Граница Србије

Изгледа да ћемо добити прилику да се на референдуму изјаснимо о понуди Европске уније да се одрекнемо Косова и Метохије у замену за јефтинији роминг

Када су се, 11. јануара 2010. године, у Бриселу састали балкански изасланици земаља Квинте – САД, Немачке, Француске, Италије и Велике Британије – и представници Савета ЕУ, договарали су се када ће од Србије, условљавајући је њеним ЕУ интеграцијама, захтевати да се сагласи са уласком Косова у Уједињене нације, а када ће од ње затражити и да формално призна независност Косова, остало је забележено у поверљивој америчкој дипломатској депеши под ознаком 10BRUSSELS85.
Тадашњи договори наших западних пријатеља сада се ближе својој финализацији.

[restrict]

ЕУ СТРАТЕГИЈА Кроз десетак дана наиме, 6. фебруара тачно у три сата по подне, током пленарне сесије Европског парламента у Стразбуру биће обелодањен документ Европске комисије о могућем проширењу Европске уније под поетичним насловом „Веродостојна перспектива проширења за Западни Балкан“.
О овом документу говори се већ неко време – спомињали смо га и на страницама „Печата“ – а у његову радну верзију увид су до сада имали хрватска новинска агенција „Хина“, агенција „Ројтерс“, бриселски портал „Јуропиен вестерн Балканс“, пре њих и приштинска „Коха диторе“ и загребачки „Јутарњи лист“.
Сви пишу потпуно исто, и спомињу две године, 2019. и 2025. Много нам је важнија, не само зато што је много ближа, 2019, али најпре само реч-две о 2025, која је у документу означена као година у којој би Србија и Црна Гора, као две западнобалканске државе које су најдаље одмакле на свом ЕУ путу, могле да постану чланице ове организације.
Та 2025. није, као што би површнијим конзументима вести могло да се учини, година у којој ће Србија и Црна Гора постати чланице ЕУ – нити им се игде гарантује да ће чланице икада и постати – већ је само реч о „индикативном датуму, који јесте реалистичан али је такође веома амбициозан“, како је то признао ЕУ комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан. Другим речима, указује Тоби Фогел из Савета за демократизацију политике – тинк-тенка међу чијим су партнерима Фонд браће Рокфелер, Фондација за отворено друштво, Хелсиншки одбор за људска права у Србији…, што ће рећи, организације које нимало нису евроскептичне него су напротив веома заинтересоване за ЕУ пропаганду – ово је само „најоптимистичкија могућност“, а Европска комисија „поново није успела да развије одговарајући, стратешки приступ Балкану“.
Тако да се о 2025. уопште и не може озбиљно размишљати, пошто је ионако реч о више-мање произвољном датуму уместо ког је могао да буде и било који други. Уосталом, ако се ико још озбиљно нада да би Србија заиста могла да постане чланица ЕУ а да за то није професионално заинтересован и добро плаћен, довољно је да погледа део коалиционог споразума две водеће немачке партије који говори о будућности ЕУ; не само да се никакво даље проширење Европске уније тамо не спомиње ни речју него се ни речју не говори ни о било чијој перспективи да једног лепог дана постане члан Уније. И толико о томе.

КОСОВО У УН Ствари, међутим, стоје много другачије када је реч о 2019. години. „Србија и Косово најкасније до овог рока“ – до краја 2019. године – „морају да постигну свеобухватну нормализацију односа“, цитирали су медији (не)објављени извештај Европске комисије о нама. „За трајну стабилност у региону потребна је пуна и свеобухватна нормализација односа Београд–Приштина. Свеобухватна нормализација односа између Србије и Косова, у облику правно-обавезујућег споразума, хитно је потребна и кључна је за европску перспективу и Косова и Србије као и региона у целини“, цитирала је агенција „Хина“.
А свеобухватна нормализација односа, указали смо већ више пута на разјашњење немачког амбасадора у Београду Аксела Дитмана, подразумева (и) улазак Косова у Уједињене нације. Па зато и рекосмо да је отпочела финализација оног бриселског договора из 2010. о чијем нас је постојању известио „Викиликс“. Најпре улазак Косова у Уједињене нације, а онда и признање Косова; сада је на реду ово прво.
Али није баш све сасвим црно. У замену за одрицање од Косова и Метохије можда ћемо, наиме, добити јефтинији роминг. „Спомиње се и могућност смањења роминга за мобилну телефонију за земље Западног Балкана“, преноси хрватска новинска агенција овај примамљиви детаљ европске понуде Србији.
У сваком случају, да резимирамо овај део приче, на Западу је, на месту које је за то надлежно, притиснуто дугме за акцију и одлучено да се убрза процес који треба да доведе до коначног сламања Србије и њеног подвођења њиховом интересу, а тиме и потпуна елиминација утицаја Русије на овим просторима која их нарочито занима. Косово и Метохија треба да буду ритуална жртва окупацији Србије која се лажно представља као њен европски пут. Уосталом, то више-мање признаје и сам документ који ће бити представљен 6. фебруара: „Придруживање Европској унији је избор. За то је потребан политички и друштвени консензус и подршка народа душом и срцем. Не може бити двосмислености код челника у питању где припада Западни Балкан и у ком правцу иде.“

ПРИЈАТЕЉСКИ САВЕТИ А пошто је већ потребно да сопствену предају наш народ подржи и срцем и душом, пријатељским речима нам се обратио француски амбасадор у Београду Фредерик Мондолони, поручивши да Француска „без икаквог двоумљења, 200 одсто“ подржава улазак Србије у ЕУ, да „неће бити интеграције Србије у ЕУ без споразума о Косову“, али и да тог косовског терета заправо не треба да се ратосиљамо да бисмо „задовољили ЕУ, већ ради сопствене будућности, како би мир владао у региону, да би се одвијале економске активности и да наша и ваша деца могу да кажу да су авети прошлости иза нас“.
И тај би савет, да се самозадовољимо ампутацијом дела наше земље, можда и могао да се схвати као пријатељски све и ако је погрешан, да нам у свежем сећању нису агресија 1999. година, санкције уведене под лажним изговором и сва остала слична пријатељска дела у којима је без примедби саучествовала и Француска; тако да смо ипак склонији уверењу да нас Његова екселенција лаже када нам каже да нам је пријатељ, и да тим лажима покушава да нас убеди да поступимо у складу с интересом његове земље. У крајњој линији, управо му рад у интересу његове земље и јесте у опису радног места, а не пријатељски рад у корист наше земље, и нема љутње.
Љутњу пак не могу а да не изазову други агенти туђег интереса који обитавају у нашем јавном простору; и због свог рада у корист њиховог интереса и наше штете, али и зато што нам успут вређају елементарну интелигенцију.
Један од таквих је – и биће их и све више како процес буде одмицао – директор Форума за етничке односе Душан Јањић, који нам је пажњу привукао својим речима да се „у јавности сугерише, често погрешно, да Србија мора да призна независно Косово. Не мора, она само не сме да омета косовско учлањење у међународне организације“.
Само!? Па, управо је у уласку Косова у међународне организације, а ту пре свега мислимо на Уједињене нације, и кључ садашње операције нормализације ненормалног, јер ће после тога питање узајамног признања (п)остати тек пука формалност. Уласком Косова у УН, наиме, ова нелегална државолика творевина постаће држава у пуном смислу те речи, пуноправни субјект међународног права, и питање српског (не)признавања постаће сасвим ирелевантно. Да је заиста тако, наиме, сведочи пример Израела, чији међународни субјективитет и државност нимало не крњи чињеница да га не признаје 31 чланица УН. По тој аналогији, Србија би била само једна од држава које не признају Републику Косово, али својим непризнавањем не би крњила легалност косовске државности стечене уласком у УН, баш као што ни она 31 земља која не признаје Израел не може да окрњи легалност израелске државности. Хоћемо да кажемо да би чин коначног одрицања од Косова и Метохије представљала већ наша сагласност на улазак Републике Косово у Уједињене нације, а не тек формално признање његове независности од Србије. Крај српског Косова и Метохије јесте чланство Косова у УН, тачка.

ОДГОВОР(И) СРБИЈЕ Како ће Србија реаговати у годинама расплета које су пред нама?
Трачак наде да ће одговор Србије бити онакав какав би и морао да буде дао је у понедељак министар спољних послова Србије Ивица Дачић: „То да Србија призна Косово, да Косово добије столицу у УН, да ми сугеришемо Русији да гласа за то, то није бајка, то је фатаморгана. Од тога нема ништа.“
Председник Србије Александар Вучић ипак није био овако резолутан него је намерно остао нејасан. Признао је да „нам неће дозволити улазак у ЕУ без јасно решеног питања граница“, а како ћемо то питање решити, „то је друга ствар“. И додао је, а то би морало да се покаже као кључно, „народ ће свакако на неком референдуму морати да каже шта мисли о томе“. Претходно је пак Вучић, подсећамо, на питање да ли је решење питања Косова и Метохије могуће у оквиру српског Устава, рекао да се „плаши да решење није могуће“, што је иначе, са становишта захтева који ће нам бити испостављен већ 6. фебруара, још једна констатација очигледног јер наши западни пријатељи сигурно неће пристати на косовско решење које би се налазило у оквирима нашег устава. А за промену овог дела Устава Србије неопходан је референдум, то јест није довољан параф као у случају Бриселског споразума из 2013. него ћемо морати и ми да се питамо, и управо у томе сад лежи главна наша нада да ће Србија на крају поступити супротно пријатељском савету француског амбасадора Мондолонија и њему сличних.
Узгред буди речено, суботња Вучићева посета Косову и Метохији и разговор са Србима у Лапљем Селу, у директном ТВ преносу, баш је због тог ТВ преноса и значајнија но што би иначе била. Зато што је, после година непријатељске пропаганде о косметским Србима као лоповима и криминалцима, а која је за циљ имала да остатку Србије огади сваку помисао на Косово и Метохију и тиме олакша његову предају, Србија сад коначно добила прилику да тим мученицима погледа у очи. Па нека их после тога препусти Републици Косово ако може, при чему наравно подразумевамо да пружање конкретне помоћи косметским Србима и брига за њихов опстанак не искључује борбу за опстанак Косова и Метохије у саставу Србије. Напротив; не да се та два међусобно не искључују него је сасвим јасно да нико од њих и не помишља да би му живот постао подношљивији ако би Косово постало чланица Уједињених нација.
И тиме би, поред свих осталих разлога, Србија морала да се руководи и на обећаном/најављеном референдуму, то јест ако га заиста буде, као што би морало када добијемо непристојну понуду Европске уније. А онда, „плашим се да би се могло догодити да две трећине буду против и онда нека нам је бог у помоћи. Можемо да закључамо европску перспективу“, изјавио је Александар Попов из Центра за регионализам чији су донатори браћа Рокфелер, Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, Демократска комисија америчке амбасаде у Београду, Косовска фондација за отворено друштво, Европска комисија… Што све заједно неминовно значи да Поповљев страх представља нашу наду. Али, да не чује зло, и основ за бригу да ће Рокфелери и остали покушати да нам одузму наш референдумски глас, како би сами засекли границу Србије мимо њеног срца.

[/restrict]