Руски адут

Како ће састанак Александра Вучића и Владимира Путина утицати на унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, и шта је председник Србије преко Москве открио о нашим ЕУ интеграцијама

Приликом недавне званичне посете Москви, шеф британске дипломатије Борис Џонсон упутио је и неочекивану поруку Србији која би, парадокс је само привидан, требало да нас забрине колико и да нас охрабри.

„Као што сте добро оценили, Сергеју“, рекао је Џонсон обраћајући се свом руском колеги Лаврову, „постоје одређене ствари на којима је потребно радити. Када гледам на наше односе, било да је реч о Украјини, Западном Балкану или о томе шта се дешава у сајбер простору, слажем се са вама да је неопходно разговарати о томе и признати да су управо та питања тренутно главни камен спотицања у нашим односима.“
[restrict]

ЛИНИЈЕ ВАТРЕ Жалосно је добро познато, наравно, да су Украјина и сајбер простор простори на којима нови хладни рат Запада против Русије и било каквог њеног утицаја, који можда никад уистину није ни престао, постаје све врелији. Уз раскошан деструктивни потенцијал да постане још врелији после одлуке председника Сједињених Држава Доналда Трампа да одобри америчке испоруке смртоносног оружја Украјини, што је потез на који се није усуђивао чак ни Трампов претходник Барак Обама, иако су управо он и његова администрација и започели украјински сукоб организацијом пуча у Кијеву. Узгред буди речено, ко чита „Печат“ – зна, а „Печат“ је још пре четири месеца (1. септембар, „Печат“ бр. 485) најавио да је Вашингтон све ближи одлуци о смртоносном наоружавању Украјине од које се годинама устезао.

А додајмо овим злим слутњама и поруку коју је америчким маринцима стационираним у Норвешкој ових дана упутио њихов главнокомандујући, генерал Роберт Нелер. „Надам се да грешим, али рат долази“, рекао им је, и уз то најавио да би, шта год то конкретно значило, САД свој фокус с борби на Блиском истоку могле да пребаце на исток Европе…

У сваком случају, вратимо се на камење спотицања Бориса Џонсона, уздизање Западног Балкана на исту ову раван – а подсећамо и да је претходни амерички државни секретар Џон Кери наш део света уврстио у ону линију ватре према Русији – не представља само упозорење да су намере Запада на Западном Балкану још опасније него што су досад деловале, већ из свега тога следи и очигледан закључак да ће се сваки пријатељски контакт с Русијом на Западу рефлексно тумачити као акт непријатељства према Западу.

С тим у вези бележимо и вест „Гласа Америке“ да је, „због забринутости око ширења руског утицаја“, амерички Конгрес наложио министру одбране Џејмсу Матису „да припреми анализу безбедносне сарадње са Русијом од стране сваке појединачне земље Западног Балкана“ и да о томе сачини извештај надлежним телима Конгреса, чији ће саставни део – извештаја – бити и списак „руског оружја и војне опреме и технологије у вредности већој од милион долара које је купљено или добијено од стране сваке земље Западног Балкана од 2012. до данас“, „опис учешћа снага безбедности сваке од поменутих земаља“ – а поменуте земље су „Србија, Босна и Херцеговина, Косово и Македонија“ – „у обуци или војној вежби са Русијом“, те „опис свих споразума о безбедносној сарадњи сваке те земље са Русијом и преглед обавештајне сарадње са Москвом“, а све то како би се стекао увид о томе „колико безбедносна сарадња између сваке од земаља Западног Балкана и Руске Федерације утиче на безбедносне интересе САД…“. Читаоци „Печата“ сетиће се да смо већ скренули пажњу да је истоветан захтев, али само у односу на Србију, већ увршћен у амерички војни буџет за фискалну идућу годину, а ово проширење истраге руског утицаја на споменути остатак Западног Балкана само ће истаћи контраст између Србије и осталих побројаних и тиме додатно по нашој земљи исцртати мету.

А опет, у свим овим претњама које наравно забрињавају, али рекосмо да истовремено и охрабрују, садржано је и имплицитно признање да Русија има свој интерес на Западном Балкану за који се бори и намерава да настави то да чини. А у Сирији, коју је спасла од сигурне, ужасне и насилне смрти, показала је колико успешна и убедљива може да буде.

ПОСЕТА МОСКВИ Од свега је овога, елем, сачињен укупни контекст прошлонедељне посете Москви председника Србије Александра Вучића и државне делегације коју је он тамо предводио. Посете која је протекла у наглашено пријатељском тону а уз то је, што је барем подједнако важно, донела и неке сасвим конкретне резултате.

