ГОСПОДА ВАРВАРИ

Тек што је на примедбу председника Европског савета Доналда Туска, како би желео да историја Балкана мање следи мустре драматичних збивања из сценарија „Игре престола“, са Западног Балкана одаслат подругљиви одговор чија би се поента могла сажети у пословици „ругала се шерпа лонцу“ – са јасном алузијом да се стварно родно место спирале суровости и насиља примереног духу поменуте славне саге пре може препознати у устројству према којем одувек живи „цивилизовани западни свет“, док је злосрећни Балкан заправо сужањ поменуте велике игре – са Запада су у контрасмеру, наглашено адресирано на Србију, кренуле најаве да, када је о овом тлу реч, драми „Игре престола“ још увек није прошло време! Штавише, да машта романописца Џорџа Мартина, аутора славне квазиисторијске фикције, можда није ни кадра да досегне потенцијале које у Западном Балкану, највише у Србији, виде утицајни и моћни сценаристи, којима иначе подручје „комбинаторике“ није фикција већ стварност. Ништа мање него најновије српске несреће и смрти које су препознате као овдашња „епизода“ глобално распаљеног хибридног рата, о слутњи да ће се „Игра престола“ овде поново завртети говори чињеница да се Западни Балкан нашао у фокусу интересовања два светилишта највише политичке и друштвене моћи Запада – британског Дома лордова и Сената САД. Документи одаслати са ових адреса најавили су да је Балкан виђен као поприште вазда „незавршених ратова“ за запоседање митског „гвозденог престола“ (јавности су представљени прошле недеље) и насловљени су академски строго: „Уједињено Краљевство и будућност Западног Балкана“ (Комитет Дома лордова), те „Путинов асиметрични напад на демократију у Русији и Европи: Импликације на националну безбедност САД“ (Комитет за спољне односе америчког Сената).

[restrict]

Овдашњи пажљиви читаоци, посебно они који су експертском штиву англосаксонских специјалаца пришли критички, већ су уочили да, када је о формалној, логичкој и мисаоној доследности реч, и ови документи болују од Тускових превида – има ту понешто и аутистичних замена теза, као и лежерног изрицања тврдњи чије евентуално несагласје са стварношћу њиховим ауторима не смета. Оно мало шарма и беневолентности коју је показао Пољак, у овим анализама је ишчезло, а замењено је одговарајућом мером ароганције, произвољности, категоричких а неутемељених тврдњи, наравно и претњи намерно једва прикривених. Други пак београдски читаоци, они који су озарено дочекали британску и америчку владарску пошту, препознали су у овим англосаксонским програмским актима својеврсну божју промисао: не само да је потврђено да Балкан неће бити препуштен његовој судбини, то јест слободном избору и одлучивању његових грађана, што би, између осталог, отворило – према овом виђењу – ужасавајућу могућност инсталирања „квислиншких проруских режима“, већ, успокојени овом ситуацијом, овдашњи аналитичари поменуте провенијенције закључују да Лондон и Вашингтон неће дозволити ни друга „застрањивања“. Неће, наиме, бити ни попуштања пред – цитирамо – претњама опозиције, претежно антиевропске и варварске. У овом мисаоном прегнућу, дакле, у варварско било би стигматизовано све што по опредељењу, припадању, настројености срца и памети није западњачко, односно није англосаксонско, а јесте национално, или што је најнепожељније – проруско! Тако о варварству, изједначујући га и са антиевропским и, у ширем контексту, с националним, размишља цвет београдске интелектуалне изврсности и политичке изузетности. Понешто нам се ту ипак чини – недореченим.
Ко су данас варвари? Старе дефиниције не „раде“, нова тумачења су потребна, а ако бисмо на пример послушали Џулијана Асанжа, дакле једног самосвесног западњака, никако русофила и „православца“, модерни варвари се у овом тренутку историје препознају управо у круговима западне елите и естаблишмента. У круговима домаћих обожавалаца духа и моћи Уједињеног Краљевства Асанжова идеја била би, разуме се, дочекана као чисто светогрђе, и тенденциозна глупост, јер – „зна се“ ко могу бити варвари! Шта бисмо, уколико релаксирамо не само терминолошку окошталост и све овдашње малограђанске и сервилне предрасуде страхопоштовање за Енглезе, могли још да закључимо о варварима? Свакако не да су то сви они који „не говоре грчки“, а ако бисмо мало боље загледали стотинак и више страна енглеских текстова о којима је овде реч, могли бисмо открити и неке неочекиване чињенице. О варварству. Које у савременом појавном облику подразумева и неуклапање у неки друштвени и шири културни контекст, као и агресиван приступ некој средини или проблему. У поменутим документима „варварства“ ове врсте није мало.
У овом броју „Печата“ подробније се иначе анализирају безбедносни аспекти поменутих студија, и њихове импликације, но – с љубављу и посветом српским теоретичарима варварства – сада наводимо и неколико значајних примера који функционишу на трагу овог проблема. Ево шта, између осталог, мори уважене лордове и серове, и због чега елитни поданици Њеног краљевског височанства брину све те заморне балканске бриге.
Западни Балкан, каже се у британском документу, „извор је нестабилности у Европи“, а балкански „растући национализам опаснији је од радикалног ислама“. (Да ли је овде то промакло, или је тек неко на Острву открио деловање суманутих православних фундаменталиста који пуцају по цивилима у маси?) Такође, наводи се даље, не само да је у Србији знатан број екстремних десничарских група и даље активан, већ као главно наследство 20. века остаје ултрадесничарски национализам… а он је опаснији, јер „што је више тврдокорних националиста на Балкану, то су границе успостављене након ратова 90-их даље од тога да буду неповредиве“.
Занимљиво је ово са границама које су, зна се, непроменљиве, јер „тако гласи мудра одлука из 1945“, али ово није и неће важити за границе српске државе, које су, подразумева се и у Дому лордова, еластичне и према потреби врло – променљиве! Варварство, или…?
Да ли је варварство, или тек „обични“ аутизам, када усред брегзита уважени лордови уздишу како „ангажовање Велике Британије у региону Балкана мора бити настављено и због наших националних интереса и у оквиру наставка посвећености европској безбедности и блиској сарадњи с другим државама ЕУ“?
Сличних примера отмене „доследности” није мало, но можда је ипак врхунац варварског безобразлука који се издаје за господску принципијелност тврдња коју је у оквиру британског документа изнео Педи Ешдаун: „Проблем са свим земљама Балкана у томе је што се оне праве да раде оно што од њих тражимо, а ми се правимо да им верујемо.“ Можда би било умесно да дотични господин наведе број и име те божанске грамате у којој је записана заснованост његовог, и њиховог, права да уопште „траже од људи на Балкану“ да раде ово или оно! Иначе, познато је да варвари слабо маре за заснованост својих права, они једноставно – диктирају, заповеде, узму, отму!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *