ПРОПАСТ ЗАПАДНЕ СРЕДЊЕ КЛАСЕ

КО ЈЕ СЛОМИО КИЧМУ ДРУШТВА

Зашто средња класа на Западу изумире? Док једни мисле да је то аутохтона последица економске кризе, други сматрају да је то планска последица политике актуелних власника крупног капитала, олигархије

Независни „труст мозгова“ из Вашингтона „Pew Research Center“ позабавио се средњом класом и дошао до података (истраживање је урађено 2011. у 111 држава света и обухватило је 88 одсто становника планете) да је она мања и сиромашнија него што се мислило. У тих 111 држава има 784 милиона припадника средње класе, а само деценију раније их је било 399 милиона. Иако ове цифре указују на њено увећање, у суштини то није тако. Од поменутих 784 милиона људи, 203 милиона живи у Кини, у Јужној Америци 50, Источној Европи 30 милиона, а остали на Западу и у преосталим земљама. Другим речима, средња класа на Западу нестаје, али се обнавља у Кини. Отуда не чуди што су у западним медијима актуелни наслови: „Средња класа – трагична жртва кризе“, „Социјално самоубиство средње класе“, „Средња класа на Западу ишчезава“ и „Средњу класу демонтирају“.

Ако је 1971. у ову класу себе убрајао (на основу анкете) 61 одсто становника САД, 2008. године 53 посто, сада то чини тек 40 процената. Социолози пак наводе да данас у САД средња класа броји тек 15 посто популације – по занимању су то научници, лекари, правници, инжењери, економисти, уметници, различити менаџери итд. Социолошка истраживања кажу да се „просечни амерички мушкарац“ осећа за 20 посто лошије него његови преци 40 година раније.

Према водећим америчким социолозима, становништво САД је могуће разврстати у следеће класе: богати (један одсто), средња класа (15 одсто), нижа средња класа (30 одсто), радничка класа (42 одсто) и крајње сиромашни (12 одсто). Интересантно је да свој социјални статус и класну припадност у току једне деценије у САД изгуби у просеку од четири до шест одсто људи (прелазе у ниже социјалне слојеве).

[restrict]

ПРИВРЕДА ПО МЕРИ МАЊИНЕ У студији америчког аутора Џонатана Ројча „Сумрак средње класе – будућност породице, радних места и економије САД“ тврди се да су корени проблема у економији, што је веома лоше по друштво и будућност државе. „Проблем није у томе што економија не производи довољно дохотка да сваком човеку живот буде бољи већ у томе што изграђена економија не одговара већини.“ Наиме, постоји раст економије, али већина Американаца од тога нема ништа. У овом систему постојано расте незапосленост међу мушком популацијом, што доводи до одустајања од брака и стварања нових домаћинстава, која су одувек била основа америчке економије. Када је почела криза 2008. године 20 одсто мушкараца са средњом школом није радило, а сада их је 25 одсто. Међу мушкарцима који нису завршили средњу школу не ради сваки трећи. Резултат је да у САД незапосленост мушкараца постаје правило.

Ако се ситуација упореди са 1970. годином када је више од три четвртине мушкараца, без обзира на висину плате, било ожењено, сада се мало ко од незапослених мушкараца одлучује за брак, јер као самац има више шанси да опстане.

Слична ситуација је и у Великој Британији и Јапану. Доскоро је било незамисливо да младићи између 24 и 34 године старости, дакле радно способни, живе са родитељима, седе код куће и „пустоше им фрижидере“ док жељу за другим полом задовољавају гледајући девојке у бикинијима или порно филмове на интернету. У Британији трећина мушкараца и свака шеста девојка  живе на овај начин, при чему се обе групе увећавају годишње за шест посто. Млади, дакле, не склапају брак, не рађају децу, а када се неко дете и роди, оно је ванбрачно и углавном га подижу саме мајке. Другим речима, рушење породица средње класе прети да се претвори у демографски и културни проблем, као и класни конфликт унутар западних друштава. Главна жртва ове политике Запада на демонтажи средње класе, а тиме и размаха класне борбе укупно, јесте породица. Интересантне су процене ко ће опстати или изаћи као победник ове борбе. Према овим мишљењима, победиће потпуне породице (отац и мајка), са факултетском дипломом и децом, јер ће и у будућности моћи да обезбеде посао са солидном платом. Губитници ће бити самохране мајке без факултета а чија деца расту изолована од осталог света, где би имали могућност да добију добро плаћен посао.