Одмах то да кажемо. Потезање руског адута и евидентно близак однос с председником Русије Владимиром Путином не чини Вучића руским човеком, а ни сам Вучић себе не би тако описао, али несумњиво доводи под знак питања недавну процену утицајног Атлантског савета из Вашингтона који је, напомињући да је „важно да Вучић буде притиснут снажно“, (само)уверено закључио да „Сједињене Државе треба да буду сигурне да ће, суочен с тешким избором између слабе подршке Русије и стварне понуде приближавања Западу, он направити прави избор“, јасно, прави избор са становишта америчког интереса и планова, а њихов је план да Србија раскине с Русијом и легализује америчку отмицу Косова и Метохије тако што ће Републици Косово дозволити улазак у Уједињене нације.

Реч је, иначе, о пакет-аранжману. Избацивање Русије са (Западног) Балкана и признање независности Косова јесу, с америчког становишта, два међусобно допуњујућа процеса чији је укупни циљ неповратно стављање читавог овог простора под потпуну америчку доминацију. И грдно се вара свако ко је у стању да помисли да је наше америчке пријатеље могуће задовољити само једним од ова два, да ће се они задовољити само раскидом с Русијом или само раскидом с Косовом и Метохијом а онда одустати од оног другог. Неће. И ми и они налазимо се у ситуацији све или ништа.

Отуда прошлонедељна Вучићева посета Москви, и све што се тамо догодило, има и још дубљи значај него што се види на први поглед. У крајњој линији, вратимо ли се на ону прогнозу Атлантског савета да ће Вучић издати Путина ако буде притиснут довољно снажно, ваља приметити и да Путин засигурно није необавештен човек, није баш познат ни као неко ко ситуацију процењује толико погрешно, напротив, а додајмо свему томе и да је пред њим Вучић јавно обавезао и Србију и себе, а човек се, као што је познато, држи за реч…

РЕЗУЛТАТИ ПОСЕТЕ Председник Србије у Москви се обавезао да Србија неће улазити у НАТО, и да неће уводити санкције Русији него да ће је, колико може, подржавати у међународним односима. А случај је тако удесио да смо ово обећање већ почели (наставили) да спроводимо и у пракси, гласајући ових дана уз Русију у Уједињеним нацијама о резолуцији о Криму. Узгред буди речено, тешко је, ако не и немогуће, сетити се када смо у УН гласали против Русије, а насупрот томе ово изјашњавање о Криму само је последња међу многим ситуацијама у којима смо гласали против земаља Европске уније, што бележимо, а и другде ће тако бити забележено, као поприлично необично за земљу која је на путу ка ЕУ, не само због обавеза које проистичу из Поглавља 31 које говори о усклађивању спољне и безбедносне политике.

„Вечерње новости“ лепо су сумирале и остале кључне договоре постигнуте између српског и руског председника. Пре свега је то договор о руској подршци српском ставу у вези с Косовом и Метохијом, што додуше може да значи и да нас Руси неће спречавати да се самоубијемо ако се на то одлучимо јер не могу Руси да буду већи Срби од самих Срба, али значи и да ће нам помоћи ако, уместо самоубиства, одлучимо да се боримо за свој територијални интегритет и суверенитет. У прилог оваквом тумачењу иде и Путинова напомена, иако бисмо волели да смо је чули од Вучића, да коначно решење за КиМ треба тражити у оквиру Резолуције 1244 Савета безбедности УН, али од Вучића јесмо чули јавни позив Русији, који је Русија прихватила, да се укључи у дијалог с Приштином ако у дијалог буду укључени и Американци. Зашто бисмо, наиме, и то усред онаквог контекста који смо описали, јавно тражили помоћ Руса ако већ намеравамо да учинимо оно што од нас траже Американци? Помоћ Руса у томе нам није потребна.

Други важан договор: Србија ће, буде ли га, учествовати у гасоводу „Турски ток“, баш као што је требало да учествује у „Јужном току“. Овде ћемо, ишчекујући као и сви остали да видимо шта ће се догодити с овим гасоводом, указати на његову политичку димензију. Као што српско одрицање од Косова и Метохије – говоримо сад из угла америчке логике – представља и раскидање српско-руске политичке повезаности јер Србија у тој варијанти губи потребу за руском политичком заштитом у Савету безбедности и шире, тако би и снабдевање Србије гасом из неког извора који није руски представљало (пожељно) смањивање српске енергетске зависности од Русије; у стицају, овакав развој догађаја служио би крајњем циљу у облику избацивања Русије с Балкана. Договор о „Турском току“, очигледно, води ка сасвим другачијем резултату.

А на све то, како наводе „Новости“, „Москва је, као произвођач, начелно дала сагласност да наша држава може да преговара с Белорусима о куповини ПВО система С-300“. И ово је, као и све претходно, договор који нема само своју практичну димензију, већ и (гео)политичку коју треба поздравити.

Треба овде додати и да је разговарано и о питању које, због исказане склоности нашег државног руководства да барем делимично попусти под притиском Запада, баца извесну сенку на српско-руске односе; разговарано је и о статусу нишког хуманитарног центра. Центар још нема дипломатски статус који смо још пре неколико година обећали да ће имати, а обећање не испуњавамо зато што Запад тако жели. Шта су на ту тему разговарали и можда договорили Путин и Вучић? То – за сада – није познато, али договор је могао да иде само у два правца. Први и пожељнији, да центру напокон дамо оно што смо и обавезни да му дамо, или, у утешној варијанти а у светлу свих договора који јесу постигнути, могуће је и да је постигнут извесни степен разумевања за позицију у коју је гурнута Србија, па Руси не инсистирају да и о овом питању уђемо у отворени сукоб са Западом, пошто нас већ чекају толики други и важнији сукоби, то јест ако не одлучимо да се потпуно предамо.

ЕВРО(АЗИЈСКЕ) ИНТЕГРАЦИЈЕ Најзад, како је пренео РТ, Владимир Путин рекао је и да је разговарано о укључивању Србије у слободну трговинску зону у оквиру Евроазијске економске уније на чијем је челу Русија. Веома интересантно, будући да је Србија само недељу дана пре тога, у склопу својих ЕУ интеграција, отворила Поглавље 30 које не само да не дозвољава овакву могућност већ, напротив, изричито захтева да с Русијом раскинемо и постојећи уговор о бесцаринском извозу наше робе у Русију. Реч је, дакле, о два међусобно искључива процеса. О чему је реч? Како одбацујемо могућност да Путин није обавештен о Поглављу 30, а прилично смо уверени и да није блесав да улаже енергију у компликоване преговоре за склапање договора који ће у кратком року бити раскинут због уласка Србије у Европску унију, опрезно извлачимо јеретички закључак да је овде реч о питању које се разматра за случај да од уласка Србије у ЕУ на крају не буде ништа. Штавише, основ за размишљање о оваквом објашњењу није стигао од Путина већ од Вучића који је, на предавању на руском Универзитету МГИМО, признао да постоји могућност оваквог развоја догађаја. „Да ли Србија може да постане део Европске уније?“, упитао је. „Надам се да – да, а нисам сигуран. Видећемо. Зависи од много фактора и, како се ствари компликују…“ – слеже раменима – „видећемо“.

Наравно да се ствари компликују и да уопште није известан улазак Србије у ЕУ, никада није ни био, али нису ове Вучићеве речи изузетно важне зато што су откриле некакву револуционарну истину, већ зато што је ово први пут да неки званичник признаје да постоји и оваква могућност, упркос томе што она све време заиста постоји. Уосталом, обратите пажњу, сви и све време говоре да је само питање времена када ћемо ући у ЕУ, а не и да је питање да ли ће се то уопште догодити.

Ово Вучићево признање да можда никада и нећемо ући у Европску унију, које је јавно изговорено и више не може да се повуче него мора да постане саставни део свих српских (гео)политичких размишљања, сада и њега обавезује. Јер је он, признајући да постоји могућност да од ЕУ не буде ништа, самоме себи одузео право да у име те ЕУ жртвује било шта што не би смело да се жртвује.

А ти захтеви, да у име уласка у ЕУ жртвујемо баш све што не смемо, на дневни ред наших односа са Западом стижу сасвим ускоро, већ током године која је пред нама. Тако да нема друге него да Александру Вучићу за Нову годину пожелимо оно што му је ове среде пожелео и Владимир Путин, да заједнички наставе да раде на „унапређењу билатералне сарадње у свим областима на добробит братских народа наших земаља, у интересу јачања регионалне стабилности и безбедности“. Зато што је то једини реалан начин да 2018. не остане забележена као година српског пораза.       

[/restrict]

Један коментар

  1. Sudbina Kosmeta ovisi isključivo od onih koji predstavljaju Srpsku Državu i Narod.
    Milosevic se borio svim srcem za Narod i Drzavu, a poslije njega računamo tko je vise IZDAO, PRODAO, tko je bio veća KUKAVICA.
    Dobra volja i svekolika pomoć Rusije ne vrijedi ništa ukoliko u bilo kojoj varijanti ” EU NEMA ALTERNATIVE” pa samim tim ni NATO nema alternativu, za mnoge ni VELEIZDAJA nema alternative. Kako prolaze POKOLEBANI VELEIZDAJNICI pokazalo se na primjeru Djindjic. Ne vidim razloga zbog čega bi narod imao ” niže kriterije” u kaznjavanju VELEIZDAJNIKA od zapadnih nalogodavaca kada kažnjavaju nedostatak poslušnosti.

    6
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *