Свеже месо за шакале и гориле

КАНИБАЛИ С ВОЛСТРИТА

Какву казну заслужује неко ко опљачка на десетине милијарди долара животних уштеђевина, осигурања и пензија, уништи 50 милиона радних места и пошаље у смрт на хиљаде људи који су оставши без ичега из очаја дигли руку на себе?

Варате се ако мислите да протагонисти „пљачке века“, што би било право име за „велику кризу“ која је букнула 2008, Ричард Фулд и Пол Елиот Сингер сада окајавају грехе у неком затвору! Времена су се променила и „иза браве“ завршавају углавном „ситне рибе“ – гладна сиротиња која нешто украде или пак неки бесни очајник који са фантомком аматерски покуша да опљачка банкомат. За „крупне рибе“, попут Гориле и Шакала, а надимци довољно говоре о њиховом моралу, нажалост, важи правило: to big to jail – сувише моћан за затвор!
[restrict]

Криминалци од чије би се бескрупулозности, похлепе, ароганције и агресивности зацрвенео чак и Ал Капоне, у апсолутном миру и тишини својих луксузних канцеларија њујоршког Волстрита и даље „послују“. За уреднике западних мејнстрим медија очигледно нису интересантни. Не узнемиравају их, поштујући тако неписано правило слободног истраживачког новинарства по којем може да се истражује све и свашта, под условом да се не задире у приватност и анонимност светске финансијске куполе и њеног мистериозног пословања. Пословања од ког, добрим делом, зависи и судбина целог света.

ГОРИЛА Ричард Фулд, бивши челник пропале пословне банке Lehman Brothers, данас је власник консултантске фирме Matrix Advisors и зарађује милионске провизије тако што своје клијенте упућује у тајне стратегије брзог богаћења без ризика. Под његовом диригентском палицом су и два моћна инвестициона фонда (Pimco и Blackstone) који су на финансијско тржиште избацили нови финансијски производ – Side Astruse Alt-A или скраћено low-doc. Опет се ради о стамбеним кредитима који се галантно нуде финансијски несолвентним клијентима, који услед ниских и несигурних примања не могу да приложе обимну документацију којом гарантују да су кредитно способни. Заузврат банке траже два или три пута већу камату, али је врхунац цинизма ове нове преваре одговор Ричарда Фулда на питање зашто се опет упустио у исту ризичну и опасну коцкарску игру: „Времена су се променила и све је више младих са атипичним, флексибилним радним уговорима. Треба им пружити шансу и бити алтруиста.“ Дакле, стамбени кредити се овога пута одобравају из чистог милосрђа, државна комисија за испитивање регуларности пословања Волстрита не ставља нити једну замерку и све би то било дивно и красно, холивудски продуценти могли би да сниме филм типа „И банкари имају срце“ да не постоји детаљ који сваком сувислом човеку леди крв у жилама: банкари се тих истих кредита решавају брзином светлости, као да су радиоактивни, тако што их пакују у „финансијске пакетиће“. Рејтинг агенције их уз огромну провизију украшавају сатенским машницама, односно класификују максималном оценом ААА која означава минимални ризик за потенцијалне инвеститоре. Затим на сцену ступа „пешадија“, односно банкарски шалтерски службеници који, преко ноћи промовисани у експерте за берзанско пословање, почињу да се такмиче ко ће више тих токсичних пакетића продати лаковерним клијентима, обећавајући им при томе брзе, високе и сигурне зараде. „Знам да се опет ради о бесрамној превари и пљачки, али посао је посао, а наређење са врха је да продамо што више ових финансијских производа. У противном – следи отказ, а ја ипак имам двоје деце“ поверио се аутору овог текста један од новопечених италијанских „инвестиционих експерата“.

Друштванце на челу са Горилом које је осмислило целу превару унапред се осигурало и опкладило на пропаст оних којима је галантно нудило кредите. И сада задовољно трља руке јер је нова и сигурна зарада од нечије пропасти на помолу. Дакле, иста прича и већ виђен филм, па чак и у биоскопским салама. Ко жели да се подсети приче од пре десетак година нека погледа Опкладу века (Big Short) где је техника пљачке до танчина објашњена.

ШАКАЛ И Пол Елиот Сингер, познатији као Шакал, може задовољно да трља руке: његов пословни мото „треба максимално згазити плен“ и даље функционише без икаквих последица. Овај доктор права са Харварда, велики филантроп, борац за права ЛГБТ заједнице, пријатељ породице Клинтон и кључни човек у разоткривању наводног руског мешања у протекле америчке председничке изборе већ деценијама се „храни“ лешевима, односно дуговима земаља које пропадају и чије јавне обвезнице откупљује по јефтиној цени, а затим те исте земље уцењује судским тужбама и добија милионске одштете. Ништа чудно јер и ово је једна од легалних активности елегантне господе у листер оделима која послује у епицентру светске финансијске моћи – њујоршком Волстриту.

Прославио се 2008. када је за 50 милиона долара откупио аргентинске државне обвезнице, а затим 2013. добио „одштету“ од 832 милиона (дакле, 1.608 зараде). Ништа нису вредели апели тадашњег аргентинског председника Макрија да је крајње време да се заустави ова криминална кладионица која уништава суверене земље и грађане доводи у дужничко ропство. Судија који је пресудио у Сингерову корист био је његов венчани кум, али то није крај Шакалове зараде на туђој несрећи: милионске провизије од 93 одсто опљачканих штедиша којима су банке широм света на превару продавале државне обвезнице Аргентине као сигурну инвестицију завршиле су у џеповима Пола Елиота Сингера.

Нажалост, Шакал се опет „заиграо“, овога пута с Перуом. Наиме, пре 40 година откупио је све перуанске обвезнице којима је држава гарантовала да ће власнике експроприсаних земљишта исплатити чим прораде велика индустријска постројења које су обећали амерички инвеститори. Али инвестиције су биле само пука обећања, нико од власника није исплаћен, али је вредност обвезница које „на папиру“ поседује Сингер досегла пет милијарди долара. Дакле, на помолу је нова тужба и ново свеже месо за Шакала с Волстрита.

НЕКА НАМ БОГ ПОМОГНЕ Америка уопште није изашла из рецесије, како је то својевремено оптимистички тврдио Барак Обама, већ је само наставила са се задужује. Новац у оптицају није плод оздрављене економије већ виртуелан и резултат нових задуживања. Дуг мањих америчких компанија код банака досеже цифру од 7,8 трилиона долара, а за наплату стиже и трилион долара приватног дуга америчких грађана од кредитних картица. Ту је и алармантно упозорење ММФ-а да су могућности да се ова астрономска дужничка цифра исплати реално мање него несрећне 2008. године. Амерички дуг (јавни и приватни) досегао је рекордних 350 одсто националног БДП-а, тако да када се све сабере, разлози за забринутост да ће се цео свет поново стровалити у нову и још погубнију „кризу“ и те како постоје.

И за крај, логично питање: Зашто је све исто као и лани? Зашто није заведен ред у пословање шпекулативних финансијских фондова и незајажљивих вукова с Волстрита који је Барак Обама обећао америчким грађанима тврдећи да је његова Dodd Frank Wall Street Reform and Consumer Protection Act гаранција да се апокалипса из 2008. никада више неће поновити? Можда је најбољи одговор на ово питање дао један од инсајдера из магичног и тајанственог света високих финансија Гвидо Марија Брера: „Из простог разлога што су политичари очигледно таоци финансијских лобија, а политика само послушна слушкиња финансијских шакала. Ако се нешто под хитно не промени, онда више ни Бог неће моћи да нам помогне.“           

[/restrict]