Забринути су и Немци. Фонд Бертелсман и Немачки институт економских истраживања (DIW) закључили су да се за последњих 15 година средња класа у Немачкој смањила са 65 на 58 посто популације. Истовремено, више од четири милиона запослених Немаца и Немица ради за минималну плату, док је број људи са екстремно високим зарадама порастао за 500.000. У оваквој ситуацији расту непотпуне породице (мајка и дете). Уколико се тенденција не заустави, немачки стручњаци прогнозирају да ће становништво пре или касније закључити да социјални механизми не функционишу, јер својим напорима не могу да поправе материјално стање и покренуће се бунт становништва. У Европској унији се обесмишљава и образовање, тачније помисао да ће се завршавањем факултета доћи до посла, јер сада новоотворена радна места не попуњавају дипломци из средње или нижих већ из виших класа. Све ово је довело до појаве „страха од сиромашења“. У социолошким истраживањима која се спроводе на Западу види се да се сваки четврти припадник средње класе плаши да ће изгубити постојећи статус.

ДАРОВИ ТРОЈИЦЕ МУДРАЦА Према заговорницима друге тезе, напад на средњу класу се само интензивирао после слома СССР-а и вештачким изазивањем економске кризе (која је и организована са циљем да се уништи средња класа), како би ова класа постала „тешко бреме“ за капиталистички систем, иако му је доносила стабилност, јер су се међу њеним припадницима појавиле политичке амбиције, те је то био главни узрок удара власника крупног капитала на исту. Идеолошку основу овог контраудара власника крупног капитала осмислила су „три мудраца“ (Семјуел Хантигтон, Мишел Крозје и Јуји Ватануки) у студији „Криза демократије“, а коју је наручила Трилатерална комисија. У студији се наводи да претња владајућој класи на Западу потиче од демократије и социјалне државе (welfare state). Такође, наводи се да „криза демократије“ не значи њену кризу уопште, већ њен развој у правцу који не одговара западној елити.

Суштина проблема према мишљењу „три мудраца“ је да демократија на Западу доводи до умањења власти постојеће елите, јер различите групе се користе могућностима које пружа демократија да започне борбу за своја права и привилегије на које раније нису претендовали, односно нису смели ни да помисле. Ово су назвали „ексцесима демократије који представљају озбиљни изазов постојећем систему власти на Западу“.

„Три мудраца“ су западној елити посаветовали да разбије средњу класу, подстакне политичку апатију и „смири демократију“ (полазећи од тога да је она способна да доведе до организације власти, али да није универзални образац). Но да би дошло до „смиривања демократије“, било је потребно ударити на средњу класу која је била „кичма западне демократије“. Према дефиницији „три мудраца“, у средњу класу улази и активни врх радничке класе, што је значило да треба ударити и на њега.

Први удари су изведени у Великој Британији 1979. и САД 1981. године, када на власт долазе тржишни фундаменталисти Тачерка и Реган. Са њима на сцену уместо старих „јуришних одреда капитализма“ долази „млада пљачкашка фракција из реда корпорократије“ директно повезана са транснационалним корпорацијама, која је узлетела после пораза САД у Вијетнаму. Главни задатак „нових корпоративних јуришника“ била је демонтажа социјалне државе и средње класе, као и више радничке класе. Први удар је изведен у науци, где је појам класе и класног промишљања друштва (због наводног идеолошког карактера) замењен појмом социјална стратификација (социјални слојеви), па се питање сводило на то ко управља и ко је потчињен у социјалној структури, а не ко има колико богатства и колика је плата. Ипак, замена није потпуно изведена, јер се „рефлексно“ задржавала употреба појма „средња класа“, а самим тим се наводило и на радничку класу.

Даљи удар на средњу класу због постојања СССР-а је успорен, те „глогов колац“ није забијен у њено срце, због чега су се појавиле две последице. Прва, политика слабљења СССР-а замењена је (1989–1990) његовим потпуним уништењем. Друга, прешло се на постепено уништавање средње класе, што је било одступање од почетне замисли да се одмах уништи језгро средње класе. Велику помоћ овој политици пружио је и пружа и данас Међународни монетарни фонд, који је наметањем тзв. структурних реформи уништио периферну средњу класу у Јужној Америци, Африци (посебно Нигерији), а потом и на европском Истоку и Балкану. Средства од експропријације периферних делова средње класе пребачена су на Запад, што је унеколико успорило западну елиту да брже докрајчи средњу класу, јер је била задовољна „зарађеним“.

Када се 1991. распао СССР, западна елита је наметнула глобализацију која је у потпуности „одвезала руке власницима крупног капитала на Западу“. Истовремено, остатку света постало је јасно колику је стабилизујућу улогу имао СССР, јер осиљена западна елита је сада отворено почела да пљачка и своје грађане, и грађане остатка планете. Управо због ове особености СССР-а и његовог социјализма он је и данас мета власника крупног капитала, те се представља у њиховим медијима и нарученим „научним“ студијама у најгорем могућем светлу. Ипак, као једно решење за обуздавање капитализма наводи се „потреба стварања социјалистичких рајева, ради корекције дивљачког капитализма“. Ово се догађа јер је глобализација изродила „језгро отпора“ на чијем челу се налазе Русија и Кина, наравно уз помоћ Јужне Африке, Венецуеле, Бразила, Аргентине и бројних других мањих држава.

СРЕДЊА КЛАСА КАО КИЧМА ДРУШТВА Проблем средње класе је изузетно актуелан и важан не само за САД већ и остатак света. Према истраживањима социолога средња класа је постојала у многим друштвима, па чак и у Римској империји, где је имала исту улогу као и у савременим капиталистичким друштвима, јер је представљала кичму друштва, стабилизујући сегмент. Први научник који је употребио појам „средња класа“ био је амерички социолог Рајт Милс (1951), а препознавао ју је на основу: нивоа дохотка, образовања, одређене економске сигурности и већег животног стандарда.

Демонтажа средње класе има и велики негативни психолошки ефекат у смислу да све више Американаца мисли да ће почети нови грађански рат. Наиме, Американци верују да САД опстају захваљујући постојању три класе: „rich“ (богати), „middle class“ (средња класа), „poor“ (сиромашни). Дакле, ако нестане једна од тих класа, почеће грађански рат.

Савремена средња класа са својим улогама и функцијама појавила се у 19. веку капиталистичког система и дуго је имала „скроман живот“. Њен значај је порастао после Другог светског рата (1945–1975), када је Запад покушао да се бори против радничких права СССР-а подизањем стандарда средње класе. Овај период се у социологији назива „славним периодом средње класе“ (Жан Фурасје), епохом „дебелих крава“, политичког тријумфа, бума производње различите робе и услуга (производња као за 150 претходних година). Економски бум је западној елити омогућио да од добијеног великог новца  издвоји нешто за средњу класу, али и раднике, како би сузбила њихову револуционарност и интерес за права радника у СССР-у.

Средња класа као идеолошки концепт је дете капиталистичког система, јер је представљала основу потрошачке економије, јер је подржавала устројени систем. Преко средње класе развијала се демократија посредством демократских институција. Наиме, припадници ове класе са стандардизованом потрошњом и стилом мисли постављали су политичкој елити питања која су формирала западно друштво током 20. века, иако је функција ове класе била замишљена сасвим другачије.

Средња класа је производ потрошачког друштва и припадати јој значило је поседовати одређено материјално богатство (плата већа од 120.000 долара годишње, велика кућа, неколико аутомобила).

Али неомарксистичка социологија сматра да је средња класа била образац новог ропства, јер роб није свестан свог положаја. Средња класа је била далеко од стварних центара моћи и доношења одлука, па је тако лишена и могућности избора другачијег живота. Осим тога, средња класа је своје богатство „платила“ уступком владајућој елити да влада уместо ње. Управо у том систему је припремљен нестанак средње класе, јер је раслојавање на богате и сиромашне настављено, тако да су припадници средње класе или отишли у горњу или доњу класу. У Америци данас један одсто становника поседује 40 одсто свег богатства земље. После промене структуре средње класе, а као резултат пресељавања производње западних компанија у Азију и друге државе света, догодио се и социјални преврат у друштву који је средњу класу самлео и развејао по осталим класама, што је значило даље одстрањивање становништва утицајног на реалну власт. Средњу класу замењују „бели оковратници“ који немају синдикате и имају значајно мање потенцијала за организацију протеста и борбу за власт.

 Средња класа је била скоро једини, ако не и главни, ослонац социјално-економског и политичког система Запада, основе његове културе која се развијала после Другог светског рата. Због тога је демонтажа средње класе не само социјално и демографско питање већ и питање безбедности ових држава. Управо из ове борбе за опстанак средње класе извире конфликт унутар западних друштава и тиме све више добија и спољнополитичка обележја.      

[/restrict]