Почетна / Свет / Арогантни Запад, пркосни и бунтовни источњаци

Арогантни Запад, пркосни и бунтовни источњаци

Проблематично и рискантно активирање „нуклеарног (ЕУ) оружја“: Историјски преседан са (егземпларним) посезањем фамозног члана 7 Лисабонског споразума против Пољске, који као крајњу консеквенцу предвиђа најтежу казну (одузимање права гласа чланици Уније и ускраћивање средстава из европских фондова) прети да, драстично и драматично, разбукти тињајући рат између Брисела и „непослушних“ партнера са источне стране

На самом измаку године, ионако крцате невероватним шоковима и ломовима, године коју би многи због тога најрадије одмах заборавили, бриселска (ЕУ) бирократија је учинила историјски преседан: посегла је за „нуклеарним оружјем“, први и једини пут, против једног члана (све хаотичније) европске фамилије.

Није, срећом, у питању (стварно) нуклеарно (и пустошно) оружје којим се претило, можда само привремено одложеним, а готово неизбежно катаклизмичним ратом између Сједињених Америчких Држава и Северне Кореје. Јесте, међутим, активирање политичке „бомбе“ која прети да, драстично и драматично, отвори одавно тињајући „рат“ између „арогантног“ Запада и све пркоснијих, до отворене побуне, источњака.

Реч је о активирању (фамозног) члана 7 Лисабонског споразума који, као крајњу консеквенцу, предвиђа најтежу казну (пошто могућност искључења не постоји) – одузимање права гласа (у одлучивању) и забрану коришћења европских фондова – која може да задеси „непослушну“ чланицу Европске уније.

ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ НЕПОСЛУШНИХ У конкретном случају на нишану се нашла Пољска. По свему судећи егземпларно: проблематичан, и политички веома рискантан потез предузет је како би се „дисциплиновали“ и остали „неприлагодљиви“ партнери (превасходно) са источне стране који, све упадљивије, одбијају да се потчине, беспоговорно, корпусу заједничких „западних вредности“ које се, у Будимпешти, Прагу и Варшави, донекле и Братислави, „читају“ као мешање у унутрашње ствари и – недопустиви „бриселски диктат“.

Иако је потезање (бриселског) „нуклеарног оружја“, како се, медијски и политички, због могућих (тешких) последица квалификује „премијерно“ активирање члана 7 Лисабонског споразума, тумачи као најава „великог обрачуна“, званична Варшава демонстрира (готово провокативно) самопоуздање: „Остајемо сасвим мирни упркос активирању ’нуклеарног оружја’, у Пољској функционише правна држава“, поручио је пољски министар правде Збигњев Жобро.

А функционисање правне државе, конкретно (спорна) реформа пољског правосуђа која је из бриселске визуре угрозила независност судства, била је „последња кап“ која је прелила чашу и натерала Европску комисију на потез без преседана: да затражи изјашњавање чланица Уније о томе да ли у Пољској постоји „повећани ризик“ од кршења „основних вредности Европске уније“. Уколико би на тако формулисано питање двадесет и две чланице ЕУ одговориле потврдно, ишло би се, тек тада, на (казнену) примену члана 7.

 

МАЂАРСКА ПРЕТИ ВЕТОМ Чин високог ризика и нових деоба: да би „казна“ ступила на снагу, потребно је да се за њу изјасне све чланице европске фамилије. Немогућа мисија: Мађарска је унапред стала „раме уз раме“ с Пољском и у њену одбрану. Мађарски премијер Виктор Орбан је (превентивно) и реско одсекао: уложићемо вето.

Потпредседник (мађарске) владе Золт Семјен је ту Орбанову решеност и одлучност образложио: одлука Европске комисије је без преседана, зачуђујућа и неправедна, она задире дубоко у (неповредиви) пољски суверенитет. А баш то што ради ЕУ је у потпуној супротности са европским вредностима. Пољско-мађарско пријатељство обавезује нас да иступимо против неправедног потеза Европске комисије на свим форумима. Мађарска ће заштитити Пољску…

Схватајући да би враг могао да однесе шалу, вођство Европске комисије покушало је да охлади ужарену атмосферу. Европа није у рату с Пољском, нисмо срушили све мостове, констатовао је председник Комисије Жан-Клод Јункер. А потпредседник „европске владе“ Франк Тимерманс правдао се: Комисија је „стрпљиво чекала“ шта ће о спору с Бриселом рећи нови пољски премијер Матеуш Моравјецки, па кад је схватила да нема разлике у ставовима између њега и бивше премијерке, активирала је „тешка срца“ члан 7. И додао, опомињући: то није учињено само у вези с Пољском, ово је у упозорење читавој Европској унији.

 

СТРАХ ОД БРЕГЗОДУСА Отварање новог фронта долази, за дезоријентисану Европску унију, у најгоре време. После брегзита и (експлозивне) Каталоније, без чврстог (америчког) ослонца и оријентира, избором непредвидљивог Доналда Трампа за председника, Брисел би могао да се суочи са брегзодусом: „читајући“ расположење тамошњег јавног мњења „Шпигл“ упозорава да више није питање да ли ће него (само) кад ће и Пољска (и не само она) напустити европску фамилију!

Немачки медији, и политичари, сада се у чуду питају шта се то догодило са земљама, а у питању су (најпре) Пољска, Чешка и Мађарска, које су грозничаво хрлиле у Европску унију, и највише профитирале од „европског новца и европских норми“, да наједном, наглашено евроскептичне, с аутократским (популистичким) десничарским лидерима на власти, крену у супротном смеру?

Један од могућих одговора новинарима „Шпигла“ за све дубљу „раселину“ између (европског) Запада и Истока, пружио је бивши чешки министар спољних послова Карел Шварценберг. Ми Чеси, рекао је, знамо шта све, и колико треба да захвалимо Европској унији. Ми се, међутим, у њој не осећамо „код куће“. Често се источни Европљани у Бриселу дочекују, и третирају, с наглашеном надменошћу. Ако смо друкчијег мишљења, опомену нас: кад ћете коначно постати Европљани. Ми источњаци реагујемо осетљиво на такав тон. Не желимо да нас вечито третирају као ђаке. То нас подсећа на совјетска времена, кад смо (само) добијали директиве и наредбе.

Кад тако говори „један либерал“, као што је (неспорно) Шварценберг, онда је то (озбиљан) разлог за бригу, констатује „Шпигл“.

Слично је и у пољском случају. Овој земљи економски никад у историји није ишло боље. Привреда је „у напону“, примања осетно и убрзано расту, незапосленост је готово занемарљива. Па ипак, већина Пољака се, упркос таквим успесима, осећа угрожено, не толико с Истока колико од „арогантних“ западњака.

 

ФРОНТАЛНА ПОБУНА Избегличка криза само је додатно, до експлозивности, драматизовала ту ситуацију. Она је драстичније продубила, и учинила очигледнијом, европску подељеност. Исток се фронтално побунио против „квота“ и расподеле избеглица. Истрајава у томе и даље, што у Бриселу, у (званичном) Берлину посебно, тумаче као драстично „одсуство солидарности“.

У тај контекст ставља се сада и покушај „кажњавања тврдоглавих“ Пољака. Брисел се свети Пољској због става о мигрантима, не желимо муслиманске избеглице, бринемо о безбедности Пољске, констатовала је портпаролка (владајуће) странке Право и правда Беата Мажурек.

Већина грађана земаља „на источној страни“ била је, и остала, убеђена да су избеглице „нагрнуле“ у Европу зато што их је „позвала немачка канцеларка“, а не због рата у Сирији.

Када позовете некога у госте, не шаљете га комшијама на ручак, приметио је чешки председник Милош Земан. То је, каже, директно саопштио Ангели Меркел. И оптужио је за „лажни хуманизам“. Можете саосећати с болеснима, старима и посебно с децом, а већина избеглица су млади мушкарци, без породица. Питам се зашто не узму оружје и боре се у својој домовини. Бежећи ка Европи они само јачају Исламску државу.

Земан је мигрантску кризу и у (последњем) божићном обраћању нацији оценио као „организовану инвазију“: то није спонтано кретање избеглица већ „добро организована инвазија Европе“. За њега је, због тога, најбоље решење мигрантске кризе „потпуно затварање граница Европске уније“.

 

КОАЛИЦИОНИ ХАОС У БЕРЛИНУ С таквим оптужбама и „кривицом“ Ангела Меркел се суочава и у сопственој кући. Њој се „на душу“ ставља узлет ултрадесничарске и ксенофобичне Алтернативе за Немачку, која је, готово на препад, освојила, редом, све покрајинске парламенте и готово тријумфално умарширала у Бундестаг: ако, коначно, дође до велике коалиције, изнуђеног „брака“ конзервативаца и социјалдемократа, алтернативци ће, са 12,6 одсто освојених гласова на септембарским изборима, и деведесет два посланика, бити најјача опозициона странка у парламенту!

Хаос око (мучног) склапања владајуће коалиције у Берлину се, иначе, наставља. И нико у овом часу не може предвидети ни кад ће, ни како, бити окончан. Утицајни политички магазин „Шпигл“ у тексту под насловом „Република без владе“ (број од 16. децембра) констатује како три месеца после избора за Бундестаг још трају, овога пута нови, коалициони преговори, али још нема кабинета. Због тога слаби немачки утицај у Европи, скупи пројекти стоје, а десничарски популисти профитирају. Немачки комесар у Европској комисији Гинтер Етингер се жали: нема немачког потписа испод важних бриселских одлука…

Француски председник Емануел Макрон обелодањује сопствени концепт будуће еврозоне и Европске уније, шеф „европске владе“ (Комисије) Жан-Клод Јункер најављује за фебруар „реформски пакет“, а шта о свему томе мисли, и шта би хтела Немачка, нико не зна.

Француски председник је свестан да се о исходу, успеху или неуспеху, његових (амбициозних) реформских планова одлучује у Берлину. Макрон је текст његовог чувеног говора, пре него што га је одржао на Сорбони, послао Ангели Меркел, да га, ако треба, „коригује“. 

 

ВАКУУМ И ПОСЛЕДИЦЕ Што се дуже одржава „вакуум“, упозорава „Шпигл“, то очигледније бивају последице. Одлажу се важне одлуке, круни се немачки утицај у Европи и свету, и што је најгоре: бива уверљивија популистичка критика парламентарног система, чије елите, ето, брину само о сопственим странкама, а не о грађанима и земљи.

Владањем уз провизориј (техничка влада) Немачка је, закључује „Шпигл“, на најбољем путу да прокоцка сопствени углед у Европи. Раније је ова земља била узор демократије чији парламентарни систем је функционисао поуздано „као њени аутомобили и машине“.

Сада очигледно то више није: први пут ће се догодити у послератној историји да земља месецима буде без владе потврђене у парламенту. А може се лако догодити да је не добија ни до Ускрса…

 

Један коментар

  1. Sva je prilika da će se dezintegracija EU nastaviti jer je većini temalja EU dozlogrdila samovolja Bdisela iza koje stoje SAD i Engleska i skoro da je nemoguće predvideti ishod sve većeg neslaganja sa „slabijim“ članicama.Pojedinim Pljcima se čini da su Ruse danas zamenili Brisel i ostale snažnije članice naravno sa većitom i bez pogovornom dominacijom već pomenutih dominantnih zemalja koje ne poštuju ni rezolucije UN i ponašaju se kao derišta koja nisu dobila željenu igračku, a povrh toga tvrde da oni daju najveći novac i maltene UN ne bih mogao fukcionisati bez njih.SAD se povukla iz sporazuma o smanjenju štetnih gasova i promene klime koja je više nego očigledna i baš skoro im se dogodilo nevreme koje im je paralisalo normalno funkcionisanje u velikom broju njihovih država, a cifre koje su izneli kao štetu su znatno umanjene od stvarnih.Ali su sve konstatacije uzaludne jer se nekolicina najbogatih ljudi, koncerni i banke ne osvrću na drastičan pad uslova života njenih građana.Jedinna izvesnost je da se tako nešto moglo i očekivati i da će i dalje nastaviti sa svojim sve većim egoističnim stavovima u budućnosti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *