У име Оца, и Сина, и прања новца

ВАТИКАНСКО БАНКАРСТВО

Мало ко зна да на југу Европе постоји банка која не подлеже ниједном обичном закону о финансијама, већ има сопствена правила и традицију. Запослене у банци не могу да испитују органи безбедности, нити инспекције, чак ни пореске службе. Име јој је Ватиканска банка

Ватиканска банка је институција која ванредно годи свима који се „купају у милионима“ и који не желе да држави плате ни евро пореза. За неке људе ова банка ради по принципу „Сезаме, отвори се!“, а ко у њој добије кредит, тај податак се чува као најстрожа војна тајна. Не могу се добити подаци о њеним клијентима, ни о њиховом новцу, а до данашњих дана Ватиканска банка унутар главне централе не користи компјутере за свој рад, све се ради „ручно“, као пре више векова, тако да није подложна хакерским нападима. Власник банке је папа, што значи да је она истовремено и приватна и „света“, иако њени послови личе на све само не на света дела.
[restrict]

Да подсетимо да је током средњег века Ватикан био најбогатија институција, што је увећавало огромни ауторитет папе. Реформација је ударила по имиџу Ватикана, па је папа постао доступан само изабраном кругу људи. У XIX веку папа Лав XIII написао је на улазу изнад врата тајног архива: „Ако овде улазиш без специјалне дозволе светог оца, подлежеш анатеми“. Управо овај „тајни архив“ 1942. године постаје банка, премда специфична. Званични назив Ватиканске банке је Институт религиозних послова (Istituto per le Opere di Religione – IOR), а главни циљ јој је био управљање финансијама различитих религиозних организација Римокатоличке цркве из целог света. Инвестиције, штедња, кредити, све је то пријатно верујућој души, уз поштовање правних норми. Но, према недавном истраживању листа Лондон телеграф, испоставило се да није баш све тако. Наиме, Ватиканска банка је крила новац од опорезивања (пореска оаза). Оваква њена пракса дала је шансу италијанској мафији. Роберто Калви и Пол Марчинкус (бивши руководиоци Ватиканске банке) почели су да у њој „перу новац“: банкар је давао кредите „на папиру“, а бискуп их је оверавао личним печатом папе. Због тога се поставља питање да ли је папа знао за ово?

СЛУЧАЈ КАЛВИ Оснажени успехом, људи из Ватиканске банке су решили да изађу на међународну арену, па су покренули Banco Ambrosiano Holding, „ћерку банку“ преко које су отворили компаније и организације у различитим деловима света. Бискуп је већ био члан савета директора регистрованог на Бахамима – Ambrosiano Overseas. Већина ових фирми била је фиктивна, што је 1978. заинтересовало и Централну банку Италије. После истраге објављено је да ће Banco Ambrosiano пропасти, а то је изазвало панику међу њеним клијентима. Године 1981. Калвија су ухапсили у канцеларији П-2 (Propaganda Due, тајна масонска ложа повезаном са италијанском мафијом), али је успео да се ослободи и оде у Лондон, где је потом пронађен мртав. Бискуп Пол Марчинкус, иначе директор Ватиканске банке, био је првоосумњичени за убиство Калвија. Да скандал буде већи, све се надовезало на смрт новоизабраног папе Јована Павла I, који је изненада умро 1978, само 33 дана после рукоположења, а по ходницима апостолског двора шапутало се да је то дело „моћних чувара ватиканских финансија“.

„Ваша светости, управо сам преузео на себе тешко бреме промашаја и грешака које су направили бивши и садашњи руководиоци…“, овако је почињало писмо које се налазило у соби Роберта Калвија, председника Banco Ambrosiano, док му је тело пронађено испод лондонског моста, где се обесио 17. јуна 1982. За његову смрт лондонска полиција оптужује тзв. црне монахе. Калви је у Ватикану имао отворена сва врата и због тога је био прозван „банкар Господа Бога“. Марчинкус сматра да је управо у Ватикану нашао некога с ким је закључио посао који му је дошао главе.

Од Banco Ambrosiano клијенти су тражили одштету од пола милијарде долара, иако су уложили само 240 милиона. Банка је успела да опстане јер није потпадала под надлежност Италије (нити било чију друго). Марчинкус је руководио Ватиканском банком до 1986. и до тог времена успео је да привуче највећи улог икада донесен, а чије повлачење је могло да доведе „до краха финансијске институције Ватикана“. Улагач је била позната мати Тереза. По мишљењу Ђанлуиђија Нуција, италијанског новинара који као нико други познаје ватиканску „кухињу“ изнутра, мајка Тереза је у банку „ушла на помоћни улаз“ и срела се директно са Марчинкусом. Сматра се да је баш због блиских односа с монахињом Марчинкус успео да „обради“ групу утицајних кардинала да не дозволе реформу финансијских структура Ватикана.

ПАРЕ НЕ СМРДЕ Иако се причало да би требало затворити Ватиканску банку због поменутих догађаја, победило је мишљење које се ослањало на стару латинску пословицу „паре не смрде“.

Нови скандали који су почели 2010. опет су довели Ватиканску банку на насловне стране светских новина. Наиме, шеф банке Еторе Тедески је ухапшен по оптужници „за прање новца“. Због тога је папа Франциско 2013. године предузео револуционарну меру, први пут у историји Ватикана је успоставио спољашњу контролу ове банке, како би поправио имиџ Римокатоличке цркве и Свете столице. Али после тога штедише су почеле да повлаче новац, па је септембра 2017. група угледних римокатоличких теолога и свештеника предложила да се због реформи банке, као и других реформи, папа Франциско смени. Документ са захтевом за смену папе потписао је и Тедески. У ходницима Ватикана кардинали говоре да папа није схватио суштину: новац Ватиканске банке воли тишину и никоме није дозвољено да је нарушава, чак ни заменику Бога на Земљи.

У овој банци су рачуни безброј бискупија, црквених савета, црквених редова, манастира и цркава, фондова, али и италијанске мафије и корумпираних политичара из римокатоличких земаља, највише Немачке. Иако је у новембру 2009. године Ватикан потписао уговор са Европском унијом о питању „прања новца“, он није уплашио власнике сумњивог капитала у Ватиканској банци, јер се радило само о козметичко-пропагандним мерама које је требало да смире оне који су указивали да делатност Ватиканске банке нема додирних тачка са хришћанским моралом. Критичари рада ове банке истичу да би црквеним канонима институција морала да бира клијенте, који треба да буду и верујући људи, побожни и морални, те да следе упутства папе и Цркве, како би на небесима стекли вечно блаженство. Али пракса је сасвим супротна. Банка Ватикана се понаша као „међународни олигарх“, о чему опширним текстом извештава портал iov75.livejournal.com.

„Огроман новац. Код нас новац чувају најутицајнији људи. Апсолутна анонимност“, слогани су којим би Ватиканска банка могла да се рекламира. А како каже discred.ru Антона Скрипунова, „новац воли тишину. Велики новац воли мртву тишину“. Зато Ватиканска банка и јесте једна од најзатворенијих светских финансијских структура.

Према званичним подацима она располаже са 3,3 милијарде евра (незванично – са чак шест), што је трећина некадашњег богатства ове вишевековне финансијске организације. Подаци о новцу први пут су објављени 2014, када је постало јасно да је банка за само 12 месеци увећала профит 26 пута. Банка Ватикана се ослања на новац 1,5 милијарде римокатолика у свету, затим инвестиција банке Ротшилда, Британије и САД. Поред тога, новац Ватикана је уложен у мноштво транснационалних корпорација попут Шела и Џенерал електрика, чија се годишња добит мери милијардама долара. Колико од тих зарада одлази Ватиканској банци је тајна. Наравно, тешко је рећи колико је било новца на рачунима током „тајног периода“, о којем се почело говорити тек после сензационалних изјава Ђанлуиђија Нуција.

„У Ватикану постоји група људи која омета реформе папе Франциска, као што је било и у време Бенедикта XVI. Овом групом раније је руководио бискуп Пол Марчинкус“, тврди Нуција. Америчког бискупа Пола Марчинкуса сматрају једним од најмоћнијих римокатоличких бискупа током прошлог и почетком овог века, јер иако је умро 2006. године, његово дело, како тврде у Италији, живи и данас.   
[/restrict]