пролазе никако се не могу мерити.

 

ЦАРЕВА СЕ НЕ ПОРИЧЕ Оканућу се паметовања и испричати, по сећању, народну причу из читанке за основну школу, кад сам у њу ишао. О чему поседујем ђачку књижицу. У нашим читанкама, прошли век је у питању, поред обавезних ствари које смо морали наизуст научити, увек је била и нека народна прича. Учитељ од нас није тражио да причу напамет учимо, већ је ђаке увек питао: Шта сте из приче разумели?

Једна од прича звала се, чини ми се, Кондир. За оне који су заборавили, кондир је суд у коме се држи пиће или вода. Елем, у народној причи се казује како је некакав цар у далекој земљи донео наредбу да се сви стари људи убију, јер од њих никакве вајде нема и само су терет млађима који су у пуној снази. (Свака сличност са данашњим „реформама“ пензионог система владе и ММФ-а у Србији је случајна.)

Царева се не пориче. Чиновници и чауши разлетеше се по земљи и где год нађоше старог човека они га убише. Прође време и стиже доба кад царева кћер стаса за удају. Цар, пошто се јави много просаца, реши да одабере најбољег момка за будућег зета. Уз помоћ својих саветника, смисли он један задатак (данас би рекли тест) који су сви који су се пријавили (модерно речено: аплицирали) морали да испуне. Ко успешно обави задатак, добиће руку и приде што с младом и уз њу иде. Ко не испуни, биће погубљен.

Задатак је изгледао лак. Требало је скочити у дубок речни вир и с његовог дна извадити златни кондир. Кандидат би дошао до обале, погледао у вир (вода је била бистра, у то доба није било фабрика) и на дну би угледао златни кондир. Ништа лакше, помислио би будући младожења, скочио у воду, заронио до дна, али кондира није било. Тако један, тако други и Бога ми неста кандидата. Срамота за цара, срамота за момке из краљевства, а о тузи цареве кћери не вреди говорити.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *