ДОБРА ВИЈЕСТ ЗА БАЛКАН

ЕРДОГАНОВА НОВА ТУРСКА

Да ли је величање Ердогана и његове наводне моћи у складу с улогом Турске у БиХ, те колико су у праву они који кажу да Турска Босни и Херцеговини даје љубав, а Србији инвестиције?

Као дијете истанбулских радничких четврти, Ердоган је покренуо својеврсни класни напредак у крутој турској управи. Политичка администрација и војни врх, до превласти АКП-а, били су затворени за утицај исламистичке структуре турског друштва, док су привидно стремили демократизацији. У првим годинама власти Ердоган је распустио судове државне безбједности, смањио тортуру у истрагама и покренуо преговоре с Курдима. У овим акцијама Ердоган је до 2013. имао подршку покрета Хизмет (Служба) који предводи Фетулах Гулен, исламски учитељ с адресом у Пенсилванији.

[restrict]

ТУРСКА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА Неоспорно су, у одређеном времену, турска геополитичка улога, стратегија и циљеви били идентични или усаглашени са циљевима и улогом западних сила (САД, Енглеска, Израел, Њемачка и Француска), али и са утицајним сусједима (Русија, Грчка и Иран). Данас такве Турске више нема: нова, Ердоганова Турска не одговара САД, Енглеској ни Израелу… провоцира Њемачку, омаловажава и потцјењује улогу Француске а при томе је врло непоуздана као партнер (Русији, Ирану, Кини, Сирији…) било коме осим Катару. Способност Ердоганове Турске да на било какав начин отежа Русији или јој нанесе штету више не постоји.
Таква Турска не крије своје неоосманске амбиције и тежње да се пита и одлучује о балканским политичким приликама, иако, данас, не посједује ниједан механизам који би могла употребити као властити адут у обликовању Балкана. Нарочито због тога што Ердоганова „побједа“ на прошлогодишњем референдуму и увођење предсједничког система уз привидну консолидацију власти, у геополитичком смислу, не значи много.
Од стратегије „нула проблема са сусједима“ Турска је дошла у ситуацију „нула мира са сусједима“ и „нула мира у земљи“. Запад се није баш противио овом развоју ситуације, али ће га користити да продуби унутрашње друштвене конфликте у самој Турској и доведе до њеног распада или дјелимичне сецесије неког њеног дјела. Турска је данас бијесни пас који је превише гризао и остао без зуба. Ердоган је на референдуму прибавио себи много ауторитарних механизама који на међународној политичкој сцени не значе ништа, а на унутрашњој продубљују конфликте. Зато је та привидна побједа бесмислена холограмска политичка пројекција неких могућности које се никада неће моћи реализовати и то је добра вијест за Балкан, уморан од изјава турских политичара и њихових сљедбеника у Сарајеву, Тирани и Приштини. Понекад и Новом Пазару и у Београду.
Ердоган постаје све више политички мртвац, који се пред политичку смрт само снажно бацака рукама и ногама, док се цјела Турска гуши у клинчу Ататуркових присталица и исламиста, Курда, шиита и сунита… али и богатих и сиромашних. Опада бруто национални доходак, вањскотрговинска размјена је на најнижем нивоу, индустријска производња слаби. У Турској права криза тек куца на врата. Умјесто државничког одговора, Ердоган и АКП гањају Гуленове духове по Турској и настављају репресивну кампању према сарадницима и симпатизерима „турског Сороша“ и његовој „терористичкој организацији ФЕТО“.

СТВАРНИ (БЕЗ)ЗНАЧАЈ БИХ Ту слику геополитичке стварности једног усамљеничког положаја Турске, у Босни и Херцеговини не примјећују нити разумију. Улога Бакира Изетбеговића у подгријавању неоосманских ресентимената причама о „Алијином аманету Ердогану, над Босном“ није само служила за унутарбошњачку диференцијацију на правовјерне и издајнике него је прикривала стварни (без)значај БиХ за Турску. Јер Турска никада није значајније инвестирала у БиХ иако је стално најављивала неке нове инвестиције, вртоглавог размјера.
Према доступним подацима, у БиХ послује тек 15 турских фирми. Годишња робна размјена између двије земље је нешто мања од 500 милиона КМ.
Битно је знати да половина укупног турског извоза у југоисточној Европи отпада на Србију, гдје су турске инвестиције све веће. Турске фирме су, практично, у седам земаља југоисточне Еуропе уложиле 3,4 милијарди долара, а према најавама, план је да се до 2020. годишња улагања повећају на 8,8 милијарди долара. Удио који је до сада завршавао у БиХ никада није био пропорционалан „Алијином аманету“, још мање изјавама љубави званичника из Анкаре.
У Анализи директних страних инвестиција у БиХ за 2016. и 2017, с упоредном анализом БиХ и држава региона у извјештајима међународних организација, коју је за Савјет министара припремила Агенција за унапређење страних инвестиција у БиХ ФИПА, наведено је, да су директне стране инвестиције од 386,7 милиона КМ у првом полугодишту 2017. порасле за више од 66 посто, у односу на исти период 2016. године. Регистрована су улагања већа од 10 милиона КМ из Швицарске (61,6 милиона КМ), Уједињених Арапских Емирата (22 милиона КМ), Србије (19,4 милиона КМ), Словеније (5,5 милиона КМ) и Кувајта (14 милиона КМ).
Према подацима Централне банке БиХ, директна страна улагања у 2016. у БиХ су износила 536,3 милиона КМ. Укупна директна страна улагања у БиХ од маја 1994. до децембра 2016. године, према подацима Централне банке БиХ, износила су око 13 милијарди КМ. Највише страног капитала је уложено у производњу – 34 посто, у банкарски сектор 24 посто и телекомуникације 13 посто.  
Турска је током 2016. године уложила 30 милиона марака у Босну и Херцеговину. У првих шест мјесеци 2017. турска улагања су износила 14 милиона.
Иако турски дужносници често истичу Босну и Херцеговину као пријатељску државу, те да Турска улаже значајна средства у БиХ, службени подаци их демантирају. Према подацима Агенције за унапређење страних инвестиција, Турска није ни међу десет највећих страних инвеститора у БиХ. Тачније, налази се на 11. мјесту са укупно 390 милиона КМ, што чини три посто укупних страних инвестиција у БиХ. Колико има турских компанија у БиХ нема службеног податка, али надлежне институције истичу неколико најзначајнијих турских улагања.
То су „Natron-Hayat“ из Маглаја, „Sisecam soda Lukavac“, те „Turkish Ziraat Bank“ Сарајево. Поређења ради, у Србији послује 70 турских компанија, вриједних око 220 милиона марака. Упућени кажу да Турска Босни и Херцеговини даје љубав, а Србији инвестиције. А и за то, кажу, постоји оправдан разлог.
„Србија је стабилнија земља од Босне и Херцеговине, то је разлог. Јер турски капитал зна гдје треба улагати“, изјавиће познати новинар и дипломата Хајрудин Сомун.
Понекад проблем лежи и у самој БиХ, као што је то примјер са најављеном изградњом ауто/пута Београд–Сарајево. Туска је спремна да суфинансира овај пројекат, али се ентитети у БиХ не могу договорити око трасе.
Слична је ситуација била и са извозом меса у Турску. У неколико наврата је тај процес успораван управо због проблема на домаћем терену. У складу с тим из године у годину варира обим вањскотрговинске размјене. У првих осам мјесеци 2017, БиХ је у турску извезла робу у вриједности од 250 милиона марака, а увезла 400 милиона. Истовремено, у 2016. години извоз је износио 400 милиона, а увоз из Турске нешто мање до 600 милиона марака.
Пад улагања прикривен је бомбастичним најавама нових мегаинвестиција; прва је да један конзорцијум из Турске планира да изгради еко-зону Корићани-Влашић, у који планира да уложи вртоглавих 4,2 милијарде евра: „Истина је, улажемо милијарде на Влашићу“, потврдила је председник „Херитеџ Турка“ Ебру Гуерсан. У мејлу је написано да је тренутно на северу Африке где потпусује још један инвестициони уговор, након чега има лет за Мали. Уз фотографије из Судана докторица Гуерсан шаље и гаранције о скором доласку у Босну и Херцеговину.

ОСЛОНАЦ МЕКОЈ МОЋИ Када се анализира рационално, Турска је у самој БиХ имала највише вјерских, идеолошкиих и обавјештајних улагања, координисаних преко Обавјештајног и војног центра Турске у БиХ по имену Турски културни центар „Yunus Emre“, који је у Сарајеву (ул. Мула Мустафе Башескије) отворио и подржао теоретичар стратешке неоосманске дубине, смијењени предсједник владе Турске Ахмед Давутоглу. Ту су и Агенција „Анадолија“, те неколико портала и штампаних гласила (www.faktor.ba и часопис „Фактор“, муџахедински часопис САФФ…).
Значајна је и трговина оружијем, те улога Турске у наоружавању многих исламистичких војних формација у Сирији (Хајат Тахрир ал Шам, Фајлак Рахман, Слободна Сиријска Армија, Ахрар ул Шам…) што отвара питање одговорности и инстуитуција БиХ које су у протекле четири године преко турских компанија снабдјевале екстремисте оружјем, експлозивима, иницијалним капислама, детонаторима, капислираним и некапислираним чаурама… У томе су, као купци, учествовале моћне турске државне компаније („Makina ve Kymya Endustrisi Kurumu Genel Mudurlugu“ – са 7.500 запослених), значајне приватне компаније (попут „Feride Kirlioglu Patlayici Madde Ticareti“), али и неке офшор-компаније (без иједног или максимално пет запослених). У неограниченим количинима, које се мјере десетинама милиона комада, куповале су саставне елементе за експлозивна пуњења, детонаторе, електричне и неелектричне, конекторе, иницијалне системе и цјевчице Bihnel, огромну количину муниције калибра 7.62 мм и 9 мм, чауре и барут… (попут компанија „Ozkursan Otomativ ve Metal Makine san.tic.ltd. сti“, „Mechanical & chemical industries corporation“, „Anatolia fisek san.tic.ltd“), а две компаније које су под контролом Ердогановог сина Билала („Turc dis.tic.ltd.sti“ и „Orica-Nitro“ из Анкаре) посебно су за терористе набављале у БиХ емулзиони експлозив у великим количинама.
Наравно, привидно хуманитарне активности кроз које су изграђене или обновљене многе џамије, неки културни и историјски споменици из османског времена често су служиле као добро покриће присуства многобројних обавјештајаца и безбједњака из Турске на тлу БиХ. Свакако је ту предњачила Турска привидно хуманитарна организација IHH („Insan Hak vel Hurijet“ ili „Insani Jardim Vakfi“), која је изградила мрежу финансијске подршке исламистима преко „Turkish Ziraat Bank“ и створила мрежу невладиних организација за врбовање и финансирање вехабијских насеља, исламистичких група и организација. Најважније су „Солидарност“ из Бихаћа, „Срце Цазин“, Асоцијације за културу, образовање и спорт (АКОС) Зеница, „Пут знања“ Зеница, ОАЗА из Тузле, Међународни форум „Солидарност“, ЕМАУС из Добој Истока, „Свитање“ из Сарајева, „Селсебил“ из Живиница, „Дирхем“ из Санског Моста, Удружење „Живот“ – Бихаћ, Женска едукативна организација „Искре“ – Бихаћ, Удружење „Ватан-домовина“ – Босанска Крупа, Удружење „Актив“ – Бужим, Х.О. „Садака“ – Бужим, ОКЦ „Атис“ – Сански Мост и многе друге. Као главни покровитељ мреже организација под окриљем IHH појављује се Емина, супруга предсједника Турске.
Овакви послови и ове организације служиле су као ослонац мекој моћи Турске у БиХ, а стварну моћ чинили су људи инсталирани у врх безбједносних и обавјештајних структура земље, попут Османа Мехмедагића Осмице, директора ОБА/ОСА, блиског сарадника Турске обавјештајне службе МИТ и директора Хакан Фидана. Величање Ердогана и његове наводне моћи у потпуном је нескладу са улогом Турске у БиХ.

АТАТУРК НОВЕ ТУРСКЕ Улога западних служби у покушају свргавања Ердогана у БиХ је доживљена прилично драматично. Бошњачка власт у Сарајеву је величала „Ердоганову побједу“, његову одлучност да се обрачуна са свим непријатељима иако тај чин данас представља само алиби режиму у Анкари да, отворено и снажно, настави изградњу ауторитарног политичког система.
Крах државног удара омогућио је Ердогану потпуну превагу на унутрашњем плану и прибавио разумијевање политичког Сарајева.
Истина, и сви Ердоганови противници осудили су покушај преврата и подржали га у оцијени да је одбранио демократију. Што је још важније, Ердоган је искористио прилику да демократски поредак редефинише у свјетлу побједе над пучистима. Ердоган је, прилично лукаво, искористио ту јединствену прилику како би себе представио Кемалом Ататурком „Нове Турске“, државе која симболизује јединство исламске побожности и турског национализма, укоријењеног у османској прошлости („Волстрит џорнал“, 25. септембра). Умјесто кемалистичке државе – националистичке и секуларне, која је у рату за независност (1919–1923) заштитила турске границе од западног империјализма – „Нова Турска“ је замишљена као снажна национална држава у којој је исламизам заштитио демократију од „домаћих издајника“.
У пракси у реалном животу то изгледа сасвим другачије: команда турског ваздухопловства, полиција и све јавне службе настављају са дјељењем отказа и избацивањем са посла људи који имају било какву везу са Гуленом. Расписане су многе потјернице, похапшени бизнисмени, учитељи и хоџе а више од 20.000 људи је затворено под оптужбом да су подржавали или помагали покушај државног удара. У Југоисточној Анадолији, на подручјима Мардина, Дијарбакира, Сирта и Газиантепа, те у Хакари (подрегији Источне Анадолије) проводе се непрекидно, велике и бруталне, војно-полицијске акције против бораца Радничке партије Курдистана. Ердоган је потврдио да су те операције највеће у историји државе. Практично, на линији тог курса је уведена принудна управа у 28 локалних административних јединица на југоистоку земље, гдје компактно живи курдско становништво. Деструктивна улога Ердогана, војске и тајне службе из властите земље већ су се отворено и агресивно преселиле у сусједну Сирију отвореним ратом против курдских војних и параполицијских формација у Африну и Манбиџу.
Ердоган је свјестан смјене историјских епоха и да се вољом моћних политичких центара руши геополитичко наслијеђе Првог свјетског рата а са њим и концепт нација типа државе. Овај процес означава и најављује, динамично прекрајање граница у Азији, Африци па и Европи а Турска, у њега, баш као и прије стотину година, улази бременита унутрашњим проблемима и сукобима у властитом окружењу, које је сама изазивала.
Геополитичка партнерства су изграђена а у оквиру ових савеза Турска је више сметња, него што је потребна.
Да је свијестан ове чињенице Ердоган је показао у свом познатом обраћању породицама погинулих у покушају државног удара, тврдњом: „…како је “препород” од 15. јула показао да “Турци не могу очекивати ни правду, ни помоћ, ни подршку или разумијевање ни од кога… што год радили, морамо сами направити”! (The Guardian, 31. августа).
Наравно, пут у изолацију који је сам изабрао за себе и Турску, потпуно је усамљенички.
Тачније, „Турског змај од папира“ коначно су поцијепали истамбулски исламисти и њихова политичка звијезда Ердоган, рушећи ататурково наслијеђе и секуларни политички систем парламентаризма, којим се управљало из Анкаре читав вијек.
А Босна и Херцеговина, сами Бошњаци и цијело Сарајево, уопште нису тако битни да би Турска држава трошила драгоцијене ресурсе и новац у таквој „назор држави“.

БРАНА ПОВРАТКУ МИТСКЕ ВИЗАНТИЈЕ

И у доба владавине Кемал-паше Ататурка за чије реформе је тадашњи политички Запад имао разумијевање, демократија је била најмање битна и најмање уочљива. Питање улоге државе Турске увијек је постављано у односу на питање њене способности да спријечи излазак Русије на Средоземље и повратак митске Византије на Босфор. Зато Ататурк није доживљаван као крвник или диктатор иако је за себе, већ у имену, присвојио, традиционалну, војну и политичку, османску титулу „паша“ и појачао је са двије ријечи које се на Западу пишу као једна, Ататурк или „Отац Турака“. Турска држава никада у својој историји није припадала Европи, нити била њен дио. Културно, религијски, етногенетски и антрополошки, Турска је била и остала у Азији.
Турско опонашање западне демократије развијало се након значајног привредног раста, из времена војне управе, раних 80-их година, када је Тургут Озал увео низ либералних реформи. Посљедица овог повезаног и несумњиво, позитивног тренда био је наступ исламистичких странака. Оне су, од манифеста Millî Görüş (Национална визија), што га је од 1969. заступао Нецметин Ербакан, прихватале раст и модернизацију, али никада искрено и западни секуларизам, у коме су били видљиве мјере деисламизације. Кемалистичка секуларна полудемократија нашла је своју, полудемократску, исламистичку алтернативу. Од Ербаканове Странке националног реда (МНП, 1970–1971) и Странке националног спаса (МСП, 1972–1981) до његове Странке благостања (Рефах, 1983–1998), у којој је међу оснивачима био и Ердоган, па онда преко Странке врлине (Фазилет, 1998–2001) до Ердоганове Странке правде и развоја (АКП, основана 2001) прошло је готово пола вијека и четири велике забране, уз напомену да је АКП, ипак, реформисана верзија Ербакановог политичког исламизма. Циљ АКП-а није био стварање исламске државе уз примјену шеријата него борба за власт и утицај унутар кемалистичке националне државе. Ердоганова привидна умјереност, његов проамерички и проевропски став, подршка тржишном капитализму, дијелом објашњава и суздржаност војних и судских власти према АКП, као и успјехе АКП-а и Ердогана на изборима: парламентарним, предсједничким и локалним, од 2002. до 2016. године.

[/restrict]