РЕКВИЈЕМ ЗА СРПСКИ ФИЛМ?

Национална кинематографија у 2017. години

И година за нама, као и бројне претходне, неће историји српске кинематографије оставити много тога што би вредело памтити. Протекла је у несистемском раду, јадној продукцијској подршци, слабој логистици и генерално препуштању судбине наше кинематографије ентузијазму и сналажљивости појединаца

Двоструко је жалосно што последњих година српску кинематографску годину обележавају смрти легенди из тог посла, а не нова дела њихових наследника која би вредело памтити. Двоструко јер је, наравно, жалосан сам губитак таквих имена као што су прошле године били Велимир Бата Живојиновић или Драган Николић, а ове која је управо минула Љубише Самарџића. Али осим те жалости постоји и она с којом се поново суочавају љубитељи филма, а односи се на квалитет, па чак и квантитет понуде овдашње кинематографије. Чак и ако узмемо у обзир такозване мањинске копродукције у којима је српски филм делимично присутан у сарадњи са углавном комшијским продукцијама, овогодишња понуда је била разочаравајуће мршава. У сваком смислу за заборав. Тај се заборав уосталом и десио јер наших филмова скоро да и нема на топ-листама гледаности или било каквог годишњег вредновања када је реч о овдашњој биоскопској понуди. Телевизија је поново мало поправила овај утисак (тренд продукцијске и креативне супериорности телевизије у односу на филмски рад се иначе примећује и широм света) захваљујући комерцијалним серијама „Сенке над Балканом“ и управо придошлом наставку прошлогодишње хит серије „Убице мог оца“ која је ушла у своју другу сезону.

[restrict]

Продукција се свела на једно слово И док неки наследници поменутих легенди које су нас напустиле доказују да је данас могуће бити звезда и уз помоћ крајњег примитивизма, простаклука и њима условљеног лошег рада, односно отаљавања посла, па и нерада, публика се радије враћа репризама у којима се појављују давно или скоро преминуле звезде показујући да и поред свог токсичног деловања актуелних „великих имена“, најпре на такозваним друштвеним мрежама, нису заборавили шта се заиста мора подразумевати и поштовати када је реч о истинским вредностима уметника и човека. Сумирање овогодишње филмске продукције је отуда и тешко и веома лагано. Тешко јер је осредњост обесмислила било какав вредносни избор, а лагано јер се прича свела на једно слово. То је филм „Реквијем за госпођу Ј.“ Бојана Вулетића који је, иако је био пред публиком пре безмало годину дана, остао упамћен све до данас и помиње се као квалитетни белег читаве сезоне. Овај тешки црнохуморни коментар на рачун српске свакодневице „обичног човека“ у коме је хумор скоро одстрањен, а црнило прилично потенцирано, бави се крајем потрошене и разочаране средовечне жене која се с правом осетила као вишак у сопственој породици и друштву уопште. Одлучује да се убије, али је у томе сасвим ненадано и нехотично спречава ригидност и апсурдност бирократије. Реалистична слика нашег друштва у којој је социјално-политички коментар скоро документаристички присутан у првом плану, отуда провокативан и суров, потресан свакако. Наша Академија за филмску уметност и науку је покушала да једини пажње вредан филм из овогодишње српске понуде убаци у трку за номинације за предстојећу доделу Оскара у категорији најбољи страни филм. Изабран од нас да појури ову номинацију у рекордној конкуренцији од више од деведесет филмова „Реквијем за госпођу Ј.“ на крају ипак није успео да се избори за кандидатуру за ово признање.

Ко зна, с обзиром на тренутне трендове и друштвене „вредности“ које су наметнуте као такве, у западном свету можда би нешто боље прошао „Афтерпарти“ Луке Бурсаћа који се у првој равни (многи ће рећи и јединој) бави Београдом из угла његове репутације да је град за ноћне забаве, заправо да је један од кључних европских центара такозваног „клабинга“ . Овај је филм неко време важио за једини који би могао да се наметне „Реквијему за госпођу Ј.“  као нека врста ривала за било каква вредновања, најпре на интернационалној сцени, али пошто је много слабијег квалитета, он остаје врло далеко од такве позиције и поред готово непостојеће конкуренције.

Ова ће година бити упамћена и по томе да се у њој није огласио ниједан од наших чувених синеаста из старијих генерација. Неких десетак наслова који су се поред поменута два 2017. обрели у домаћим биоскопима су углавном ауторски потписали мање искусни или потпуно неискусни аутори. И нико се од њих није ни у чему истакао. С оним с чим су располагали створили су осредња дела слабе употребне вредности чак и за такозвани фестивалски живот. Тако, рецимо, почетком године се скоро неприметно кроз биоскопе провукао наставак великог хита од пре неколико година „Зона Замфирова“ . Пролетос је пред публиком такође једва приметно била црнохуморна комедија са жељено али недовољно уверљиво присутном друштвеном критиком „Козје уши“, остварењем за своје године (средње четрдесете) и наше прилике солидно искусног Марка Костића. За крај године је заказана дистрибуција првенца искусног телевизијског новинара Драгана Пешикана „Проклети пас“, којим је он покушао да кроз судбину једног пса и девојака које га прихватају повуче заједнички именитељ између савременог света и његових вредности и онога што дешава на нашим координатама благо балансирајући између неке врсте комерцијалне критике друштва и покушаја да се добаци до жанровског филма, у овом случају трилера. Ни у чему од поменутог, међутим, аутор није успео да изађе из ограничавајућих просечних вредносних, па и садржајних, домашаја.

Агонија тапкања у месту Дакле, без детаљнијих помињања наслова као што су „Цео свет у једној долини“ (замислите, филм о домаћим хипицима из шездесетих година прошлог века) или „Изгредници“ годинама солидно у нашој кинематографији присутног Дејана Зечевића, као и неколико других минорно значајних који су припали овогодишњој продукцији, остаје само да се понови утисак да заправо и нема утиска о српском филму у минулој години. Филм је изгубио још једну годину, а у тој агонији тапкања у месту, па и назадовања, једина му је утеха што је то случај и са скоро свим другим кинематографијама, укључујући и далеко моћније, попут француске, немачке или италијанске, које годинама стагнирају или се опредељују за снисходљиво понављање уносних матрица комерцијалног филма које намеће Холивуд. Српски су аутори додуше мање-више остали доследни неким нашим аршинима и када је реч о такозваном комерцијалном филму, а и оном који би да буде ангажован, али је у несистемском раду, јадној продукцијској подршци, врло слабој логистици и генерално препуштању читаве судбине наше кинематографије ентузијазму и сналажљивости појединаца и овогодишња продукција, као и бројне претходне, више деловала као нека врста ексцеса који је омогућио преживљавање још једне године него било шта што би макар подсећало на филмску производњу озбиљне земље свесне потенцијала најуноснијег и најутицајнијег огранка њене културе. Треба веровати да најбољи домаћи филм за 2017. годину, помињани „Реквијем за госпођу Ј.“, неће имати симболични утицај из свог наслова на читаву нашу кинематографију и њену непосредну будућност. Да неће постати њен реквијем…     

[/restrict]