Почетна / Колумне / Зона сумрака – Њујоршки смрад

Зона сумрака – Њујоршки смрад

Ако је „вишенедељни крвави пир“ због којег су „Срби имали пуне руке посла све до краја лета“ заиста био толико гнусни геноцидни подухват, зашто је онда потребно измишљати лако оспориве лажи? Ако је кривица индивидуална, зашто је активисти за људска права стално сваљују на читав народ?

Затворите очи и замислите младу Сребреничанку Фатиму Мухић. Има 22 године и не знамо каква јој је коса, нити лице, јер носи никаб. Удата је за вехабију у Сарајеву и понос је свих код куће. Нема много пријатеља и не седи сама на Башчаршији, јер би то било харам. Маштала је о одласку у Раку све донедавно, док средином октобра ово упориште Исламске државе није коначно ослобођено. С обзиром на то да је БиХ према извештају америчке Националне канцеларије за економска истраживања седма на свету по броју људи који су се у односу на општу популацију придружили Исламској држави (према званичним подацима Сарајева до априла 2017. њих је 330), овај сценарио није ништа мање вероватан од оног који нам у тексту „Опрости нам, Фатима“ (Данас, 22. новембар 2017) описује активиста Милош Ћирић. Ћирићу се више свиђа да Фатиму замишља као девојку са хиџабом (мало либералније од никаба) која студира филозофију и машта о Њујорку, граду у којем и он живи пошто је успео да побегне од, како каже, „смрдљивог Београда“. О томе како би Фатима Мухић изгледала, шта би мислила и радила можемо, нажалост, само нагађати јер није живела ниједан дан. Можемо само нагађати и које би име носила, јер га није добила од мајке (како то пише Ћирић) него јој га је 2013. приликом укопа у Поточарима, према извештају Радија „Слободна Европа“, доделио Организациони одбор из Сребренице.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *