Почетна / Свет / Да ли је памет и даље „добро распоређена”

Да ли је памет и даље „добро распоређена”

Западни медији последњих месеци посветили су велику пажњу теми пада коефицијента интелигенције становништва на Западу, док су бројне истраживачке установе покренуле своје кадрове да се позабаве овим проблемом. Појавили су се и документарни филмови (али и скандали због политички некоректних ставова неких учесника), да би додатно уље на ватру подгрејали руски либерали обавестивши западне колеге да се у Русији појавила „нова интелигенција“, која треба да води Русију у наредном периоду

Истраживачи из Америке, тачније група економиста и статистичара, саопштили су да су губици у Сједињеним Државама и Европској унији због пада коефицијента интелигенције становништва огромни: 340 милијарди долара годишње (2,3 посто БНД) у САД и 163 милијарде евра годишње (1,2 посто БНД) у ЕУ. За западни ум довољно да се крене у истаживања узрока – за сада су набројани: недостатак јода код трудница, утицај пестицида, генетско наслеђе (паметни људи све чешће не остављају потомство, за разлику од мање интелигентних), лоше образовање, појава интернета и нечитање „тешких“ књига.

Немачко-француска телевизија АРТЕ приказала је Немцима документарац „Еколошки хормони – да ли губимо интелигенцију?“ („Umwelthormone – Verlieren wir den Verstand?“). Филм почиње кратком изјавом британског антрополога, професора универзитета у Оулу (Финска) Едварда Датона: „За двадесет година IQ (коефицијент интелигенције) Европљана умањио се, док се аутизам и бихевиорални проблеми повећавају. Постајемо све глупљи, а ако нешто не предузмемо, наша цивилизација, заснована на интелекту, кренуће у супротном смеру. Да је већ туда кренула постоје индикатори.“ Аутори филма потом износе друге податке. „Није само проблем са умањењем коефицијента интелигенције, све више деце пати од синдрома дефицита пажње за одређене активности, као и хиперактивности или аутизма.“ На пример, у Калифорнији број аутистичне деце од 1999. до 2001. године увећао се за 600 посто. Слична ситуација је и у осталим америчким државама. Зато су лекари покушали да успоставе везу између умањења IQ, аутизма и хиперактивности.

ДЕФИЦИТ ЈОДА И СУФИЦИТ ОТРОВА Као један од разлога смањења интелигенције код младих наводи се дефицит јода код мајки за време трудноће (на Западу се највише користи мроска со, а она се не јодира), тврди професор упоредне физиологије у Паризу Барбара Демене. И други истраживачи, попут италијанског универзитетског професора Месинија Франческа Вермилија, уважавају ову чињеницу када се расправља о смањењу интелигенције савремене деце, али сматрају да то није главни проблем већ коришћење по организам опасних хемијских супстанци у свакодневном животу, попут флора, хлора и брома. Ови елементи имају аналогну структуру као јод, па их организам често прихвата за јод, што нарушава хормонални систем и делује разарајуће на мозак нерођеног детета. Професор Франческо истиче резултате праћења деце чије мајке нису имале довољно јода: у узрасту од 18 до 36 месеци ова деца су била хиперактивна; када су та деце порасла (8 до 10 година), поново су их посматрали и показало се да су у 70 посто случајева постојали синдром дефицита пажње и хиперактивност. Управо стапање флуора, брома и хлора можемо наћи у антипиренима и пестицидима, који се користе у пољопривреди, али и у свим предметима око нас: телевизорима, компјутерима, мобилним телефонима, намештају, одећи, као и у производима за децу и у храни. Посебно су опасни пестициди, јер су и произведени ради напада на функције мозга живих организама. Нема броја производима који негативно утичу на људски мозак. Козметика, антибактеријски сапуни, шампони, пластика, различити лакови и премази за намештај, кесе…

Амерички професор, епидемиолог и неуропсихијатар, уз то и доктор филозофије, Бренда Ешкенази износи резултате истраживања у којима је учествовала – наиме, група америчких истраживача је пратила 600 трудница, а затим њихову децу, како би испитали утицај пестицида на дечји мозак. И запазили смо да они наносе значајну штету дечјем мозгу: умањење коефицијента интелигенције, повећање одсуства пажње и хиперактивност и проблеме сличне аутизму. Закључак је да су хемијска средства у материци мајке главни узрок умањења коефицијента интелигенције деце и да утичу на развој мозга нерођене бебе. Следећи закључак је да подаци не стижу до јавности, односно лобисти компанија које су овим истраживањима на неки начин прозване финансирају нова „истраживања“ која негирају прва, тако да праве смутњу у јавном мњењу.

 

ИЗОСТАНАК ПРИРОДНЕ СЕЛЕКЦИЈЕ Но вратимо се професору Датону који има нешто другачији став од истраживача у области медицинских наука. Он сматра да је „екологија само другостепени узрок масовног пада коефицијента интелигенције, док се први крије у генетици“. Његов став је исечен из филма јер „није политички коректан“, открио је листу „Глобал тајмс“ сам професор. Датон сматра да је 80 посто наше интелигенције наслеђено, али се она временом губи. Ова тенденција се примећује у последњих сто година и зато смо сада мање интелигентни. Суштина је да нема строге селекције људи. У средњем веку постојао је природни одабир, где су даље ишли најинтелигентнији људи. У предвечерје индустријске револуције 50 посто богатих слојева становништва имало је за 40 одсто више преживеле деце у свакој генерацији у односу на сиромашне породице. То значи да се IQ са сваком генерацијом увећавао и тако је било од средњег века до 1800. Те године коефицијент интелигенције је био толико висок да је дао гигантске продоре многобројним изумима. После индустријске револуције однос снага се променио, јер су успешни људи почели да примењују контролу рађања, па су и имали мање деце него њихови преци до 1800. године. Код сиромашних породица догодило се супротно, уз помоћ савремене медицине већина деце је преживела, а уз то су и рађали много деце са слабим генетским потенцијалом. Решење које Датон предлаже да би се поправио IQ нико не може да примени јер делује „нацистички“: смањити рађање код људи са ниским коефицијентом интелигенције.

Европски и амерички истраживачи покушали су да извуку закључке и о интелигенцији раса и народа, при чему признају да нису имали репрезентативне узорке, па су неки народи прошли лошије од других (код Срба су тестирани само припадници нижих социјалних слојева). Водећи истраживач ове проблематике је Ричард Лин, психолог и професор Универзитета Олстер. Он, политички некоректно, тврди да бели Европљани имају просечан IQ 100, Aфроамериканци 85, Бушмани Јужне Африке 54, а Кинези 105.

Класична психологија тврди да је главни узрок пада интелигенције код неких људи глад деце, која у време развоја немају довољно хране, као и друге социјалне услове. Наиме, ако човек који је растао у немаштини почне да живи у добрим друштвеним условима, већ његов унук има IQ као већина здравих људи. Међутим, Ричард Лин побија ово. У своје три књиге: „Коефицијент интелигенције и богатство народа“, „Коефицијент интелигенције и глобално сиромаштво“, а посебно у последњој „Расе. Народи. Интелект“, уз помоћ бројних података, статистике и теренских истраживања, категорички закључује да је на тему развоја интелигенције главно генетско наслеђе. Другим речима, у срединама где људи имају низак коефицијент интелигенције вековима није било одабира по критеријуму „паметни – глупи“.

Чешки лингвиста и математичар Јакуб Мариан урадио је мапу Европе где је приказао IQ народа сваке државе (сем Црне Горе). Према његовом мишљењу коефицијент интелигенције зависи од квалитета образовања, те народи који имају нижи IQ немају приступ квалитетном образовању.

Постоје и друга истраживања на која указује Рускиња Светлана Кузина – да коефицијент интелигенције није објективни показатељ интелектуалног развоја човека. Наиме, неки људи ни у животу ни у професији не показују блистави ум, а постижу одличне резултате на тесту интелигенције. Најбољи пример је Џорџ Буш. Када је питање о његовим интелектуалним способностима постало политичко, урадио је тест интелигенције и освојио 120 поена (100 је просек, 160 супервисока интелигенција, а 70 веома ниска). Да не говоримо о припадницима „Менсе“, у коју улазе људи са високим IQ. Међу њима има милонера, али и људи крајње скромних достигнућа. Дакле, коефицијент интелигенције не представља одлучујући фактор за успех у животу, већ ниво рационалности. Наиме, за одговоре на питања где уложити новац, коју храну јести, коју робу купити итд. важна је информисаност (којим информацијама веровати, а којим не), образованост, логика, а на основу којих се доноси (не)рационална одлука. Истовремено, коефицијент интелигенције појединца показује могућност конкретног човека да оперише одређеним информацијама, логичким шемама и правилима. Још је важно разумети и осећања, емоције, како своје, тако и других људи и умети их контолисати. Успех на тесту интелигенције одређује и чињеница којом страном мозга човек више размишља. Они који користе десну страну мозга имају бољу интуицију, више су оријентисани стваралачки, док су они који користе леву страну рационалнији, боље знају математику, логику и сличне дисциплине. По правилу на тестовима људи који користе леву хемисферу мозга имају боље резултате.

НОВИ ОБРАСЦИ МИШЉЕЊА Неколико година уназад на Западу се појавио термин „емоционална интелигенција“ (EQ) који подразумева способност да помогнемо другим људима, предвидимо њихово понашање и контролишемо своје и туђе емоције. Ово је посебно важно за пословне људе, менаџере и политичаре. Но ту је још једна новина коју је осмислио професор психологије са Харварда Хауард Гарднер у својој књизи „Пет умова за будућност“. Гарднер пише о томе да промене које се догађају у свету представљају изазов и захтевају нове обрасце мишљења. Због тога предлаже пет типова мишљења: дисциплинарно мишљење које тражи да човек научи само једну професију, синтетизирујуће које тражи да човек интегрише различита знања у једну целину, креативно мишљење је способно да смисли нове послове, уважавајуће мишљење омогућава прихватање људи различитих култура и рад са њима без обзира којој раси, нацији и професији припадају и, на крају, етичко мишљење које носи одговорност за предузете радње.

