Биће боље, али се не да поправити

Контроверзе поводом серије Немањићи – рађање краљевине

Пише Божидар Зечевић

Озлојађеном гледалишту, које је дуго ишчекивало први покушај телевизијске драматизације рађања прве српске Краљевине сметало је овде (пилот епизода!) готово све: организација приче и драмске радње, неуверљивост призора, главни и епизодни ликови, површност и конфузија, недопустиви аматеризам и неретко дилетантизам, нарочито говор Немањића, који се некима учинио одвећ „дорћолским“

Програмски савет РТС-а упутио је недавно писмо Управном одбору ове телевизије, генералном директору и главном и одговорном уреднику културно-уметничког програма којим се захтева да се нове епизоде серије Немањићи – рађање краљевине не емитују док се серија не погледа на интерној пројекцији. „Сматрамо да би било целисходно да се члановима Програмског савета, пре почетка емитовања целине серије, прикаже бар пет првих епизода“, каже се у овом писму. У својој изјави председник Програмског савета проф. др Миливоје Павловић додао је да писмо садржи и захтев да Јавни сервис не емитује наредне наставке серије док се не одгледа барем половина снимљеног садржаја. Професор Павловић појашњава овај захтев овако: „Наглашено негативни коментари које је после емитовања прве епизоде изазвала код готово сто одсто гледалаца, и озбиљност замерки које се упућују на рачун серије, јасно указују на то да би Програмски савет требало да погледа целину и заузме став“, јер „као независно тело и својеврсни мост између великог аудиторијума и уредништва јавног сервиса, има задатак да се стара о интересима гледалаца, те и обавезу да се повремено оглашава, нарочито када је повод крупан – а Немањићи то свакако јесу, као веома захтевна серија на велике националне теме, програмски, продукционо и на сваки начин значајнија од низа других производа РТС.“ На ово Управни одбор и менаџмент Јавног сервиса одговарају да уважавају мишљење Програмског савета, али да неће прекинути емитовање серије, јер се то у захтеву и не тражи (иако председник Савета у наведеној изјави тврди супротно), а да ће „оцену дати гледаоци и стручна јавност после емитовања целе серије“. При томе се Драган Бујошевић, генерални директор Јавног сервиса, позвао на Закон о јавним медијским сервисима и Статут РТС који „инсистирају на аутономији уређивачких тимова и независне уређивачке политике“.
Како било, ово је први пут у историји телевизије у јавном власништву да један њен орган условљава даље емитовање главне телевизијске серије додатним прегледом, а да други орган то не уважава. Само по себи ово је капитална чињеница: пракса је показала да тзв. јавни утицај на програмске садржаје Јавног сервиса постоји само у начелу и да је у збиљи раван нули. Ова крајње необична ситуација открива још најмање две ствари. Прво, да Програмски савет уопште не гледа кључне програмске садржаје РТС. Друго, да када тако нешто затражи, лако добија корпу од управе управо у име „аутономије и независне уређивачке политике“, дакле у име стваралачке слободе, за коју смо се као друштво изборили. Ergo: аутономија уређивачког тима, који добија поверење менаџмента, стоји изнад друштвеног интереса.
То је значајна новост и велика тековина.

[restrict]

Изневерена очекивања

У једноме је Бујошевић ипак у праву: дете је рођено и треба га љуљати, тј. емитовати у предвиђеном обиму и маркетиншком руху, а оцену гледалишта и стручне јавности дати тек на крају. У принципу, томе се нема шта замерити. Али захтев Програмског одбора и долази као последица пробуђеног јавног интереса и најшире схваћене стваралачке слободе оличене у громогласној негативној оцени прве епизоде ове ТВ серије емитоване у новогодишњој ноћи 2017. године. Да подсетимо: одмах по емитовању пилот епизоде (иако није тако најављена, нити је објашњено зашто после прве у уобичајеном интервалу не следе и наредне епизоде, него се наставак чека месец и по дана), још у току новогодишњег викенда буквално су се запалиле друштвене мреже, а затим и штампани медији, лавином протеста и жестоких реакција. Озлојађеном гледалишту, које је дуго ишчекивало први покушај телевизијске драматизације рађања прве српске Краљевине сметало је овде готово све: организација приче и драмске радње, неуверљивост призора, главни и епизодни ликови, површност и конфузија, недопустиви аматеризам и неретко дилетантизам, нарочито говор Немањића, који се некима учинио одвећ „дорћолским“. На то председник Програмског савета додаје још и „општи уметнички утисак, неразрађене ликове и дијалоге, слабу и празњикаву, чак досадну причу и недопустиво озбиљна огрешења о историјске чињенице“. Проф. Павловића, даље, брине „груба реакција челника РТС на тај логичан, уравнотежено формулисан и у основи добронамеран захтев Програмског савета. Не може се багателисати јавност, чак ни када делом јесте ’твитерашка’, а не може се багателисати ни жеља нашег савета, чија улога није само формална и декоративна“.
Први од историчара који је недвосмислено оценио оно што је увидео на телевизији био је др Предраг Ј. Марковић: „Пилот епизода нас је посрамила“, каже Марковић уз опаску да „средњи век на биоскопским платнима и телевизијским екранима у Србији као да је уклет, јер за њега нема дилеме да је промашен дух времена у пилот епизоди који најављује серију Немањићи… Пилот епизода серије је изневерила очекивања, али треба сачекати да видимо у шта ће се серија развити“. Осим тога, др Марковић се овде заложио за нешто пресудно важно: за одговорну и стручну рецензију методом „ред по ред“, која је у овом случају изостала, а коју би поново требало увести као обавезан корак у препродукцијама ове врсте.
Још одређенији био је проф. др Синиша Мишић, шеф Катедре за историју српског народа у средњем веку на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и коаутор књиге Србија 1217, објављене поводом осам векова откако је Стефан Немањић постао први српски „првовенчани краљ“. „Историјски филмови не могу уметничком слободом да правдају извртање чињеница, нарочито кад је реч о кључним догађајима за историју једне нације, а главни недостатак пилот епизоде серије Немањићи – рађање краљевине јесте непознавање или намерно извртање важнијих историјских чињеница. Пре свега инсистирање на неистини да је византијски цар Манојло гајио неку посебну љубав према Немањи и да га је довео на престо, после чега га је незахвални српски велики жупан издавао. Немања као удеони кнез није имао ништа мању територију од браће, нити му је ’праведни’ Манојло због тога поклонио Дубочицу као што је приказано. Византијски цар уопште није подржао Немању после, данашњим термином, ’државног удара’ који је извео против браће по изласку из тамнице у коју су га бацили. Напротив, он је војно помагао њих да свргну Немању, у чему нису успели. Историјски, Немања није био ни вероломни византијски слуга, ни примитивац као што би неуки гледалац могао да закључи из серије“, огорчен је др Мишић, који није задовољан ни избором протагониста нити концепцијом неких кључних момената у првој епизоди серије. „Манојло није био сићушан човек, као што дочарава глумац који га тумачи. Напротив он је био веома висок и снажан човек, који је у боју могао једним ударцем да располути човека. Византијски хроничари савременици су оставили сведочанства и о њему и о Немањи за кога наводе да је био дивовског раста и карактеристичне беле косе и браде. Немањини синови Вукан и Стефан у серији су приказани као деца истог узраста, иако је опште познато да је Вукан био знатно старији. Приказивање важних догађаја и реторика подсећају на нискобуџетне филмове о НОБ-у. На пример, полагање камена темељца за Ђурђеве ступове, владарску задужбину, морало је да се одвија по строго утврђеној раскошној церемонији, уз присуство највишег свештенства и племства, а не као говор председника сеоске задруге уз неку гомилицу зарозаних сељана. Не може Немања да се моли као навијач, а живи у средњем веку, добу вере. Мноштво је таквих кардиналних промашаја у приказивању историјских чињеница“, каже професор Мишић. Шта значи „сачекати мишљење историчара“? Је ли ово што кажу доктор Марковић и професор Мишић мишљење струке или су то само нека необавезна наклапања, којима менаџмент може али и не мора поклонити пажњу?
Уопште, чуди поступак менаџмента телевизије да за научне супервизоре овакве мегасерије доводи лица по свом (политичком) кључу, а не признате научне ауторитете. Проф. Мишић истиче да РТС никад није тражио стручну помоћ универзитетске Катедре за историју српског народа у средњем веку: „Национална телевизија, односно креатори серије су одабрали научне саветнике сами, по неким приватним везама, али изгледа да ни њих нису слушали. Уметничка слобода није уопште спорна, управо помоћу ње играни филм или серија морају да дочарају дух времена, што је у овом случају потпуно промашено. Веома је опасан утицај овакве популаризације историје. Зато је велика штета овако нетачно интерпретирање Немање и његовог доба.“
У суштини, РТС и овом приликом понавља исти тип препродукције који је примењен у тек завршеној ТВ серији Драгана Бјелоглића Сенке над Балканом: ауторски тим бира и именује своје историчаре који затим затварају наратив серије према унапред датом моделу. У анализи Сенки над Балканом, у прошлом броју Печата, показали смо да овакав модел задају идеолошки комесари друге Србије, од којих су барем двојица учествовала и у непосредној припреми Немањића. Али још је рано за праву анализу. После прве епизоде (нигде није речено да је у питању пилот иако је јавна тајна да се у Таковској, после новогодишње катастрофе, пуном паром прерађују и скраћују епизоде ове серије) не можемо доносити опште оцене. Надам се да ће материјала за то ускоро бити у изобиљу.

По јутру се дан познаје

Профаном говору Немањића не може се у принципу много приговарати осим што се њиме анулирају митолошке и епске димензије радње, без којих нема добре драме. Не учи нас томе само највећи део Шекспировог опуса него и – Игра престола. Професионално око, међутим, већ запажа извесне одлике продукционе и режијске нарави које се до краја тешко могу исправити. Није ствар у тајмингу и ритму серијала. У првој епизоди „боде очи“ недопустиво површан, немаран, готово ошљарски приступ режијској организацији призора, као и катастрофалан, у ствари „непостојећи“ рад са глумцима. Појава Немањиних синова у дечачком узрасту у првој епизоди серије открила је сада, 2017, новорођени „борбени дилетантизам“ из детињства нашег филма, о коме је још пре шездесет и више година писао први наш критичар Вицко Распор. Овде се на делу види сва неозбиљност и недоученост режије, што је данас, као што смо видели, кадра да уочи и најшира публика. Статисти који млатарају мочугама, празњикави и декомпоновани тотали, потпуно одсуство масе и волумена у кадрирању збиља подсећају на убоге Б продукције, према којима нам сада Мимичин Бановић Страхиња, Шотрин Бој на Косову изгледају као недостижни идеал.
Речју, прва епизода Немањића изгледа као да долази из праисторије нашег филма. Када слушам изјаве лобиста РТС-а да серији треба дати прилику да се докаже, не могу да се не сложим, а ни да заборавим наслов књиге Миливоја Мајсторовића и Лазара Стојановића коју је 1970. забранио и потпуно уништио Титов режим – Биће боље али се не да поправити! Овај генијални афоризам из шездесет осме постао је велики знак свог времена; често му се враћамо и данас. Актуелан је и у овој ситуацији и отуд у наслову овог текста.
И Ђорђе Кадијевић, без сумње најбољи српски телевизијски редитељ, аутор још недостигнутог телевизијског Вука Караџића, изгледа да дели овакво мишљење:
„Не осећам никакав оптимизам да ће се у наставку поправити утисак. Напротив, историјска материја која тек долази на ред да буде обрађена по себи је још јача у драматуршком и историјском смислу захтевнија. А по јутру се дан познаје и јаки су разлози за подозрење да ће оно што предстоји бити, у најмању руку, равно првобитном негативном утиску. Искрено жалим, пре свега као гледалац, што је начета једна тако грандиозна тема, те ће морати да протекне бар још педесет година да би неко поново одлучио да је се прихвати на неки бољи начин.“

[/restrict]