Три Јосипа

Да није било издаје Перковића коју су организовали Бољковац и Манолић, усташки покрет не би успео у пакленој идеји да се Југославија разбије крвавим ратом и вероватно не би било овакве Хрватске каква је данас

Под притиском вишедеценијске проусташке пропаганде, Хрвати су стекли сасвим погрешну слику о томе које су личности најзаслужније за разбијање Југославије и стварање нове независне Хрватске. Славе ратне злочинце и надригенерале, који у ствари не би могли ништа учинити да им неко претходно није створио услове за злочиначко војно деловање.
[restrict]

СЕЦЕСИЈА ТАЈНИХ СЛУЖБИ Платформу за вођење рата поставиле су важне личности левог крила ХДЗ које је предводио Фрањо Туђман, што никада не би могла усташка емиграција десног крила Гојка Шушака. Услов за било какво насилно деловање било је  потпуно преотимање безбедносних служби Хрватске, које су биле уклопљене у безбедносни систем Југославије. Без тога није био могућ масовни илегални увоз оружја, а без оружја није се могао покренути рат. Усташе из иностранства и комунисти око Туђмана проценили су да је преотимање ових служби скоро немогућа мисија, али су ипак успели то да остваре у рекордном року уз невероватно високу корист.

Овај пресудно важан посао за стварање нове Хрватске тајно су одрадила три Јосипа, три највећа мајстора за обавештајне игре: Јосип Манолић, Јосип Бољковац и Јосип Перковић. Без њих то нико други није могао урадити. Успели су да тајно одсеку хрватске службе од безбедносног система Југославије, тако да у пракси све изгледа као да систем и даље функционише.

Пресудно важан посао за стварање нове Хрватске тајно су одрадила три Јосипа, три највећа мајстора за обавештајне игре: Јосип Манолић, Јосип Бољковац и Јосип Перковић

ВРБОВАЊЕ ПЕРКОВИЋА Кључна личност коју је требало придобити био је Јосип Перковић, шеф СДБ Хрватске, тврдокорни Југословен и највећи борац против усташког покрета уопште. Успео је да га тајно заврбује његов бивши шеф Јосип Бољковац, који је за њега био неприкосновени ауторитет и пресудно заслужан за његову блиставу каријеру контраобавештајца.

Придобити Перковића за некакав проусташки покрет какав је ХДЗ постао доласком Шушка било је потпуно незамисливо јер су га усташе и тада сматрале одговорним за ликвидацију неких усташких главешина на Западу. Није постојао ни промил шансе да он верује усташама или да усташе верују њему. Па ипак, мистичним посредовањима Перковић се тајно састао са Гојком Шушком и Николом Штедулом, шефом екстремне усташке организације. Перковићу су биле важне гаранције ове двојице усташких емиграната зато што је Шушак био апсолутни газда усташког покрета, а Штедул је једва преживео атентат који је наводно организовао Перковић. Лако је постигнут договор јер је то био стратешки интерес усташке емиграције, а Перковићеви услови били су безначајни – да му гарантују безбедност и да остане на функцији.

Иако је тајно постао усташа, Перковић је остао на месту шефа СДБ јер је процењено да тако може највише допринети плану. Човек који је требало да открије и пресече канале тајног наоружавања паравојних снага у Хрватској постао је кључни организатор и чувар таквих канала. Преко својих поверљивих оперативаца обезбедио је 136 сигурних илегалних прелазака границе у камионским конвојима, где је највећи конвој имао 34 тегљача пуна оружја. Неколико шлепера је открила војна служба безбедности, али све је то било ситно и небитно у односу на количине које су успешно достављене паравојним формацијама. Већина оперативаца СДБ Хрватске и даље се трудила и достављала податке о наоружавању паравојних јединица, али све је то завршавало у ладицама код Перковића. Дуго нико није посумњао у Перковића и мислило се да овај мајстор оперативних акција прави план да похвата и похапси све крупне зверке. Насели су и професионалци јер су знали да служба никада не реагује на прву лопту него плете мреже и прави замке за велики лов.

Када се посумњало, све је било касно јер су услови за вођење рата створени а Перковић је и званично прешао међу усташе да формира њихову војну службу безбедности. Нису му веровали иако је све учинио за њих, од наоружавања до обавештајних података и обуке проусташких кадрова за безбедносне послове. Нашао се у усташком сендвичу – шеф му је био Гојко Шушак а потчињени Никола Штедул, чије су усташе ушле у службу и окружиле Перковића. У ситуацији у којој се нашао није могао да одбије ниједан посао, ма колико прљав био. Сумњиче га да је по наређењу Шушка организовао ликвидације екстремних усташа који су из емиграције дошли у Херцег-Босну а нису разумели интерес сарадње са комунистима.

Док је Шушак био жив, Перковић је био потпуно заштићен, а након његове смрти почела је усташка освета. Ухапшен је и испоручен Немачкој како би му се судило за ликвидацију усташког емигранта Стјепана Ђурековића.

У ствари, радило се о акцији немачке БНД која је у затвору заврбовала усташког екстрема Божа Вукушића (осуђен на доживотну робију због убиства наводног агента југословенске СДБ), пустила га на слободу и упутила у Хрватску. Вукушић је био високорангирани припадник Штедулове усташке организације, па је као такав одмах убачен у безбедносне службе Хрватске. Заправо, прелазио је из једне службе у другу и достављао БНД податке из архива некадашње СДБ. Тако је сакупио и доставио компромитујуће податке и за Јосипа Перковића.

УСТАШКА ПРЕВАРА Да није било издаје Перковића коју су организовали Бољковац и Манолић, усташки покрет не би успео у пакленој идеји да се Југославија разбије крвавим ратом и вероватно не би било овакве Хрватске каква је данас. Тако би Хрвати, ако су задовољни својом новом државом, највише требало да славе три Јосипа. Јер, усташка емиграција је тек након преузимања безбедносних структура реализовала свој план – да искористи комунистичке кадрове за остварење своје стогодишње идеје а да их затим елиминише. Тако су на крају перфидним играма преварена и елиминисана сва три Јосипа. Јосип Манолић, као комунистички кадар, изолован је још док је био на високој функцији. Најбоље је то сам објаснио у својим мемоарима пишући о неким обавештајним акцијама: „Знам да то данас звучи невјеројатно, али то је стварна истина: нисам одобрио акцију, нисам био ни конзултиран ни информиран већ сам о њој сазнао из обавјештајних информација које су процуриле из уреда Гојка Шушка.“ Значи, један од најмоћнијих људи социјалистичке ере и шеф свих тајних служби Хрватске информисао се преко онога што процури из кабинета усташког емигранта. Наравно да је схватио да су преварени и надиграни, али било је исувише касно и није смео да реагује ако је желео да му остане глава на рамену.

Сва три Јосипа су у ствари  намагарчена, искоришћена за продор и афирмацију усташких кадрова у структуре нове независне Хрватске, а онда су сва тројица процесуирана и ућуткана. Манолићу и Бољовцу суђено је у Хрватској због наводног злочина над заробљеним усташама након Другог светског рата, а Јосипу Перковићу у Немачкој где је осуђен на доживотну робију. Усташка пропаганда је учинила своје, тако да хрватски народ три Јосипа сматра злочинцима и терористима, а стварне ратне злочинце у лику хрватских приучених генерала велича као националне хероје и идоле. Можда три Јосипа нису хтела баш овакву Хрватску, али су њихове заслуге биле преломне, пресудне и тиме највеће. 
[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *