Почетна / Колумне / Укус је карактер

Укус је карактер

Како смо дошли до уредника који не читају ни своје, а камоли туђе новине? Колику тежину могу имати речи новинара који отворено признаје да „нешто гура максимално“, што због личних односа, што због сопствене користи? А оних који одбацују могућност пропитивања председника?

Хераклит је давно рекао да је карактер судбина, а један од највећих музичара с ових простора Бранимир Штулић је то употпунио додавши да је укус карактер. Неким људима укус није јача страна, па самим тим, вероватно, имају и проблем с карактером. Узмимо за пример колегу Вељка Лалића. Што се укуса тиче, он ономад изјави да је „Бреговић највећи музичар на овим просторима“. Ствар је укуса да ли је Бреговић већи од Штулића (од којег је, како се прича, украо идеју о наступању у белом оделу пред оркестром), али је питање карактера, па и интелигенције, да ли је већи од, рецимо, покојних Мокрањца, Биничког или живих Стефана Миленковића и Немање Радуловића. Карактер и интелигенција, а не укус, кључни су и за разумевање његовог напада на једног од највећих глумаца са ових простора Милоша Биковића. „Мене само занима како смо у међувремену дошли до уметника попут Милоша Биковића који не разликује играни од документарног филма, а више му смета кад неко у негативном контексту (иако то није тачно) прикаже Русе него Србе“, написа Лалић у својим новинама изиритиран идејом прослављеног глумца да серија „Сенке над Балканом“, можда, и није савршена.

Није морао Лалић да чита бројне интервјуе које је Биковић дао другим медијима и у којима јасно говори да је „јако важно да човек разуме разлику између историјске фикције и историјске драме“, а да је серија у питању „фикција“ и да „познајући Бјелогрлића не верује да је он желео да нашкоди репутацији“ Белих Руса. Могао је Лалић да прочита и интервју који је Биковић дао његовим новинама па да види да глумац јасно прави разлику између та два. Упитан зашто не глуми у серији, Биковић је рекао: „Ви, вероватно, очекујете да ћу рећи ’због идеолошких неслагања’, али сам ја у ствари одбио зато што нисам имао времена. Драган Бјелогрлић је мој пријатељ (…) Знајући њега, не сматрам да је он намерно хтео да нанесе штету репутацији Руса у Београду. Па ипак, у његовом сценарију постоји једно ’али’. Наиме, реклама ове серије говори да је у питању историја коју ми нисмо учили. И аутори кажу да се ради о историјској фикцији и да су то само размишљања на одређену тему. Ако се то доживљава као обична прича која је заснована на некаквим чињеницама, онда ја у томе не видим некакав проблем. Проблем настаје када гледалац ту серију доживљава као скуп историјских чињеница“, рекао је он. За разлику од Биковића који износи сопствени став ослоњен на некакве аргументе, Лалић у колумни у којој сумња у Биковићеве уметничке и људске квалитете наводи да су он и његов медиј серију „гурали максимално, што због Бјеле, што због тога што је и за нас корисно“. Није баш по кодексу новинара да се из „користи“ и „пајтања“ с неким о нечему извештава необјективно позитивно (шта је друго „максимално гурање“?), а „прикривено оглашавање“ је законом забрањено.

Има, међутим, и оних који читају туђе новине, али им то не користи превише. Такав је, на пример, извесни Владимир Вељковић, сарадник „Пешчаника“, за којег претпостављамо да је и потпредседник једног од општинских одбора Демократске странке у Нишу и члан Организационог одбора Сајма пеглане кобасице. Иако, по сопственом признању поседује више од педесет примерака „Печата“, укључујући и последњи, петстоти, Вељковић се није опаметио. „Очекивано је да новинари својим истраживањима, ако желе деловати у јавном интересу, указују грађанима на неодговорност власти. Али ’Печат’ није на тај начин градио своју новинарску репутацију: ’Жути картел’ је нападан искључиво због издаје Косова, намера да отцепи Војводину, испоручивања осумњичених, а сада већ осуђених лица за ратне злочине суду у Хагу, придруживања ЕУ“, пише он, а ми га питамо да ли постоји нешто још горе од ствари које је навео? Ако смо нешто и пропустили, то је само зато што, нажалост, нисмо подједнако добро упућени у рад општинских одбора и пеглање кобаје, као што је он. Вељковић нас оптужује и да смо „политичаре из ДОС-а“ називали „децом НАТО бомби“, што просто није тачно. Све смо их увек називали правим именом – оне који то јесу било би непоштено да било како другачије назовемо. Војислава Коштуницу, који је успут написао и ауторски текст за 500. број који Вељковић критикује, никада нисмо тако називали, али смо га критиковали када смо сматрали да је потребно. Баш као и Вучића. Питајте Фондацију Фридрих Еберт, ако нама не верујете.

На крају има и новинара који би одбили могућност да поставе питања председнику своје земље. И опет се враћамо на питање укуса, карактера и судбине. Да не улазимо у то да ли је Дражи Петровићу позив послат на време или не (верујмо му), из његовог одговора произлази да му је испод нивоа да председника интервјуише на телевизији каква је „Пинк“ (опијум за идиоте, каже он). Човеку у чијим новинама из дана у дан најгоре простаклуке просипа један Светислав Басара „Пинк“ није по укусу?! Уредник новина које не могу да потрефе ни на којој је страници текст најављен на насловној страни говориће о нечијем професионализму? Будите уверени, Петровић неће да интервјуише Вучића, не зато што, колико је нама познато, никада и није написао ниједан интервју него зато што му је испод части да то ради на једном тешко оскрнављеном месту. Без обзира какав је био квалитет интервјуа Вучића на „Пинку“ пошто му дотични новинари нису допринели, он нам је донео неочекивану корист – коначно смо дочекали да Вукашин Обрадовић, бивши председник НУНС-а, напише текст! И то какав! Са све духовитим досеткама попут поређења Миломира Марића са Мацом Дискрецијом и Милорада Вучелића са Змајем од Шипова (за нас који не пратимо „Парове“, за разлику од Обрадовића, ове паралеле остају мистерија). Поред тога што је и њему „Пинк“ испод нивоа и што мисли да се Кристијана Аманпур прославила интервјуима, а не ратним извештавањем, Обрадовић нам поручује да је формат колективног интервјуа „нова ТВ форма“ која не оставља довољно простора за квалитетан разговор. Шта би му на то, на пример, рекла његова претходница на челу НУНС-а Гордана Суша која је управо у том формату годинама водила емисију „Прес претрес“? А што се његовог аргумента да учешће „независних новинара“ у том интервјуу не би ништа променило, подсетили бисмо га да је Спартак улазио у гладијаторску арену пре него што је подигао устанак, а не само протестовао испред ње.              

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *