Почетна / Дух времена / Прећутани

Прећутани

Који су све јубилеји неопажено прошли 2017?

Сада већ минуле године нисмо достојно обележили осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног, као да то није једна од најважнијих годишњица наше историје. Није озбиљно поменута ни 80-годишњица обарања Конкордата с Ватиканом, што је Српска црква платила „Крвавом литијом“, када су њени епископи, свештеници и верници тучени по наређењу римокатоличког жупника Корошца, министра унутарњих послова. Под загонетним околностима умро је оштри противник папске експанзије, патријарх српски Варнава. Најчудније је, међутим, што није достојно обележена 200-годишњица убиства Вожда у Радовању. Управо за Карађорђа Филип Вишњић каже да га дахије не могаху ухватити на превару, као многе друге у „сечи кнезова“. Јер: „Тко ће љута змаја преварити? / Тко ли њега спаваћива наћи?“ Вожд је био слободан изнутра пре но што је повео устанак. Још као дечак није трпео зулум него је дигао руку на Турчина који је покушао да га злоставља. Убио је Турчина који му је дошао на конак, па насрнуо на његову жену: бранио је и њену и своју част. Та жеђ за слободом водила је Карађорђа читавог живота: од учешћа у аустријском фрајкору, преко бојева на Мишару, Делиграду, Београду, па све до повратка у Србију 1817. који га је стајао главе, јер је поверовао грчким хетеристима који су се надали да ће, уз помоћ Русије, дићи Балкан у борбу за коначно ослобођење од ропства. Свети владика Николај је рекао: „Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу.“ Због те идеје је Карађорђе и убијен. Али она је, макар и у НАТО ропству, жива и данас.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *