СВЕ НАШЕ ЕУРИДИКЕ

Недуго после премијере драме Сенка/Еуридика говори аустријске нобеловке Елфриде Јелинек на сцени Мадленијанума, 18.новембра представљена је у истом простору премијерно барокна опера Орфеј италијанског аутора Клаудија Монтевердија, коме се у свету обележава 450 година од рођења; Ово београдско извођење популарног дела настало је као сарадња Нове београдске опере и Опере и театра Мадленијанум, под уметничким вођством певачице Маријане Мијановић и диригента Предрага Госте

Опера Орфеј изведена је први пут пре 410 година у палати Гонзаге, војводе од Мантове, и бави се митом о Орфеју, најпознатијему музичару грчке митологије. Орфеј је свирао на лири коју је добио на поклон од Аполона, а свирању га је учио сам бог. Снага Орфејеве музике била је чудотворна, па се зато усудио да своју умрлу жену Еуридику поврати из мртвих снагом музике, што би му и успело, да се није умешало типично људско понашање. Наиме, бог подземног света му дозвољава да изведе Еуридику из Хада, под условом да је не погледа док не изађу на светлост живог света. Обрнута психологија натера Орфеја да се окрене и Еуридика заувек нестаје.
На основу овог мита, љубавне приче која је пошла по злу, Монтеверди (1567-1643) је компоновао музику која тумачи сва екстремна душевна стања, у свом јединственом узбуђеном стилу(stile concitato). Орфеј је настао као сарадња Нове београдске опере и Опере и театра Мадленијанум, под уметничким вођством певачице Маријане Мијановић и Предрага Госте, који је био и диригент. Овога пута режију потписује Данијел Флугер (Немачка), док је барокни оркестар на историјским инструментима предводио Госта на чембалу. Оркестар се, симетрично подељен на два дела, налазио са обе стране сцене, чиме је постигнут стерео звучни доживљај у не тако доброј акустици позоришта.
Извођење вокалне музике раног барока захтева сасвим различити приступ од класичног оперског. Зато у свету постоје певачи који певају само барокну музику. Орфеј (Никола Дискић) и Еуридика/Музика (Антонија Дуњко) су стилски сасвим одговорили захтевима Монтевердијеве партитуре, лепом бојом гласа, добром дикцијом и примереном глумом, за шта се побринула Маријана Мијановић. Представу на италијанском су пратили титлови изнад сцене, тако да је разиграна ренесансна поезија могла да се прати. Мадригалски хорови и соло наступи осталих извођача, нимфа и сатира, звучали су свеже и уиграно, интонативно прецизно и допадљивих звучних боја. Необичан звук историјских инструмената допринео је да звучна слика Орфеја буде пријатно изненађење и за оне који не познају свет барока и за оне који сумњају да се барокна опера може извести у Београду. Барокне виолине и виоле, виола да гамба, два китаронеа, ренесансна харфа, два италијанска чембала, оргуље и регал оргуље(радионица Бјелановић, Београд 2005), блок флауте, барокне трубе, корнети, ренесансни тромбон и удараљке представљали су сензацију за себе, јер Београд нема традицију свирања на историјским инструментима као што је то случај у свету.
Крајње једноставна и скромна сценографија у виду низа степеница послужила је као скоро невидљиви фон за одигравање античке трагедије, а непретенциозни и функционални костими у природним бојама нису одвлачили пажњу од централне поруке, музике, што је вероватно и била идеја сценографа и костимографа Тијане Траиловић. Да у центру доживљаја не буде ништа осим поруке коју носи опера и мит о Орфеју, који нам поручује да је све пролазно осим саме Музике. Треба поздравити Мадленијанум за постављање Орфеја на сцену, са жељом да барокна опера постане део сталног репертоара, јер у том сегменту оперске и сценске уметности много каснимо за светом.