Док Запад лута, Руси имају решење. Татјана Черниговскаја истиче да треба научити мозак да развија своје интелектуалне способности. А за то је неопходно да човек чита (папирне) књиге и пише руком. Читати „тешку“ литературу и вежбати писање руком је решење. Решење није интернет. Мозак не уме ништа да уради ако то није пре тога научио. Ако нешто не памтимо, то не значи да не памти и наш мозак. Он све време учи. Али сада више није тако и зато се бележи пад коефицијента интелигенције. Човек не треба да се дружи са лошим људима, слуша лошу музику, чита безвезне књиге. Људи се плаше да се отрују храном, али олако трују свој мозак, а он треба да изврши тешке задатке. Мозак је гигантска неуронска мрежа (око 100 милијарди неурона), при томе сваки од њих може да има од 50 до 10 хиљада контаката са другим деловима мозга. Број таквих веза је око квадрилиона. Ово превазилази број елементарних честица у васиони, при томе неуронска мрежа је динамична, она се стално мења. Доказано је да људи који говоре бар један страни језик касније почињу да губе памћење (четири до пет година). Талентована деца се рађају, али да би њихове способности дошле до изражаја, морају се наћи у средини која их прихвата.         

НОВА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА НА МАРШУ

Либерални медији подигли су велики буку око једне појаве у Русији: у држави је рођена „нова интелигенција“, активна, политички образована и са (грађанским) идентитетом. Изненађење је велико, јер се сматрало да су „Руси народ без елите“ . Совјетска интелигенција пошла је у три правца: у емиграцију (највише у САД), у алкохолизам и на јахте. Сва три су са аспекта развоја Русије била безнадежна, односно некорисна. Зато се развила полемика откуда је дошла нова интелигенција, ко је и за шта ствара?

Све је, према порталу stoletie.ru, откривено у фебруару 2012, када је у свет нове интелигенције „завирио“ лист „Московске новости“. Но за сада није познато како се то десило и ко је све то организовао. Зна се само да се спремају „да преузму судбину државе у своје руке“ и да се појављују на различитим манифестацијама, укључујући политичке митинге, где су и добили име „нова интелигенција“.

Ови људи су морално преображени на таласу протеста и државних преврата (од Грузије до Украјине). По професијама су веома различити, од рестауратора, правника, полицајаца, до политиколога. Владислав Сурков ју је назвао „разгневљеним грађанима“ који полако улазе у све институције као „невидљиви људи“ са циљем подизања њиховог моралног и стручног кредибилитета. Сматрају се и новим хегемонима, креативним и, да поновимо, „невидљивим“. Суштина је, како пише Александар Архангелски, да „нова интелигенција“ себе не сматра изабраним слојем који је историја обавезала да износи моралне оцене, али, истовремено, они мере историјске процесе моралним критеријумима. Залажу се за моралност и природност у друштвеним односима, што их чини лидерима у заједницама где живе. Захваљујући „новој интелигенцији“ зарађивање новца и служење заједници престали су бити у колизији. Стара совјетска интелигенција није умела с новцем. Нова уме, због чега су често у различитим компанијама и пословима. Другим речима, Руси морају бити богати, морални и патриоте. Патриотизам се код „нове интелигенције“ не доживљавама само као љубав према отаџбини већ и као рад на томе да стандард, односно квалитет живота обичних људи буде што виши. У томе се разликују од савремених олигарха.

Препознају се по моралним поукама, моралној реторици, јер уносе у живот људи старе, добре, али заборављене вредности. Због тога је „нова интелигенција“ заборавила „теорију модернизације“, јер је она амнестирала капитал, довела до деградације науке, армије и индустрије. Модернизација значи реформација православља и укидање бесплатног образовања и лечења, пензија, права родитеља. Они зато говоре о „вредностима“.

ЖИВОТНИ СТАНДАРД И – IQ

Лист „Њу сајентист“ посветио је један број питању пада коефицијента интелигенције у Великој Британији, Данској, Норвешкој и Аустралији и то доводи у везу са нефункционисањем „ефекта Флина“. Наиме, новозеландски политиколог Џејмс Флин први је приметио везу између животног стандарда и коефицијента интелигенције. Развој науке и образовања, нови изуми, поправљање животних услова, медицинска заштита, здрава храна, смањење нивоа криминала налазе се међу факторима који утичу на развој интелекта. „Ефекат Флина“ потврђују фактички и сва локална истраживања. На пример, у Данској тест за утврђивање IQ морају да прођу сви будући војници, и тако је већ деценијама, али 2015. бројни кандидати нису положили тест, што није било од 1950-их година. У овој земљи је забележен застој развоја интелигенције 1990-их и 2000-их година, а потом је кривуља пошла низбрдо. Али није само тако у Данској. Бројни универзитети такође извештавају о сличној појави у њиховим државама. Има истраживача који пад коефицијента интелигенције повезују са појавом интернета.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *