Почетна / БРОЈ 503 / Битка за нас

Битка за нас

Постају ли Западни Балкан а нарочито Србија, по убрзаном поступку, поприште нове геополитичке борбе великих сила у којој се малигним сматра утицај сила које су Србији наклоњене?

Чим је Челзи Менинг – звала се Бредли Менинг кад је била мушко и „Викиликсу“ дотурила четврт милиона поверљивих депеша америчке дипломатије – најавила да ће се кандидовати за кандидата Демократске партије на изборима за сенатора из Мериленда овог новембра, вашингтонски експерти закључили су да је реч о новом ударцу руског председника Владимира Путина на америчку демократију. Зато што ће Менинг(ова) угрозити нову сенатску кандидатуру Бенџамина Бена Кардина, актуелног вође демократа у сенатском Комитету за спољне послове, а Кардин је управо објавио опширни (206 страница) извештај о „Путиновом асиметричном нападу на демократију у Русији и Европи“ и „импликацијама по националну безбедност Сједињених Држава“. Па му се сад, јел’, Путин брже-боље свети тако што гура Челзи Менинг на његово сенатско место.

КАРДИНОВ ИЗВЕШТАЈ Параноја која просто избија из оваквог начина размишљања карактерише и овај Кардинов извештај, који пак понавља све постојеће вашингтонске стереотипе о злом Путину и његовом малигном утицају који се – утицај – шири светом како би пореметио племените планове Америке да свету донесе мир и просперитет (бомбама и деструкцијом ако другачије није могуће, таква је наиме природа тог милосрдног анђела која нам је добро позната и из непосредног додира с њим).
Због понављања свих ових бесмислених стереотипа, елем, Кардинов би извештај једва био вредан наше нарочите пажње да се нарочито не бави и Србијом, а како и да се не бави кад Србија има, пише тамо, „централно место и утицај на Балкану“, због чега „свака стратегија супротстављања малигном утицају (Русије) треба да почне у Београду“.
Одмах то да разјаснимо: извештај сенатора Кардина из Демократске партије не представља, сам по себи, становиште Беле куће и Стејт департмента. Али није реч ни само о становишту једног сенатора, нити само (тренутно опозиционе) Демократске партије, већ је реч о ставу, како су показала нека претходна гласања у Сенату, који с Кардином дели још 98 од 100 његових колега сенатора, с часним али стравично усамљеним изузетком сенатора из Кентакија Ренда Пола. Уз то, ставови и предлози присутни у Кардиновом извештају савршено су подударни с предлозима утицајног Атлантског савета о новој балканској стратегији САД, оној што предлаже да се ми и Американци историјски помиримо тако што ћемо признати независност Косова и раскинути односе с Русијом и приде пристати на стално америчко војно присуство што је, иначе, само лепше име за окупацију.
„Малигни руски утицај у Републици Србији“, започиње одељак Кардиновог извештаја који се бави нашом земљом, „манифестује се кроз културне везе, пропаганду, енергетику и односе у одбрамбеној сфери који се шире… Србија се (за разлику од Црне Горе иако је и сама кандидат за чланство у Европској унији, истиче се на другом месту) није прикључила ЕУ санкцијама Русији, и, с обзиром на њене односе с Русијом, тешко да ће се прикључити таквим мерама у догледној будућности“.
Значајну препреку за промену српске политике у пожељном смеру, против Русије дакле, представља и став народа. Извештај, наиме, цитира резултате, у јавности необјављеног, испитивања јавног мњења из септембра 2017. године по коме 42 одсто Срба у Русији види партнера који Србију највише подржава, „насупрот 14 одсто који то наводе за ЕУ, и 12 одсто за Кину“. Утиче на то, наводи се даље, и руска пропаганда: „Откако је ’Спутњик’ почео да делује у Србији у јануару 2015, позитивни ставови према Русији међу Србима порасли су с 47,8 одсто на 60 одсто у јуну 2017.“
А Русија ће, упозорава сенатор из Мериленда, овакву ситуацију настојати да искористи: „Како Србија буде напредовала у интеграцијама у Европу, постоје знаци да Москва планира да повећа притисак на ову балканску земљу како би спречила такав исход (улазак Србије у ЕУ).“ Вратићемо се касније овој прогнози, која у суштини најављује – када јој одузмемо лични анимозитет аутора извештаја – појачано руско ангажовање у Србији.
Све у свему, закључује се а то је сад и кључно, „Сједињене Државе морају поново да се ангажују у Србији, користећи своје ресурсе“.

БРИТАНСКИ ЛОРДОВИ Случај је тако удесио, а можда уопште и није случајно, да је практично истовремено с Кардиновим извештајем, који захтева јаче америчко ангажовање у Србији и на Балкану како би се сузбио малигни руски утицај, објављен и извештај Дома лордова (Горњег дома) британског Парламента – „Уједињено Краљевство и будућност Западног Балкана“ – у коме је садржан истоветан позив за појачаним ангажовањем.
Зашто? Зато што, каже се отворено, овај регион има „велики и сталан значај за Уједињено Краљевство“, а „као највећа земља на Западном Балкану, регионална улога Србије била је, и остаје, од посебне важности“.
Извештај британских лордова, напоменимо и то, значајан је и утолико што, можда и нехотице, открива кључ за разумевање њихове реторике и уста пуних пријатних појмова као што су мир и стабилност. А шта се под тиме заправо подразумева? Ево шта: „НАТО чланство и сарадња могу да оснаже мир и стабилност региона.“ Другим речима, мир и стабилност подразумевају, исказаћемо то грубо да бисмо се добро разумели, потчињавање англо-америчкој чизми; мирно је и стабилно само оно што их слуша беспоговорно, а њихова жеља за нашим миром и стабилношћу подразумева да им се повинујемо мирно и стабилно.
Па отуда и став да једини допуштени спољни утицај јесте њихов: „Стабилност у региону поткопава утицај трећих земаља… Нарочито забрињава утицај Русије… Иако се још може расправљати о размерама руског мешања, њен потенцијал за дестабилизацију региона не сме да се потцени.“
И зато извештај Дома лордова, пре свега, представља позив на акцију: „Уједињено Краљевство после брегзита мора блиско да сарађује са својим међународним партнерима како би осигурало да се другима остави што мање простора за деловање против наших циљева… Британско ангажовање у региону мора да буде настављено (…) како би се сачувао прогрес начињен после ратова деведесетих година… Планирамо да повећамо ниво нашег ангажовања (јер је) од виталног значаја за Уједињено Краљевство да остане активно на Западном Балкану.“
А саставни делови активног британског ангажовања на Балкану зарад очувања сопственог интереса и утицаја јесу и пружање помоћи Македонији да се учлани у НАТО „са или без решења питања имена“, ЕУ интеграција читавог региона јер је то „најсигурнији пут за државе Западног Балкана да очувају безбедност, стабилност и просперитет“, те нормализација односа Србије и Косова како би „руски утицај у Србији умногоме био редукован“.

БОЦАН-ХАРЧЕНКО Упоредо с овим најавама англо-америчке офанзиве на Западни Балкан с нарочитим акцентом на Србију – враћамо се сад на споменуто упозорење сенатора Кардина да ни Русија неће седети скрштених руку – стижу најаве да ће за новог руског амбасадора у Србији бити именован искусни Александар Боцан-Харченко, некадашњи руски амбасадор у БиХ, пре тога представник у посредничкој тројци за решавање питања статуса Косова и Метохије, који ће на амбасадорско место у Београду „вероватно“ – најава председника Србије Александра Вучића – доћи с релативно високе позиције шефа Четвртог европског одељења у руском Министарству спољних послова, одељења које је задужено за сав простор од Турске на истоку, преко читавог Балкана (а не само такозваног Западног), до Словеније на северу. „Он је истакнут, оштар, снажан дипломата, рекао бих, један од руских дипломатских специјалаца“, описао га је Вучић, додавши да је „сасвим очевидна“ порука коју би Москва одаслала Боцан-Харченковим именовањем за новог амбасадора у Београду.
А ако некоме и није сасвим очевидно, да појаснимо – овакво именовање представљало би знак да Москва заиста не намерава да мирно и ћутке посматра потчињавање Западног Балкана а посебно Србије англо-америчком утицају, већ да намерава да се томе супротстави тако што ће нам помоћи да им се супротставимо. Почев од Косова и Метохије – подсећамо да је Владимир Путин приликом недавног сусрета с Вучићем нагласио да коначно решење треба тражити у оквирима Резолуције 1244 Савета безбедности УН – будући да је и Русији, сасвим сигурно, јасно да би наше добровољно одрицање од Косова и Метохије представљало први и најкрупнији корак ка прекиду веза с Русијом и даље ка уласку у НАТО, а то је развој догађаја какав Русија, ван сваке сумње, не жели таман колико га желе и Лондон и Вашингтон.

ЕВРОПСКИ ФАКТОР А Брисел, то јест Берлин? Упадљиво је одсуство и Брисела и Берлина из ових англо-америчких планова за сузбијање малигног руског утицаја на Западном Балкану и у Србији.
Али можда и не треба сасвим да чуди, јер ево до каквог су става у преговорима о састављању нове „велике коалиције“ у Немачкој дошле две највеће њихове партије ЦДУ/ЦСУ и СПД: „Глобални односи снага фундаментално су се променили током последњих година, политички и економски као и војно. Нове промене у политици САД, Кине и Русије једну ствар чине очигледном: Европа треба да узме своју судбину у сопствене руке, сада више него икада раније.“
Нема другог начина да се схвате ове речи него као настојање најмоћније државе Европске уније да се напокон извуче из (англо)америчког, такорећи, шињела. А и иначе су све присутнији знаци слабљења онога што се назива трансатлантском везом а заправо је америчка контрола Европе, каква је успостављена после Другог светског рата и проширена након окончања (првог) Хладног рата; од дијаметрално супротних ставова према признању Јерусалима за главни град Израела, преко иранског нуклеарног споразума па до односа према корејској кризи, став Берлина и Брисела много је ближи Москви и Пекингу него Вашингтону, што признају и са оне стране Атлантика.
Имајући то у виду, иако је можда сувишно јер је очигледно, важно је истаћи да нам овакав развој догађаја иде у прилог; англо-америчка офанзива на Србију ипак је слабија ако у њој не саучествује и Европска унија.
Узгред буди речено, кад смо већ код тога, ваља споменути и да део споразума о великој немачкој коалицији који говори о Европској унији ни једном једином речју не спомиње могућност њеног даљег проширења. А то је пак знак да се о проширењима у догледној будућности неће озбиљно размишљати, све и ако то не значи да ће Немци и остали одустати од неуверљивих јавних тврдњи да имамо ЕУ перспективу, пошто то ионако ништа не значи а обавезује (их) на још мање тога.
Но, ова далека перспектива на страну, јер на наше животе много ће више утицати велика геополитичка битка за Западни Балкан која се увелико захуктава. Ако правилно ишчитавамо знакове поред пута, мучко убиство Оливера Ивановића у Косовској Митровици представља део ове битке, чији је коначни циљ сламање Србије у складу с англо-америчким поимањем мира и стабилности. Отуда и једини могући закључак, да су нам Англо-Американци и њихови интереси једини прави непријатељи, а не они који упозоравају да им се више не сме попуштати…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *